Kako da ladiš jaja, a izgledaš zauzeto?

Mislio sam da je moj šef radoholik, dakle budala. Kroz hodnik žuri kao da ga Vjerica Radeta goni da ga upiše u jebovnik, telefonira češće od Viteza Koje, a jednom je na moje nemalo zaprepašćenje ugasio cigaretu posle dva cima i sa puš-pauze odjurio nekim poslom. Živeo sam u uverenju da je teško biti šef, da je uspeh ozidan žrtvom, gubljenjem hiljada neurona dnevno i velikom verovatnoćom da ti neko drugi jebe ženu.

A onda sam jednom zatekao šefa u „Veroni“ kako dovršava pivo, sam za stolom. Mahnuo mi je da sednem kod njega. Sa zvučnika je išao Tozovac.

– Šta si zinuo, Petroviću? Pa imam i ja dušu i jetru koju treba polivati.

– Ma ništa šefe, samo sam mislio da Vi do kasno ostajete na poslu.

– Ponekad. To je kad instaliram baš neku zajebanu igricu pa krenem kampanju. Ne mogu kući dok ne pređem pa to ti je. Ali ovih dana sam na Pakmenu, zarekao sam se da ću oboriti rekord iz mladosti. Znaš ono kad pojede plavog duh…

– Vi igrate igrice na poslu?

– To od podneva. Pre toga pojedem burek, prelistam novine, pogledam ove moje drolje sa Fejsbuka i telefoniram sa širom rodbinom i prijateljima.

– Ali uvek izgledate kao da ste do guše u poslu, jurite, nemate vremena… mislio sam da ste baš zauzeti.

– Pa jesam, čoveče, neće Pakmen sam oboriti rekord. E moj Petroviću, posao je za budale, život je negde drugde.

Tu sam bio saglasan. Zapravo je jednostavno – ljudi su utrenirani da gledaju rađeno, a ne urađeno. Ako imaju utisak da ti nešto radiš, retko će ti zameriti što ništa nisi uradio. Obratno ne funkcioniše: ako brzo završiš posao pa onda očigledno ladiš muda – zavist i sujeta ostalih će te pojesti. Zato sam razvio fazone pomoću kojih izgledam kao čovek koji hita na sastanak sa generalnim kako bi mu izložio svoj master plan za prosperitet firme i prodaju bogatom šeiku – iako zapravo hitam u klonju na drugom spratu da prospem nesvarene punjene paprike pojedene jutros, a spravljene nakjuče.

Opšti izgled

Na posao dolaziš kao da ti je stalo do istog. Obrijan, ako se to traži. Opeglan, ako baš mora. Sa njega odlaziš znojav, raščupan i podnabuo, kako bi odao utisak čoveka koji je svojih osam do deset sati na poslu proveo gajeći čir na debelom crevu, a sve u ime boljitka preduzeća. Znojavost se postiže drkanjem u WC-u, najmanje dva puta po pet minuta, te nenošenjem ikakvih anti-perspiransa ili sličnih izuma gej lobija. Podnabulost se postiže nošenjem čokanja sa dva deci vinjaka u unutrašnjem džepu sakoa, te njegovim dopunjavanjem iz flaše skrivene u zaključanom ormariću ili kod čistačice. Druga opcija nije posebno preporučljiva jer i čistačice oće da popiju kao Gidra na snimanju Žikine dinastije – bolje da za tajnu flašu znate samo ti i tvoj izmišljeni drug Petar.

Količina posla

Nikada oni tebe ne mogu malo da plate koliko ti malo možeš da radiš. Ali to ne mora svako da zna. Sve što uradiš predstavljaš kao podvig, sve što te mrzi da uradiš predstvaljaš kao nerazrešivu zagonetku na kojoj ćeš morati da radiš nedeljama. Nemilosrdno koristi činjenicu da šefovi u fotelje dolaze preko partijske i rodbinske veze te da nikada nisu radili posao koji rade njihovi podređeni. Laži bezočno i besramno kao student DIF-a koji baroniše ćaletu da je opšta sociologija kod njih gotovo neprelazan ispit. Laži šefa kako je tebi teško, a drugima lako, ali nemoj biti jaje i imenovati druge – radni narod mora da bude solidaran iako su kolege obično hulje i probisveti koji gledaju kako da ti spakuju u rč. Često izgovaraj nedefinisane rečenice poput: „Projekat ima obećavajući razvoj, elaboracija zahteva malo više vremena“, ili „Kolege su loše proračunale, morao sam to prvo da ispravim. Nema, bolje čovek sve sam da uradi nego da veruje neznalicama.“

Računar

Cela filozofija leži u geostrateškom položaju računara – radni sto mora da bude postavljen tako da ekran vidite samo ti i Petar. Ostalo je improvizacija, a improvizacija je majka svake predstave, reče jednom Zoran Radmilović, između osmog i devetog štoka u bifeu Ateljea 212. Pred računarom navlačiš zabrinutu facu, kao da je upravo vrednost preduzeća ne berzi pala za 0,3 odsto i kao da ti to baš ide na kurac. Razrogačene oči kada na lajvskoru vidiš da je Kašiva uvalila gol Nagoji u nadoknadi govore ostalim kolegama da si upravo u važnom poslu, da si itekako zabrinut i da je bolje da te niko ne prekida. Kad na Fejsu vidiš da te mala Maja izbrisala iz prijatelja i ubila tvoje nade da ćeš joj jajima močati u usnu duplju, preporučljivo je da ispustiš ozbiljno „ccc“ i srkneš malo onog vinjaka iz šolje za čaj.

Telefon

Pričaj često i mnogo – ako si u državnoj firmi, na svakih pet minuta zovi kuma da proveriš šta radi – kum nije dugme, svakodnevno zovi druga iz osnovne koji se pre 20 godina odselio u Australiju, jednom sedmično okreni sve bivše devojke i razmotri mogućnost kombinacije. Razgovore sa pravim kolegama o pravom poslu prekidaj u drugoj sekundi rečima: „Ej imam drugu liniju, mislim da je generalni!“ Ukoliko se vade listinzi brojeva ili u kancelariji ima više ljudi, onda isključivo razgovaraj sa izmišljenim drugom Petrom koristeći se rečenicama poput: „Ne zanima me, druže Pero, fakture neka budu na mom stolu do podneva!“ ili „Pobogu, par desetina hiljada evra gore-dole, meni je bitno da radnik bude zadovoljan!“ Profesionalci pričaju istovremeno sa dva telefona, ali se amaterima to ne preporučuje.

Hodanje kroz hodnik

Brzo i odsečno. Analiziraj hod i gestikulaciju poštara – on sve poznaje, sa svima je dobar, ali ni sa kim ne priča duže od 20 sekundi. Kroz hodnik prolaziš kao nevreme, kolegama mašeš rukama, dobacuješ rečenice u stilu: „Pozovi me posle, sad sam u nekoj strci, ne znam ‘de mi je dupe, a ‘de glava!“ uz posebno često apostrofiranje mogućeg odlaska na kafu (Ej moramo na kafu posle) što se, naravno, nikad ne desi osim ako je u pitanju jedra koleginica čiji su kriterijumi poremećeni tako da se čak i ti visoko kotiraš. S vremena na vreme ubaciš koju šaljivu dosetku: „Markoviću, kako tvoj rak prostate? Hemoterapije bile opet, a? A dobro, zamisli da nije rak nego škorpija hahahah, žurim sad!“ Jednom dnevno protrčiš kroz hodnik kao da od tvoje sekundaže zavise opstanak preduzeća, životi dece na Rogu Afrike i populacija plavih kitova.

Praktični saveti

 Opšti izgled
– Petroviću, na šta to ličiš?
– U poslu sam, nemam ja vremena da se lickam.
– Ali čoveče, raskopčan si, viri ti ljubavni tepih ko španskom matadoru, u zubima ti čačkalica, a za uhom cigareta!
– Saglasan sam, biće gotovo u ponedeljak!

Količina posla
– Petroviću, dođi časkom u moju kancelariju!
– Smesta, šefe, samo da se pošalje onaj važan mejl.
– Pa koliko to traje?
– Evo, ja sam sve napisao, čekam da se pošalje, mislim da će biti za sat, sat i po.
– Ok, završi to, pa onda dođi.

Računar
– Petroviću, jesam li to upravo čuo da je američki marinac sa zvučnika rekao „Sir, yes Sir!“ pošto si mu naredio da puca na Sovjete u strategiji Red alert?
– Neee, kako se samo gorko varate, upravo sam na vezi sa stranim klijentima, reč je o nepovratnom kreditu u milionima dolara, a mene preko bare jako poštuju i oslovljavaju sa Sir.

Telefon
– Tako je, Petre… molim Vas da predračun bude u petak… ne, odlaganje nije prihvatljivo… ne, ne, ne mogu Vam pokloniti džijadžojca sa brkovima ni specijalno izdanje „Hobita“ uz komentare Daglasa Andersona… i Vama svako dobro, prijatan dan želim!

Hodanje kroz hodnik
– Petroviću čoveče, dobro naiđe, pao mi onaj ogromni registrator na glavu, šiklja krv, zovi hitnu! Čekaj, gde juriš???
– Da, da, srešćemo se na kafi posle, ali obavezno!