6 tipova ortaka kojih te je sramota

Prijatelji se, suprotno uvreženom mišljenju, ne biraju, oni uglavnom dolaze sami, ne izuju se, pojedu sve iz frižidera, isprde se na kauč i sjebu ti daljinski za klimu. Ako malo razmisliš, shvatićeš da te sa većinom drugara ne povezuju zajednička interesovanja, stavovi ili muzički ukus – krug prijatelja koji furaš je uglavnom slučajan uzorak ljudi sa kojima si saobraćao u životu a sa kojima si ostao dobar zbog raznoraznih nasumičnih spoljašnjih faktora ili jer su jednostavno bili dovoljno iskulirani za bleju u isto vreme kada si i ti bio dovoljno iskuliran za bleju.

To tako počne, zavrti se i onda uglavnom nema nazad. Sledi period vezivanja koji se mahom sastoji od blejanja, varenja, duvanja u izgrebani CD PES-a uz glasne molitve svim poznatim bogovima da igra prestane da secka, kao i povremenog pijanog sramoćenja po gradu – ovo poslednje je sasvim sigurno najjači mogući temelj budućeg muškog prijateljstva i najbolja polazna osnova za vezivanje. Kažu da kada čoveku držiš glavu dok povraća to stvara prijateljstvo za ceo život, a kada ribi držiš glavu dok povraća, verovatno je vrlo pijana.

Malo po malo, to postaje prijateljstvo za koje nemaš utisak da je nastalo ili da je vođeno nasumičnim i spoljašnjim faktorima, te počinješ da misliš da ljudi koje imaš za drugare nisu tu slučajno. Jebiga, zagotiviš ljude, čak, da iskoristim jednu gej reč, zavoliš ih i onda koliko god kontaš da su budale i značajno drukčiji od tebe ne bi ih menjao ni za šta jer je to, jebiga, tvoja ekipa, a neka druga ekipa i neki drugi ljudi nisu tvoja ekipa. Sve razlike, nedostaci, kao i svi debilizmi koje priređuju članovi tvoje ekipe ti ne smetaju, kao što ni tvoji debilizmi ne smetaju njima, jebiga ortaci ste, kad biste prestali da radite stvari za koje drugi članovi ekipe misle da su debilne, prestali biste da budete ekipa. Ipak, to što ih voliš ne znači da će oni koji ne osećaju glupu magiju vaše ekipe takođe da ih vole. Neke ljude kolko god da gotiviš uvek ti je frka da ih odvedeš u sredinu gde se očigledno neće uklopiti, a ima i onih koji se jednostavno ne uklapaju ni u kakvu sredinu. Mi ti u ovom tekstu nudimo nabacanu, nepotpunu i nadasve proizvoljnu tipologiju takvih osoba.

Onaj koji ne ume da se inhibira (a želeo bi)

Ovo je onaj ortak koji često mrtav ozbiljan najiskrenije raportira o svojim sveže odrađenim akcijama, kakve god one bile (tipa: “Božidare, svršio sam ti u lavabo”) ili naglas izgovara svoje unutrašnje konstatacije koje ne bi trebalo olako deliti s drugima (tipa: “Božidare, keva ti je vrhunska pička”) što su izjave koje je možda sasvim prihvatljivo ispaljivati u ekipi, ali ne i na svadbi Božidarove sestre, za stolom sa mladoženjinim tetkama, postarijim bankarskim službenicama iz Šimanovaca. On jednostavno ne ume da se sudrži, njegov id krvnički prebija njegov superego, baš onako prangija ga u bubrege tako da superego piša krv mesec dana.

Na njegovom licu ne postoji ni najsitniji trzaj oklevanja dok izgovara rečenicu, on u svom mozgu nema “NEMOJ JEBOTE” okidač, njegove misli i reči su u totalnom skladu i samo nezadrživo šibaju iz njegove glave. Tek nakon reakcija prisutnih koje idu od podignutih obrva, preko prekih pogleda i zgađenih faca pa do glasnih uzvika PA JEBO MAMU, on počinje da shvata šire implikacije onoga što priča i tada uglavnom počinje tiho da se kaje. Ali on iz toga ne nauči ništa, jer “nemoj” okidač nije nešto što se da popraviti i on nastavlja sa skandalima dokle god neprijatnost u vazduhu ne dostigne tačku odlaženja kući.

Onaj koji loše pije/drogira

Jebiga, on pije od dvanaeste godine al stvarno ne može da popije više od dva piva. I svi su uglavnom svesni toga, pa i on. Kroz prvih par piva ekipa ga pušta da cirka svoju limunadu u ćošku i konta da ga ispoštuje u njegovom apstiniranju od alkohola, al kad se ekipa ušika, naš limunadžija ne može ostati imun na povike tipa “MOJ DEDA PRAVIO OVO PIČKO A TI NEĆEŠ DA PIJEŠ JEL TI NE VOLIŠ MOG DEDU PIČKO” i onda biva uvučen u greh ni kriv ni dužan. I već nakon par cugova dedine razbijače ispečene negde u podnožju Orjena, on počinje da se ponaša kao pavijan na ekserima i upušta se u najraznovrsnije serije blamantnih akcija.

Priznaje Božidarovoj sestri od tetke koja sedi pored njega da je voli od kako ju je prvi put video u drugom srednje u plavoj haljini koja se vijorila na vetru i otkrivala njena savršena kolena, kao i da je u onaj ofinger za peškire koji joj je kupio pre 10 godina montirao kameru, tako da već čitavu deceniju nije propustio nijedno njeno tuširanje, a ponekad pogleda i Božidara. Zatim započinje tuču sa nasumičnim likom jer ga likove cipele čudno gledaju. Posle toga traži od DJ-a da pusti “Moji su drugovi” na goa žurci i igra onaj vozić sam sa sobom kada DJ odbije. Nipošto mu se ne sme dozvoljavati da nazdravlja na sahranama. Niti bilo gde.

Onaj koji ne ume da se prilagodi situaciji

U nekom konačnom rezultatu ovaj lik je pomalo sličan onom kojem nedostaje inhibicije, s tim što ovom ne nedostaje inhibicije već mu nedostaje pameti i socijalne inteligencije da bi mogao da se ponaša shodno novonastaloj situaciji u kojoj se našao. A trudi se jebat ga, baš se trudi al ne zna. Tako kada Božidar dovede dve polupijane vrh namontirane drugarice studentkinje novinarstva, naš junak će na njihovu pohvalu kako ima jake ruke odgovoriti sa “Ja sam danas oprasio krmaču.” Kada po zbunjenim pogledima dve studentkinje shvati da to i nije bilo baš prikladno, on dodaje “Znate kako joj se razvukla pička, ko najlon kesa.” Na degustiranje vina će doći u boksericama i potkošulji, na plažu u venčanici, a na sahranu Božidarovog ćaleta koga je spržio dalekovod doći će s brkovima ko Tesla. Socijalno nervozan, životno nespretan, lomio ruku na poledici 4 puta na 4 različita mesta. Dobar lik, ali se jednostavno ne uklapa u kosmos.

Onaj koji smrdi

Smrdi čovek jebiga. Nije problem što smrdi, jbg da se ne lažemo nije da mi ostali mirišemo na ružine latice. Ali problem kad kreneš negde s čovekom koji smrdi je što je čovek nesavršeno biće te ne ume nepogrešivo da locira izvor neprijatnog čulnog nadražaja. Što će reći, ako ideš među ljude sa nekim ko smrdi, iz perspektive neutralnog posmatrača koji ništa ne sluti šanse da si izvor smradine ti su jednake kao za bilo koga u ekipi, a da ne spominjem da neutralni posmatrač može pretpostaviti i da smrdite svi u ekipi, naročito ako ne ostavljate baš briljantan vizuelni utisak. Jedno moguće rešenje je da ga ne vodiš više među svet a drugo, popularnije, da i ti batališ higijenu i uštedu od 40 kinti mesečno za sapun stavljaš u penzioni fond, za 40 godina skupićeš 19200 dinara i onda ćeš konačno imati za kiriju u nekoj garsonjeri 20 kilometara od grada, da i ti živiš mesec dana ko čovek.

Onaj koji se pravi pametan

Uvek imaš nekog u ekipi ko ne prestaje da priča dok ostali vare i gledaju finale snuker turnira u Šefildu. Njega sve što doživljava pritiska toliko da sve mora da ispriča do najmanjeg detalja – od plavetnila u očima njegove gazdarice dok mu je govorila da opere te krmelje s obraza pre nego što naseče 200 grama alpske mušteriji u crvenoj majici pa do gustine prdeža koji je ispustio pred zgradom opštine. Naravno, potreba za pričom je posledica toga što mu preljeva samopouzdanja i samoljublja i što smatra da su sve stvari koje priča neizmerno važne svetu oko njega. Stručan je za sve i o svemu je pozvan da priča, te se tako može desiti da profesora književnosti ubeđuje da je Šekspir kopirao Getea ili studenta medicine kako je išijas letovalište na Halkidikiju. Njegov neobuzdani ego je vrlo maštovit interpretator – voli da ispriča svima onu priču kako mu je svojevremeno Govedarica, koji mu inače dođe neki dalji ujak, rekao kako je veliki potencijal iako mu je zapravo rekao “Poprilično si loš, al dobro bar si visok.” Neomiljen na žurkama, omiljen samom sebi. Gde god odeš sa njim, ljudi misle da je govnar ali ekipi je i dalje gotiva – jebiga, ona priča s prdežom i nije tako loša a i donese uvek neki sok.

Onaj koji stvarno previše laže

Iako i prethodni tip laže, on to radi usputno, čisto kako bi zadovoljio ego. Međutim, “onaj koji previše laže” laže radi samog laganja, da sam neki kurčev aforističar nazvao bih tu pojavu lažpurlažtizmom, ali pošto nisam apelujem da zaboraviš tu reč. Ništa to nije strašno, navikneš se, kad nešto priča klimaš glavom i čekaš da stigne džok, a treba imati na umu i da njegove laži vrlo često podrazumevaju pravu zabavu, tako da je on na neki čudan način duša ekipe – zabavljač, kreator novih neverovatnih svetova, iluzionista maltene, umetnik. Samo jebiga kad ga dovedeš u nepoznatu ekipu, njegovo laganje je toliko očigledno da baš niko neće biti u fazonu “Stvarno?” nego će svi biti u fazonu “Nemoj jesti govana”.

Njegove laži čak nekad nisu ni toliko glomazne u svojim razmerama koliko su jednostavno neverovatne u svom kvalitetu i strukturi. On najčešće nije klasičan hvalisavac – obično neće lagati o tome da je nešto jebao ili da je prebio najluđeg lika u kraju, ali je zato “moj ćale ima uši od mermera” rečenica koju možeš svakodnevno očekivati od njega. Inače pravi džoker jer ga uvek možeš gurnuti među finu gospodu i nafurane ribe da pokaže šta zna i gledati njihova lica kako se sudaraju sa granicama pojmljivog univerzuma.