10 najzajebanijih četvrti sveta

Dva člana naše male redakcije koja neću imenovati (u pitanju su Wojtek i Hugo Čavez) izgaraju u konstantnim rapsravama čiji je kraj nadrkaniji, opasniji i više true – Vidikovac ili Žarkovo. Ako si Zemunac ili Dorćolac, sigurno si se nasmejao. Ali nemoj predugo da se smeješ. Postoje četvrti u svetskim gradovima prema kojima su Dorćol, Munze ili Blokovi obične sisice koje plaču mami jer je rasprodata čipkana haljinica za barbiku. Evo Tarzanijine liste 10 najzajebanijih hoodova sveta:

10. Nyanga, Cape Town

Da se bavimo celim gradovima, Kejptaun nikada ne bi dospeo na ovu listu. Ogroman grad, na moru u prilično razvijenoj državi – zapravo u većem delu Kejptauna najgore što može da te snađe je da retardirani klinac kojem je pradeda još nosio kilt počne da duva u vuvuzelu pored tvog uva. Ali Kejptaun je veliki, a belci tlače crnce još uvek, samo prefinjenije – oni jedu meso, crncima ostave kupus, pa na papiru ispada da se u Južnoafričkoj Republici jede sarma sa masnim dohotkom po glavi stanovnika. Ima četvrt u Kejptaunu koja se zove Njanga – ta četvrt neodoljivo podseća na Surdulicu i Zabelu. Na Surdulicu podseća procentom nezaposlenih (56 odsto), a na Zabelu procentom sidaša. Čuvena južnoafrička formula kaže da su šanse da budeš silovan obrnuto srazmerne udaljenosti od Njange. Ovaj gradski deo (na jeziku Kosa Njanga znači Mesec) ima šezdesetak hiljada ljudi – od toga je na poslednjem popisu bilo celih 15 belaca. Iako relativno male površine od tri kvadratna kilometra, ovde svakog dana neko bude ubijen, jeban protiv volje, a tri osobe dnevno opljačkane. Ima tamo i policijska stanica, nije da nema, ali se ljudi mešaju u svoj posao otprilike kao štoperi Mladog Radnika kada uprava proda tekmu za mešano meso i sifon rizlinga.

9. Calle del Cartucho, Bogota

Svi požarevački klinci znaju na kom ćošku stoji Cile Travar i nemilice uvaljuje dečurliji čaj od nane sa malo duvana za 500 dinara po ketu. Kada baneš u južni deo Bogote nema nikakve potrebe da tražiš ćošak sa travarem – oni su svuda i ni od koga se ne kriju. Osim izbora droga, ponudiće ti se jadno našminkani dlakavi transvestiti i raspale kurve koje se jebu za mrvu kreka – ako platiš avansno. Bogota je u međuvremenu postala metropola sa 7 miliona stanovnika, ima tamo šta da se vidi, ali će ti svaki pristojniji turistički radnik preporučiti da ne ideš južnije od 19. ulice. Recimo ulica Calle del Cartucho ubraja se u tri najopasnije na svetu – ovde živi 5.000 ljudi, a 70 odsto njih je već spoznalo enterijer nekog zatvora. Ono što baba priča da ne uzimaš lizalice od nepoznatih i paziš da ti ne sipaju nešto u piće u diskoteci – u Kolumbiji stvarno važi. Tamo oće da podmetnu drogu burundangu posle koje postaješ kooperativan do te mere da priznaješ sve bankovne šifre i spisak drugarica na koje si drkao u petom razredu osnovne. Osim standardnih prepada i razbojništava, Kolumbijci gaje poseban fetiš prema otmicama. Tako se preporučuje isključivo naručivanje taksija preko zvaničnih brojeva, a ne ulaženje u bilo koji taksi na ulici. Recimo da, nekim čudom, srpske gimnazije, umesto na Ohrid i u Paraliju, na ekskurziju idu u Bogotu – vratilo bi se manje đaka nego što ih je otišlo. Ali nema razloga za brigu, ekskurzije će iz Srbije večno ići južno kako bi se pauza pravila u hotelu Predejane, a profesori mogli da jedu belu vešalicu na račun kompenzacije što su u restoran poveli još 180 gladnih pubertetlija.

8. Josephine, New Orleans

Mnogi gradovi imaju sokake u kojima možeš da jebeš, a da se to ne tiče policije. E Nju Orleans ima mnogo sokaka u kojima možeš da najebeš, a da se to ne tiče policije. U pitanju su takozvani off limits delovi grada u koje te niko ne tera da odeš, a ako odeš, nikog se ne tiče što ćeš se odande vratiti krvave šulje, krvave bulje ili se nećeš vratiti uopšte. Dve najveće noćne more Nju Orleansa nose ženska imena: prva je Katrin – uragan koji je raspizdio grad 2005. i pobio stotine ljudi; druga je Žozefin – tako su crnci od milja prozvali Central City, najzajebaniju gradsku četvrt smeštenu uz Misisipi. Nju Orleans je pretežno crnački grad, a razvoj mladih crnaca u SAD je uglavnom sledeći – prvo bacaju loptu, onda bacaju rime. Kada shvate da nikada neće kucati preko Dvejna Vejda u polufinalu istočne konferencije i da su im rime na nivou Marčelovih, dakle jadne, mladi crnci kupuju pištolj i ulaze u geng da diluju drogu. Tako je Nju Orleans u državi Luizijani postao najsmrtonosniji grad u Americi i uopšte takozvanom zapadnom svetu, a tu laskavu titulu oteo je Rodžeru Federeru među američkim opasnim gradovima – Detroitu. Detroit je doživeo privredni bum između tridesetih i pedesetih kada se broj stanovnika osmostruko uvećao na skoro dva miliona. Onda su kompanije počele da stavljaju katance, a klinci su počeli da otimaju. Svaki šesnaesti čovek u Detroitu oplakuje ukradeni auto, televizor ili bubreg. Mada, u razgovoru sa starim Detroićanima, Tarzanija saznaje da se najvećim kriminalom u tom gradu smatra činjenica da je Darko Miličić ni kriv ni dužan uzeo šampionski prsten sa Pistonsima.

7. Complexo do Alemão, Rio de Janeiro

Kada nasmejani turista sleti u Rio, u nadi da će na Karnevalu privesti sisatu meleskinju i ploditi je kao budala, prvo mu u ruku tutnu prospekt – šta se u Riju sme, a šta ne sme. Ne preporučuje se recimo nošenje vrednih satova ili narukvica – nositelji istih često u predelu lakta osete mačetu, onu za kakao, a pre nego što iskrvare mogu da vide klince iz favela kako odlaze i sa satom i sa rukom. U gradu se događa po 2.000 ubistava godišnje, češće skopčanih sa kriminalom, a ređe zbog generacijske svađe ko je bolji dribler Pele ili Nejmar. Još preko hiljadu ljudi odstreli policija. Najzloglasnije naselje favela je Komplekso do Alemao odakle se diriguje distribucijom droge za ceo grad i šire. Vojska, poznata po tome što prvo ubije pa pita za ličnu kartu, upadala je ovde poslednji put 2010. Preko 3.000 specijalaca je očistilo favelu, pobilo 30 kriminalaca i pronašlo tone mare i koksa. Sada se Alemao, naselje sa 65.000 ljudi, drži pod strogom kontrolom jer Rio očekuju Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo u fudbalu.

6. Staropromyslovsky, Grozny

Rusija je ozbiljna zemlja. Na pokušaje separatizma ne odgovara pozivanjem na rezolucije Ujedinjenih nacija i „oštrim protestima“ nego tenkovima i balističkim raketama. To dobro znaju u Groznom, glavnom gradu Čečenije, koji je u dva navrata (1994-1995, 1999-2000) izoran toliko da liči na lice Nemanje Vidića pre nego što je ušao u pare i otkrio čari estetske hirurgije. Oko 80 odsto grada je srušeno, što Groznom donosi epitet najuništenijeg grada sveta. Veliki delovi nemaju struju, vodu, a ni građane – čak polovina se odselila u poslednjih 20 godina. Iako se iz Kremlja trude da umiju grad i pokažu proletersku volju za obnovom, Grozni je poprište svakodnevnih otmica, silovanja i političkih ubistava koja diriguju KGB ili čečenski secesionisti. Četvrt Staropromislovski prednjači u mutnim radnjama i vađenju nafte na crno. U toj istoj četvrti su ruski vojnici odstrelili najmanje 38 civila tokom drugog Čečenskog rata. Osim toga, grad je trajno kontaminiran činjenicom da je Ognjen Koroman proveo jednu sezonu u lokalnom klubu Tereku, a da sada u istoj ekipi igra Blagoj Georgijev, poznat po tome što je u Zvezdi uspešno čuvao noge od povrede.

BONUS: Mogadishu

Kada se kaže pirat, većina ljudi pomisli na našminkanog Džonija Depa u njegovoj najpederskijoj ulozi. Malo ko se seti Somalije, sigurne luke za pirate koji odatle isplovljavaju da zarobe kapitalističke brodove i iskamče otkupninu. Mogadišu je glavni grad te Somalije, nalazi se na Indijskom okeanu i broji oko milion stanovnika – bilo ih je više, ali su dve decenije bezvlašća i stalnog rata oterale polovinu ljudi u provinciju. Upravo zato ovaj grad nije u zvaničnoj konkurenciji naše liste – ne bi bila fora, jer u njemu 20 dina praktično traje građanski i internacionalni rat. Ne zna se ko vlada u Mogadišu. Tim gradom patroliraju islamističke paravojne formacije ogrezle u žestoke etničke sukobe crnci vs crnci – uglavnom nešto što mi ne možemo da shvatimo. Najpoznatiji je Al Šabab, paravojska koju su nedavno Ujedinjene nacije molile da se smiluje i propusti pomoć za Rog Afrike gde su stotine hiljada ljudi gladovale. Trejdmark Al Šababa su deca-vojnici. U Mogadišu su i etiopska vojska, armija Afričke unije i još hiljade neidintifikovanih crnja sa oružjem ruske proizvodnje. Pojedini delovi grada su sasvim blokirani, propuštaju se samo određena vozila po ko zna kojim kriterijumima. Sve su to razlozi što mnogi Mogadišu smatraju najopasnijim i najdivljijim gradom sveta.

5. Lyari, Karachi

Čast srednje Azije brani pakistanski Karači, nepregledna masa zgrada i 15 miliona ljudi. Najveći grad Pakistana je opasan jer se u njemu dešava svašta – teroristi i etnički sukobi, trgovci ljudima, plaćene ubice. Kada se doda banalnost da najmanje nekoliko osoba dnevno gine u saobraćaju, jer Azijati niti znaju pravila niti oće da voze po njima, onda je jasno da život u Karačiju malo vredi. Al Kaida i Talibani vole da pošalju koju živu bombu na prometni trg u sred bela dana jerbo pakistanska vlada, makar na rečima, ne podržava teroriste. Još se redovno ubijaju Paštuni (etnički Avganistanci) i stanovništvo koje govori Urdu jezikom. Zato je omiljeno vreme za samodetoniranje posle namaza u džamiji – tada je koncentracija mesa koje će biti pobijeno najveća. Pomenutih trgovaca belim robljem ima oko 400 u celoj zemlji, a veruje se da dobar deo njih deluje u Karačiju – tamo kidnapuju nevine klince i prosleđuju ih u Iran gde prestaju da budu nevini. Na svu ovu nevolju, u četvrti Ljari (600.000 stanovnika) vladaju narko bande čije su vođe najtraženiji kriminalci u zemlji. Ako u Karačiju i možeš da proždereš koji azijski specijalitet bez da popiješ kuršum, u Ljariju su šanse za to male.

4. Cite Soleil, Port-au-Prince

Kad ti dojade letovanja u bermudskom trouglu srpskog paradajz turizma Olimpik bič-Sutomore-Srebrno jezero pa rešiš da batališ pljuge i kladionicu ponedeljkom kako bi otišao u toplija mora – nemoj ići na Haiti. Ako ipak rešiš da se kurčiš i odeš tamo, svrati do Soleila – lako ćeš naći, to je deo glavnog grada Port-o-Prensa uz samu luku. Ova četvrt izgleda kao nehigijensko naselje što je Đilas razjurio ispod Gazele – samo što ovde nema 50 Cigana nego oko 300.000 gladnih Haićana, od kojih većina nema ni poljske WC-e, a kanalizaciju nema niko. U ovom hoodu nema ni pukih tragova javne uprave – radi samo nekoliko bolnica i jedna jedina škola, ali zato ima mnogo posla za mrtvozornike. Cite Soleilom vladaju bande, svaka ima svoj reon, a često napuštaju četvrt da bi nekome ko deluje kao da živi sa više od 10 dolara mesečno prislonili pištolj uz slepoočnicu i oteli mu patike, pantalone i gaće. Haiti je jedna od četiri glavne zemlje kroz koje droga prolazi na putu od Kolumbije do SAD, što čini kriminal jedinim unosnim zanimanjem mladih Haićana. Njih ne brine mnogo mogućnost da fasuju metak već kao pioniri – ionako je prosečan životni vek, zbog nemaštine i raznih boleština, tek 54 godine. Koliko je ovo raspadnuta zemlja najbolje govori podatak da je tražena pomoć od UN koje su poslale misiju 2004 – ni ta misija nije prodrla u bezakonje Cite Soleila; najviše što su mogli je da postave kontrolni punkt na ulazu u četvrt. Nekim čudom, Soleilci i njihove udžerice sa metalnim krovovima preživeli su katastrofalni zemljotres iz 2010. godine kada je poginulo preko 300.000 ljudi. Zemljotres nije izdržao i lokalni zatvor u Port-o-Prensu – odande je pobeglo 500 najgorih robijaša i većina je otišla u Cite Soleil.

3. Aerodrom Maiquetia, Caracas

Karakas je dugo bio smatran najopasnijim mestom na svetu. Dosta je isplativije krenuti peške na safari, nego u šetnju ulicama Karakasa – tamošnja stopa ubistava dostiže 160 upokojenih na 100.000 stanovnika godišnje. Lokalci retko izlaze iz kuća noću, a isto se toplo savetuje i došljacima. Preporučuje se izbegavanje mračnih uličica, parkinga i slično. Sa sobom nositi uvek što manje keša i izgledati siromašno – pojavljivanje sa bilo kakvom vrstom aktn-tašne privući će grupu ljubaznih mladića sa šarenim maramama preko disajnih organa i automatskim naoružanjem srednjeg kalibra u rukama. Put do aerodroma je posebno gadan – na više mesta vrebaju zasede, a ljudi nestaju kao ladno pivo kad se iznese pred Krajišnike. U nekim gradovima se savetuje da pozovete legalni taksi – e pa u Karakasu se nikad ne zna ko je pravi taksista ili, bolje rečeno, i pravi taksista može da izvadi utoku i prosvira mozak mušteriji, ako mu se učini da ova pri sebi ima više deviza nego što taksiranjem može da se zaradi za godinu dana. Bande dominiraju ovim milionskim gradom, što nije ni čudo s obzirom da Venecuela ima ogromnu granicu sa Kolumbijom i da se nalazi na putu od stabala koke do nosa Čarlija Šina. Da se razumemo, zemlja i grad koji su nas zatrovali Kasandrom i Randuom nisu ni zaslužili bolje. Kao da mi nemamo dovoljno svojih cigana!

2. Dora, Bagdad

Bagdad je grad u kojem se pet miliona Iračana svakog jutra budi neznajući da li će doživeti podne ili će njihovo cenjkanje oko cene kelerabe na lokalnoj pijaci prekinuti neki Hasan detoniranjem četiri kila TNT-a koje je krio ispod vijetnamke. Hasan može biti sunit koji mrzi šiite, ili obratno – u Bagdadu ima i jednog i drugog. Američko glumatanje svetskog policajca ostavilo je u Iraku preko 600.000 leševa od 2003, dobar deo od toga u Bagdadu. Najzajebanija četvrt je ipak Dora – tamo su najpre živeli hrišćani, ali su ih suniti tokom Iračkog rata potlačili i naterali veliki broj da se poturči. Dora je postala baza Al Kaide i odande nema nikakvih izveštaja već godinama. Jedini delić grada koji je koliko-toliko siguran je Zelena zona, gde je bila smeštena američka komanda. Sada, kada su se zapadnjaci povukli iz zemlje, u Bagdadu više nema zelenih zona. Ili, kako to piše na Vikitravelu: „Najbolji način da budete bezbedni u Bagdadu je da uopšte ne odete u Bagdad.“

1. Ciudad Juárez, El Paso

Tarzanija nije hipsterski sajt pa da za najopasniju četvrt sveta proglasi niški Durlan jer cigani tuda teraju Apence bez dozvole i glasno psuju. Okreni-obrni, najdeblje kožne gaće ti trebaju u Sijudad Huarezu, koji je sa 1,3 miliona stanovnika najveći grad meksičke pokrajine Čivave. To je zapravo meksička strana većeg grada koji Ameri zovu El Paso. Upravo činjenici da je grad na samoj granici sa SAD meštani imaju da zahvale što posle prvog sutona ne izlaze ni po tekilu i burito, i što moraju da vezuju žensku decu za radijatore kako bi je sačuvali od silovanja, ubistva, pa ponovnog silovanja. Od 1993. do 2003. je pronađeno zvaničko oko 400 (nezvanično oko 4.000) mladih ženskih leševa – serija ubistava je poznata kao las muertas de Juárez – nijedan od tih slučajeva nije rešen. Huarez i danas dnevno sahranjuje 7 ljudi poginulih u obračunu narko-kartela, a po kuloarima se priča da lokalne novine posvećuju više strana crnoj hronici čak i od Kurira. Policijajci su u Huarezu žešće korumpirani ili davno mrtvi pa je Meksiko u nekoliko navrata slao hiljade pripadnika federalne policije ili vojske. Građani su u međuvremenu naučili da ne žive nego da preživljavaju dane. Sijudad Huarez je najopasniji grad sveta, ne računajući područja zahvaćena ratom, i zato je ovo prvo mesto više nego zaslužio.