Izuzetno sam veliki poštovalac bioskopa. Ima nešto u tom ritualu. Gledaš pokretne slike u društvu tinejdžera koji u zanosu neobjašnjivog samopouzdanja, kao pauni paradiraju pred malim cavama, ne osvrćući se na to da im bubuljučavo lice ima sav šarm Gatuzove kopačke. Halapljivo guraš kokice sebi u grkljan dok ne pojedeš sve iz kutije, a onda počneš da recikliraš one koji si prosuo po sebi. Ukratko, više volim da se uputim ka kinu da ishejtujem neki Bejhem, nego da gledam Šešelja kako na suvo penetrira lobanje haških sudija.
Pored toga što gotivim da se mariniram u preziru prema filmovima koji se snimaju isključivo radi finansijske dobiti, zaista umem da cenim i pravi blokbaster koji je sposoban da me natera da se od neizvesnosti iskrivim kao Stiven Hoking u bioskopskoj stolici. Jedan od takvih filmova je definitivno “Dawn of the Planet of the Apes”, te je sasvim logično zašto sam prošli vikend ostavio kartonski isečak sebe u krevetu s ribom (nije da će da provali razliku u seksu, opaaaa) i iskočio kroz prozor kao kakav Korben Dalas, afirmisani interplanetarni ploditelj.
Za one koji ne znaju, Saga filmova „Planeta majumuna” stekla je slavu svojim prvim ostvarenjem iz 1968. godine, sada već jednim od najcenjenijih sci-fi filmova svih vremena. Posle originalnog filma sa Čarlton Hestonom u kojem se dotični strasno žvalavi s šimpanzom, bilo je još četiri pokušaja, četiri nastavka, odnosno četiri pobačaja, jer niti jedan nije uspeo da se približi slavi, popularnosti i kvalitetu prvenca. Od svih ovih filmskih abominacija, najviše se usrala po sebi Bartonova verzija, što i nije toliko čudno jer Timi ne bi znao da napiše dobar scenario ni da mu daš esida i pustiš ga s Džoni Depom u Las Vegas.
Ali, svetlost se ipak pojavila, monolit se ipak uzdigao, majmun je zamahnuo butnom koskom… Okej, metafore iz pogrešnog filma, ali kapirate o čemu pričam: posle deset godina pauze, ovaj koncept je opet zaživeo na filmskom platnu u vidu novih filmova i uspeo je da se prikaže ozbiljnije nego ikada do sada.
Ovaj novi projekat na čitavu priču dolazi kao „prikvel”, odnosno uvertira i začetak onoga što imamo priliku da vidimo u ostvarenju iz 1968. godine. Jedan od glavnih razloga zašto je pored genijalnog rada „Weta Digital“ studija “Rise of the Planet of the Apes” toliko dobro prošao jeste zato što nije klasičan rimejk, nije pokušavao da prati izlizanu filmsku formulu na kojoj su se njegovi prethodnici šlepali, već je zauzeo alternativni pristup i prebacio težište priče sa protagoniste na antagonistu.”Dawn of the Planet of the Apes” nastavlja u istom stilu, što čini čitavo iskustvo malo već viđenim, ali opet dovoljno jebitačnim da se pozicionira kao udžbenik za pravi letnji blokblaster. Koga boli boban što fali inovativnosti, kada imamo priliku da gledamo majmune kako jašu konje, rokaju iz automatskih pušaka i pesniče se u stilu Donkey Kong Mortal Kombat fuzije. Mislim, film je o majmunima kojima je pun kurac svega, kako to može da bude loše?
Poenta priče je da mi nikada nije bilo jasno zašto se sve ove godine ovaj koncept klasifikovao kao sci-fi, kada da u ril lajfu majmuni već stotinama godina u nazad jašu ljude kao kljakave ponike? Da bih dokazao da ovde nema stabilnih elemenata koji mogu da tvrde da je osnovna ideja ove priče zasnovan na fikciji, podsetiću na pet momenata u kojima je mandril gepekovao homo erektusa i protrljao nam svoja dlakava majmunska muda u facu kao da smo svi Nataša Bekvalac.
1. Majmuni prave oružja i oruđa ko zna šta još
Japanski zoolozi (da mi je znati koji će oni kurac u Africi) su u pripizdini Gvineje, tamo gde se i onaj najcrnji čovek saserava od mraka, naišli su na klan majmuna čiji pripadnici poseduju inteligenciju i pronalazačke sposobnosti kakve do sada nisu zabeležene ni kod jedne druge vrste dlakavog sisara koji jede bube s ortakove lobanje. Ovi carevi su se očigledno nakrljali Šrederovog mutogena, između ostalog, prave različito oruđe za različite namene, pecaju, brišu, čiste, mere, prave kašu, što je prilično sjebano kada realno sagledamo i priznamo da nismo sposobni jebenu najlonsku kesu u Maksiju da sami otvorimo za manje od 5 minuta, bar bez da izgleda kao da masturbiramo.
2. Trijumf šimpanze Ajume
Na nekom tamo banana Univerzitetu u Ameriki, mlađana šimpanza Ajumu, 2007. godine, jebala je kevu u igri pamćenja svakom homo erektusu koji je imao dovoljno muda da stane na crtu. Sramno smo prošli kao vrsta tom prilikom i najviše što smo pokazali je koliko smo pregoreli od narkohola, rijelitija i ostalih Hani Bu Bu sranja. Takmičari su trebali da zapamte određene random poređane cifre od 1 do 9 koje se na ekranu pojave brže nego Vendine sise na svadbi i potom da ih po tom redosledu ukucaju na tačskrin tabli. Šimpanza je je bez problema obavila zadatak i bič slepovala sve mamine i tatine sinove čiji roditelji očigledno bolje da su uložili doluse kod Jezde i Define u banku, nego u obrazovanje ovih ameba.
3. Majmun zna gde mu je mesto
Majmuni, a pogotovo šimpanze, imaju jasno definisanu hijerarhijsku strukturu. Oni znaju ko kosi, a ko vodi nosi. Kod njih se ne dešava da neko počne da sere, manipuliše i gura se tamo gde mu nije mesto. LUKING ET JU NEŠO SLINICE, EKEKEKEK!
4. Majmuni su nam već na vlasti
U bilo koji kraj planete da se uputite i pitate ljude ko im je na vrhu države, većina njih će reći: “Tamo neki majmun!” Još od vremena kada se prvi put pojavila neka grupa neorganizovana maloumnika sa sve natpisom “free candy”, određeni majmun je sišao drveta i slatkorečivo im prozborio koju o dobrobiti kolektiva, bitnosti grupacije i čuvanja zajedničkih interesa, s ciljom da im baci koru preko očiju, dok im pred nosom jede sve banane. Da ne mislite da serem u prazno, ovo nije samo moj stav. Čak je i ruski ambasador Aleksandar Čerupin nekoliko dana u poseti Srbiji kazao da „u politici kao i svuda postoje majmuni”. AKO NEŠ MENI, VERUJ BRATU RUSU!
5. Majmuni nemaju verske fanatike
Ljudi koji mogu da spaljuju i na kolac nabijaju druge ljude šatro samo zato što im se ne sviđa oblik priveska na grudima koji nose, nisu ljudi. Nisu ni majmuni, jer to je uvreda za majmune. Takva govna i skotovi su pre svega dokaz da su majmuni gotivniji od nas. Prema popularnoj definiciji, čovek je živo biće koje se razlikuje od drugih oblika života s ove planete jer koristi RAZUM. Svi ti razni malagurski koji spadaju pod grupaciju inkvizitora, verskih fanatika i fundamentalista se ne mogu tako okarakterisati pre svega zbog govnarske činjenice da su tokom istorije palili ljude pod parolom: “Ne kontam te, al’ ko te jebe, aj te zapalim!” NE MOŽ’ ZAPALITI ČO’EKA TEK TAKO, TRESKALO TE POMAHNITALO JATO LETEĆIH VEVERICA!