Crvenkapa, uključujući FAQ

– Laku noć, sine, odmah da te preduhitrim, večeras nema bajki jer je blagdan prema Gregorijanskom kalendaru, a ja poštujem sve narode i narodnosti pa i večeras mrstim i praznujem te ne pričam priče.

– Tata, tata, mama kaže da si ti obična pijandura koja bi i Ramazan slavila samo ako ima vinjaka i piva.

– Tako kaže, a? Lepo te pujda na rođenog oca. Ajde biraj bajku, ali nemoj Mačka u čizmama, previše se uživim, ni Pepeljugu, ona me smara. A ni Ivicu i Maricu ni Tri praseta, pođe mi voda na usta, posebno kod prasića, tu navijam za vuka.

– Ajde onda Crvenkapu, i tu ima vuk!

– Dogovoreno. Crvenkapica je živela sa roditeljima na obodu šume, dok je njena baka živela takođe na obodu šume – ali suprotnom, što je logistički i urbanistički čista svinjarija, ali je neophodno da bi bajka imala nekakav zaplet posle kojeg će, je li, uslediti rasplet.

– Tata, tata, a što se devojčica zvala Crvenkapica?

– Zato što joj je ćaća major penzionisan posle Vukovara, a vojna penzija mala, ni to nije kao nekad što je bilo, pa je honorarno radio kao Deda Mraz kad se dele paketići u državnim firmama. Imao te crvene odeće na kilo, pa keva Crvenkapi šila samo crvene kape i ogrtače.

– Aha, pa i mislio sam. Tata, šta će meni doneti Deda Mraz ove godine?

– Pssst, pričam bajku. Jednog dana Crvenkapica krene ka bolesnoj baki da joj odnese domaćih gurabija i šumskih pečuraka, da se i baba počasti.

– Je li krenula kroz šumu?

– Nije, nego žičarom preko šume. Pa naravno da je kroz šumu, da nije krenula tuda, ne bi bilo priče i ja bih sada slobodan od pripovedanja slavio blagdan uz Baju Malog Knindžu. Nije odmakla daleko kada joj se približi jedan uglađeni vuk. Dobar dan, dobar dan, kuda si pošla, kod bake, pa gde ti živi baka, pa tamo i tamo…

– Tata, on će sada pojesti jadnu Crvenkapicu!

– Neće i nikad mi nije bilo jasno zašto nije. Noćima sam premišljao, i shvatio da je vuk bečka škola, neće da pravi incidente usred šume naočigled zečeva i lisica, nego u četiri zida. Kao CIA u Gvantanamu, majku im jebem američku.

– Vuk je bio Amerikanac?

– Tako je, ali čekaj, čekaj, staće njemu Rus potkraj. Dakle prepredeni vuk otrči prečicom do bakine kuće i smaže bolesnu babu u komadu, kao da je anakonda, a ne vuk. Onda – a to otkriva perverznu, nastranu odliku Amerikanaca – preobuče se u bakinu spavaćicu i stavi kapicu na glavu, legne u krevet i čeka, kao kurva.

– Tata, šta je to kurva? Je li to kao ona tvoja koleginica sa posla Marija?

– Molim?

– Mama kaže da je ona kurva ili kurabeštija.

– Onda pitaj mamu da ti objasni i semantički, pošto ti je već dala opisnu definiciju. Dakle vuk čeka kao kurv… pritajeno čeka, u to nailazi i Crvenkapica, sva srećna nosi baki gurabija i pečuraka, ne sluteći da ono dlakavo stvorenje sa ogromnom njuškom u krevetu nije njena baka nego vuk, iz čega nedvosmisleno zaključujemo da je Crvenkapa imala ili kataraktu ili Daunov sindrom, najverovatnije oba.

– Jao, sad će da je pojede!

– Kamo sreće, ali pre toga ide retoričko nadmudrivanje ova dva intelektualna giganta. Crvenkapa pita: „Bako, bako, što su ti tako velike oči?“ „Znaš da uzimam one kapi za širenje zenica, ćero.“ „Bako, bako, što su ti tako velike uši“ „Vukla me baba kad sam bila mala i postavljala glupa pitanja.“ „Bako, bako, što su ti tako veliki zubi?“ „Da ti jebem mater u pičku!“, reče vuk i smaza i Crvenkapu u jednom zalogaju, dakle perfect crime, bez krvi.

– Tata, tata, kako su stali i baka i Crvenkapa u vuka?

– Zato što očigledno ima želudac kao Erbas A330, mogao bi da proguta i filharmoniju i Tasovca sa sve frizurom. Vuk posle obilnog jela, kao svaki normalan čovek, zadrema, i tada se dešava jedna od najvećih misterija u istoriji čovečanstva, veća čak i od postojanja malog piva. Nekako se u datom momentu pojavljuje lovac Rus, valjda došao da obiđe baku – ili Crvenkapu, ako me razumeš, danas je sve moguće – i sekirom raspori stomak vuku Amerikancu dok ovaj i dalje spava!

– Je li spasao Crvenkapu?

– Dašta je, i nju i staru babu, vuk svo vreme spava, kakva anestezija kakvi bakrači, lovac dobacuje peškir sluzavim ženama, a u vuka ubacuje kamenje, pan erotiku i poluosovinu od Juga, zašiva ga, ovaj i dalje spava, a onda se budi i umire od kamena u bubregu, da se tako duhovito izrazim. Crvenkapa, baka i lovac pojedu one pečurke i gurabije i čiča mič…

– Čekaj, čekaj, tata. Imam nekoliko nedoumica.

– Ako su jezičke prirode, upućujem te na Jezičke nedoumice Ivana Klajna.

– Neka, tebe da pitam kad si već tu. Kako to da su Crvenkapa i baba ostale žive u vuku?

– Pih što si sitničav, a Pinokio i Đepeto što su živeli u kitu danima!? Ako baš hoćeš da znaš – mada je ovo sada delimično kršenje Hipokratove zakletve – vuk je imao lenj stomak, probleme sa varenjem, a baš tih dana mu nestalo probiotika. Pre toga pio pivčugu na jogurt i nije čudo da mu želudac otkazao, znam iz iskustva.

– Da li je Crvenkapa i dalje živela u šumi?

– Nije. Njenom ćaći ministar odbrane dao neki vojni stan u Borči, po sistemu ključ u ruke. Ćaća dva dana nakon selidbe izjavio – „Jebote, gde sam ja ovo došao!“

– Hvala, sada mi je sve jasno.

– Uf, nisam verovao da ću to ikad čuti. Idem sada tvojoj mami da objasnim da nisam pijandura, a onda blagdan da blagujem, neće vinjak sam da se popije.