13 tipova balonskih fudbalera

Mi smo, da se ne lažemo, jedna isfrustrirana generacija. Nismo isfrustrirani jer nam nešto konkretno fali, već zato što smo očekivali previše od sebe kad smo bili klinci, ignorišući ocene roditelja, rodbine, profesora i ekipe iz kraja da smo dosadni, lenji i netalentovani. Iako i sami svesni toga, verovali smo da dosadan, lenj i netalentovan čovek ipak može uspeti u životu i zgrnuti velelepna materijalna dobra. Prosto, kada imaš 11, 12 ili 18 godina nekakva ozbiljna budućnost deluje previše daleko i u nju možeš da učitaš bilo šta, verujući kako “ima vremena” – veruješ da ipak možeš da postaneš lekar mada si u trećem srednje pao na popravni iz biologije jer si mislio da je bubreg vrsta kožnog oboljenja, da postaneš pilot iako peglaš od straha od visine čim se popneš do trećeg sprata, obogatiš se od kladionice prodavajući dojave i sigurne 1×2 tipove klincima iz kraja, ili da postaneš fudbaler iako nemaš kolena.

U jednom momentu, dovoljno si odrastao da ti stvarnost zvizne šamarčinu, da prestaneš da sanjaš da ćeš rešiti finale Lige šampiona bombom sa ivice kaznenog, i da se zadovoljiš time da ponedeljkom u 8 u balonu rezantnim udarcem sa 4 metra savladaš Žileta Fuksu za nedostižnih 15:11 3 minuta pre kraja. Nije baš Vembli, nije ni Marakana, nije ni stadion FK Moravac Mrštane, ali radost nije ništa manja. I to za sve nas koji dođemo tamo da ubijemo nešto svojih frustracija, vremena i suvišne telesne mase. Fudbal u balonu je poseban, on je bolji od ozbiljnog fudbala jer, za razliku od dosadnih i šablonskih ličnosti kakve su fudbaleri, ekipa koja se okuplja u balonu pršti od totalno različitih karaktera, uvek spremnih da od loptanja naprave cirkus i opšti idiotizam ili izazovu divan besmisleni konflikt kakav gotovo više nije moguće videti u “pravom” fudbalu. Uz pomoć svog bogatog iskustva i flaše dunjevače, besprekorno se koristeći sofisticiranim naučnim metodama, izdvojio sam 13 tipova ljudi koji pikaju fudbal u balonu.

Iscimavač

Centralna figura balonskog fudbala, ako ništa drugo makar u organizacionom smislu, jer bez iscimavača nema ni fudbala. Iscimavač je često samo jedan na 10 ljudi, najviše dvojica, od kojih ovaj drugi obično ima organizacione sposobnosti mentalno zaostalog morskog krastavca, što prvom nimalo ne olakšava posao. Iscimavač ima paket od 4 hiljade besplatnih poruka da bi mogao da dogovori fudbal dvaput nedeljno. Dolazi na vreme, nosi belu majicu za fizičko i isteže se 15 minuta dok ostali puše poslednje pljuge pre fudbala. Vozi Duletovog brata od tetke koji živi 20 kilometara od grada jer je ovom zafalilo za bus, a bez njega bi falio deseti. Biti iscimavač je stresan posao i ne sme se raditi duže od par godina jer je do tada već potrebna tabla trodona da bi se mirno progutali izgovori poput “Nestalo mi goriva”, ili “Nestalo mi struje u ulici pa nisam smeo da izađem napolje da me cigani ne opljačkaju”, ili  “Žena mi gledala Sulejmana pa se sva potresla, a od stresa joj se sjebe termoregulacija, sve joj ladne noge bile, i ja šta ću, dok sam joj skuvo čaj pobego mi zadnji bus.”

Taktičar

Igrao je fudbal u četvrtom i petom razredu, kao zadnji vezni Proletera iz Ravnog Sela, odakle i potiče njegovo golemo teorijsko znanje. On je lik koji ti 10 minuta pre termina objašnjava kako najbolje da se ubaciš iz drugog plana kad se korner izvodi s desne strane, a 10 minuta posle termina razočarano zaključuje “znao sam da je trebalo da igramo zonu”. Fudbalski kvaliteti taktičara su uglavnom sasvim solidni, ali to kompenzuje iritantnošću, tako da ga niko ne želi u ekipi. Taktičar nikada nije kriv. Ako šutira sa pola terena – probao je fudbalski, ako izgubi loptu driblajući u svom kaznenom – nije imao kome da doda, a ako ostane u napadu – pravio je ofsajd zamku. Dva taktičara ne smeju nikada igrati u istoj ekipi jer se to ne završava bez krvi.

Gatuzo

Ime sve govori. Lik skromnih tehničkih mogućnosti, omiljen u ekipi za koju igra jer niko ne mora da se vraća u odbranu, omražen u protivničkoj zbog svih nateklih cevanica, laktova u rebrima, i kolena u kolenima. Pre fudbala radi zgibove na prečki, a posle 40 sklekova pa džoging do kuće. Van terena gotivan lik, strejter, dobričina, ponekad ostane posle termina da sedne s ekipom i popije jednu vodu s elektrolitima.

Konjina

Još jedan klasičan krljač, mada ga se ne sme pomešati sa prethodnim tipom. On nema ni približno snage koliko Gatuzo i u principu se može izbeći kolizija s njim ukoliko mu se ne prilazi na manje od metar ipo. Korpulentan, spor i lenj, na terminu ostvari više kontakata sa tuđim cevanicama nego s loptom. Ne govori mnogo. Ni njemu ne govore mnogo. Osim ponekad, sa natečenim kolenom, kada mu se upućuje isključivo rečenica “Jebote, kakva si ti konjina”.

Maestro

U fudbalskom smislu, najbolji u obe ekipe. Ipak, u žestokoj konkurenciji za najiritantniju osobu u balonu, maestro vrlo često odnosi ubedljivu pobedu. Lenj i uobražen, veruje da su dve finte koje zna i šut sa distance dovoljno pokriće da jede govna ceo termin. Za razliku od taktičara, koji pokušava da za svoje jedenje govana da teorijsko objašnjenje (ma koliko ono bilo besmisleno), maestro jede govna ne jer veruje da će time doneti boljitak ekipi, nego čisto jer je bedna i isfrustrirana osoba, pošto je svojevremeno bio najbolji igrač Kabela a sada radi kao ispomoć u STR “Jao Ming”. Dolazi u štucnama i patikama šljaštećih boja, koje je kupio za  400 evra u Švajcarskoj, mada nikome oko njega nije jasno otkad to adidasov znak ima 4 crte. Da se ne ogrešim, sreo sam i par likova koji pripadaju ovom tipu i koji nisu bili debili. Da stvar bude čudnija, ako maestro nije debil, obično je najgotivniji lik na fudbalu.

Psiho

Ne priča ni sa kim, dođe malo ranije da šuta penale na prazan gol. Stavi loptu na penal, gleda u gol, diše duboko, raspali i samozadovoljno klima glavom posle toga. Potpuno nepredvidiv kad počne igra. Ne krlja u principu, al kad popizdi lomi noge. Kad gubi šuta martinele i lomi stative glavom, i dalje ne progovarajući ni reč, eventualno ispuštajući glasne nedefinisane krike. Ne bi ga niko ni zvao više na fudbal, nego kad pošalje poruku iscimavaču “Jel se igra večeras?”, iscimavač ne sme da ga odbije, što zbog toga što strahuje za bezbednost svoje porodice, što zbog toga što mu dva sata pre fudbala fali još 7 ljudi.

Najgori

Vrlo drag čovek. Lik iz ekipe koga u principu boli baš kurac za fudbal i koga ste jednom doveli direktno iz kafane jer je falio jedan, iako prethodno nije igrao fudbal od drugog osnovne. A onda mu se svidelo i od onda je svima trulo da ga ne zovu jer, jebote, kako da ga ne zoveš. Zanimljivo je da on jednostavno ne može da nauči. Ne može. I posle 3 godine konstantnog igranja i dalje ne može da shvati neke osnovne stvari, tipa da je bolje dodati loptu svom igraču nego tuđem ili da se brže trči unapred nego unazad, a bolje se i vidi. Uvek je zanimljivo upariti ga sa taktičarem i iritantnim tipom maestra i gledati ih kako pizde.

Onaj koji kasni

Svima je muka od njega. Zbog njega polovina termina počne 20 minuta kasnije, a druga polovina se igra 5 na 4 jer ni ne dođe. Nakon nekog vremena od onog koji kasni ostali počinju da kriju da se uopšte pika fudbal, dok ga neko ne sretne u gradu u povratku kući (“Šta radim znojav i u fudbalskim patikama u 10 uveče? Šetam kera. Kog? Pa… eno onog. Onog tamo. Reks, halo, Reks, dođi ovamo! Reks! Jebiga, ode”). Onda si primoran da ga ponovo zoveš sledeće nedelje, kada on demonstrativno kasni 40 minuta u znak protesta što je povređeno njegovo osnovno ljudsko pravo da konstantno sjebava najveće životno zadovoljstvo devetorici drugih ljudi.

Varioc

Svako ko je ikad u životu igrao fudbal pod uticajem lakih opijata zna koliko je to jak osećaj. Svaki gol koji daš možeš da premotaš u slou moušnu i iznova uživaš u svojoj genijalnoj završnici špicinom u rašlje; svaka lopta u prostor koju daš ide tačno u liniju kretanja Mite Vugle, lagano i elegantno usporavajući dok je Mita ne raspali iz prve i pogodi prečku zbog koje svim prisutnima zastaje dah. Da, navareni fudbal je daleko dramatičniji nego nenavareni. I, da, to što imaš utisak da igraš majstorski ne znači da zaista igraš majstorski. Varioc se sa strane lako prepoznaje – to je lik koji najviše fantazira i izmišlja, vraća loptu petom golmanu, izbija je makazicama, daje pasove trojici kroz noge o martinelu, lobuje sa celog terena. Sve to uglavnom neuspešno, naravno, al kad uspe onda je FEŠTA. Neretko ne uspeva da prepozna s kim igra, zato ne treba menjati ekipe iz nedelje u nedelju ako igraš s njim. Treba napomenuti i da je igranje u ekipi sastavljenoj samo od varilaca verovatno najzabavnija stvar koju univerzum ima da ponudi.

Šminker

Spoljašnji izgled sličan maestru, ali ovaj lik je fudbalski daleko slabiji i mnogo bezazleniji što se tiče jedenja govana. Šminker ne jede govna jer ga nije mnogo briga ni za fudbal ni za rezultat – navukao je štucne i obukao Kristijanov dres, namestio frizuricu i trudi se da ne ulazi mnogo u kontakt. Iako se najmanje znoji, najduže se tušira. Likovi koji nisu sigurni u svoju seksualnu orijentaciju ne ulaze pod tuš dok šminker ne izađe, jer njegovom šamponu sa mirisom lotosovog cveta nije lako odoleti. Mislim, tako su mi rekli.

Nečiji ortak

Iscimavaču najdraža vrsta balonaša. Svako ko je nekada i sam bio iscimavač zna da kada počne da se postavlja pitanje “jel imaš nekog drugara?” to znači da si u govnima do očiju. Oni su tu da popune broj i tako nekako i izgledaju i igraju – generični su, bezlični, bez ikakve karakteristike po kojima bi čovek mogao da ih zapamti. Dođu jednom i nikada se ne vrate. Nikada. Niko ne zna odakle dolaze i kuda idu, čak i ako pitaš onog ko ih je doveo šta se desilo s njima dobijaš odgovor tipa “ne znam, zadnji put sam ga video pre dve godine na železničkoj stanici u Čortanovcima”. Tu posla svakako nisu čista. Bojim se da jednog dana krenem ka Rumenci i otkrijem kako van grada postoji čitavo naselje u kom žive Nečiji ortaci. Žive svoje tužne živote, ceo dan sede pored telefona zagledani u daljinu i čekaju poziv na fudbal, dok im suze naviru na oči zamućujući njihove setne poglede. Ne, stvarno, ne znam u čemu je fora.

Onaj koji se stalno povređuje

Naravno, onaj koji se stalno povređuje se zapravo uopšte ne povređuje. Glumljenje povrede se radi iz dva razloga: 1) zato što dotični nema više snage i diše kao štuka u kotlarnici, ili 2) kao metod čistog privlačenja pažnje. Kad ga rempluješ kaže ti da si pička što si ga gurnuo s leđa, kad mu čisto uzmeš loptu ljuti se što si ga zakačio po levom kolenu iako znaš da ga je operisao pre 14 godina, kad ga pretrčiš ljuti se što trčiš. Kad onaj koji zakasni ne dođe na fudbal ti se onda nadaš da će onaj koji se stalno povređuje da se povredi pa da makar igrate 4 na 4, ali naravno baš tada on uporno istraje. Jedini tip balonskog fudbalera koji nikad neće reći “aj staću bar na gol” kad se povredi, nego ide odmah kući i još se drka što niko nije hteo da ga vozi. Mada zbog povređene pete ne može da završi termin, sutradan ćeš ga videti kako izvodi piruete na BMX-u ili trči polumaraton.

Bonus: nepostojeća vrsta – onaj koji hoće da brani

Ovo ne postoji. Čak i kad imaš profi golmana na terminu, ni on neće da brani jer mu se igra. Psiho, doduše, nekad oće, al čisto da bi mogao da roka s pola terena, ništa drugo.