8 snova iz detinjstva koji su nam se ostvarili

Svi ljudi imaju snove. Neki sanjaju žene, neki sanjaju mrtve ljude, neki sanjaju svrake, a neki sanjaju da su izgubljeni u šumi sa Rebračom i da ih iza svakog žbuna vreba ajkula na kojoj piše BUNDESLIGA. Takvi se snovi na žalost uglavnom ne ostvaruju, makar ne bez jakog spoljašnjeg podsticaja nekog egzotičnog opijata. U stvari, većina snova i želja koje si ikada imao nisu ti se ostvarile, niti će, a i bolje što je tako jer da se ne lažemo kome treba karijera astronauta superheroja koji ubija intergalaktičke NATO Hrvate-nosoroge puškom koja puca atomske bombe, i koji je takođe predsednik planete, osmostruki osvajač Zlatne lopte i jebe Kimberli iz Moćnih rendžera. Detinjstva su nam bila šizofrena i bolje je da ostanu tamo gde im je mesto nego da nas proganjaju i sada, u uznemirujuće praznjikavoj realnosti odraslog čoveka koji samog sebe panično pokušava da ubedi da su stvari ispale dobro.

Ipak, ono što nisi znao, a što ti bez ikakve novčane naknade otkriva Tarzanija, dežurni donosilac dobrih ali nebitnih vesti, jeste da ti se gomila stvari koje si kao klinac smatrao bukvalno najvažnijim na svetu odavno ostvarila. Reći ćeš “ne, moj život je govno”, zatim pokušati taj osećaj da izbalansiraš seansama samoubeđivanja da su stvari ispale dobro i seansama ritualnog unošenja palačinki i bromazepama u telo, što će te onda dovesti do novog preispitivanja, novog uvida u govnjikast kvalitet vlastitog života i ova će te oscilacija terati da ponovo i ponovo graciozno plešeš između provalije suicida s jedne i provalije duševne bolesti promenljivog intenziteta s druge strane, i tako sve dok ne umreš. Ali nije sve tako crno. Pogledaj šta je sve dobro u tvom životu a kad si bio klinac nije bilo dobro, obraduj se, zatim gorko zaplači i na kraju pojedi jabuku, dobro je za krvnu sliku.

1. PARČE PICE SVAKI DAN

Nekada, dok smo kao bosonogi vragolani po prašnjavim cestama šutirali lopte i krali komšiji stiropor pa ga posle preprodavali za žetone u igraonici, dakle nekada, tada, u to neko vreme koje nije tako davno ali je ipak prošlo i loše ga se sećamo jer smo generacija koja pamti 7 sekundi nakon čega nam pop-ap reklama za povećanje polnog organa izbriše čitavo sećanje na život, dakle tada, eto, u to vreme, pica kao hrana je značila prestiž i luksuz, jela se u izuzetno retkim prilikama i odlazak u piceriju je bio najavljivan nekoliko dana unapred kako bi se čovek, naročito podvrsta dete, navikli na ovakvu radost i uspeli da potencijalno euforičnu situaciju pretvore u dostojanstven izlazak koji privremeno maskira činjenicu da je porodica na ivici raspada. A kad se pica pojavila i u formi parčeta, to je bila jedna velika egzotična novotarija u dizajnu koja je činila da mlad mozak još snažnije požudi za ovom hranom bogova te obeća sebi da će u nekoj dalekoj budućnosti moći sebi da priušti svakodnevno takav užitak pa makar ga stajao i celih 25 dinara. I evo ti sad pičko, pica je devalvirala, ti svaki dan na pauzi na poslu žvaćeš karton sa naređanom mesnom prerađevinom punom konzervansa i emulgatora odgore, psuješ dan kad si se rodio krvavim kurcem u bogovu majku i proveravaš da li ti je još neko lajkovao fotku sa Stefanom Birčevićem na fejsu. Bravo, uzdigao si se u visine.

2. BECOME A LEGEND MOD

Ok, stvarno je vreme da priznamo da smo svi to radili, iako smo i tad znali da je to malo jadno. Menjali smo imena igrača iz njihova u naša, čak s ekipom menjali imena čitavim timovima i prećutno se dogovorili da o tome ne pričamo kada budemo imali 27 godina. Al bilo je glupo jebiga. Promeniš ime Mijatoviću u STEVO BOŠNJAKOVIĆ ali nekako osećaš da i ljudi na stadionu znaju da nije Stevo Bošnjaković dao gol već Mijatović i da šapuću između sebe o tome i nezadovoljno odmahuju glavama jer su ostali zaglavljeni u virtuelnoj realnosti prepunoj falsifikata i sad će 47. put u poslednja dva meseca da gledaju kako klinac koji je sebi nabudžio ocene osvaja svetsko prvenstvo sa Jugoslavijom. E ali da bi nam pružili zadovoljstvo koje nismo dobili kao deca, bogovi kosmosa iz Konamija su napravili Become a Legend mod u kom kontrolišeš jednog igrača kome daš lepo svoje ime, krećeš da ga razvijaš od rane mladosti i uživiš se dovoljno da već kroz nekoliko dana odlaziš na spavanje sa mišlju da nisi fasader iz Iriga već najbolji strelac Lige šampiona.Konami, hvala ti što postojiš, ujedinjeni možemo sve.

3. IMAMO PRISTUP SISAMA

Sisa je čudna tvorevina. Počinje da nas privlači vrlo rano, dok još nismo svesni ni toga da Minja Subota nosi periku istkanu od umirućih duša radnika prehrambene industrije, a kamoli svoje seksualnosti. Sa 11 godina deluje kao mitološki konstrukt, kao nagrada obećana sužnju za njegovu odanost verskoj zajednici, kao nagrada koja neće doći ali u koju se čvrsto i po automatizmu veruje od pamtiveka. Vremenom i ona postaje deo svakodnevnice, bar onima koji jebu a kada si odrastao čovek bez ozbiljnog fizičkog hendikepa tipa da imaš pepeljare umesto stopala ili uši od azbesta, zaista je teško ne jebati, a čak i onda imaš mnogo laganiji pristup virtuelnom obliku ove tvorevine nego pre 15 godina. Sisa je došla, sisa je tu i nema nameru da ode, a na sve to, sisa i dalje ne prestaje da nas raduje.

4. OLJUŠTEN SUNCOKRET

Još jedan dragulj iz nutritivnog sektora naših detinjstava. San koji smo počeli snivati kao vrlo mali, u večerima kada smo sa prijateljima sedeli u krugu, prašnjavi i izmoreni od letnje žege i mahnito ljuštili semenke istovremeno vršeći emotivno nasilje nad najneprilagođenijim članom grupe i uzvikujući fraze kojima nas je naučila televizija, poput “dragi moji seksomani” i “Kad prelaziš ulicu nemoj da bi bleno, ulica se prelazi samo na zeleno”. Ljuske od semenki su pravile nered, nama su prsti bili crni a ja sam maštao o danu kada neću morati da ulažem nikakav trud već ću moći da samo jednim potezom u sebe unesem čitavo more suncokreta i zahrskam toliko glasno da se zgrade oko mene sruše i ćale me prebije. Mislio sam da taj dan nikada neće doći jer mi se plan činio neisplativim i logistički vrlo složenim, te je stoga i moje iznenađenje kada sam prvi put video oljušten suncokret u kesici bilo veoma golemo, jer – kako se to uopšte radi? Kako funkcioniše mašina koja LJUŠTI SUNCOKRET? Je li posredi neka mađija? Ili hiljade malih crnaca svojim ukužljalim prstima ljušti milijarde semenki kako bi malobrojni privilegovani srećnici mogli da ostvare svoje malo životno zadovoljstvo? Nikad nećemo saznati. Čovek koji je počeo da proizvodi i prodaje oljušten suncokret se svakako nosio svim ovim mislima, jer on je jedan od nas, on je vizionar, sapatnik i pre svega brat.

5. GOL SA MREŽOM

Samo jedan dokaz koliko su dečije želje uzrokovane time što stalno gledamo nekoga ko IMA nešto što mi NEMAMO, bez obzira koliko to nešto bilo glupo. Kada lopta prođe kroz gol bez mreže, to doduše pričinjava zadovoljstvo, ali je sve nekako neubedljivo i prazno, negde duboko znaš da si samo glupi klinac koji je dao počasni gol protiv trećeg dva i zaboraviće taj gol čim se zarši kontrolni iz srpskog. I još moraš da ideš po loptu ako ode daleko. A ona dva ili tri puta kada smo, trljajući oči i skičući od radosti, na našim golovima ničim izazvano ugledali mreže, fudbal je bio prava fešta, ljuti dvoboj dva velika rivala koji se mrze ali i poštuju jedan drugog jer znaju da je čovek veliki onoliko koliko mu je veliki najljući neprijatelj, osetili smo se isto onako kako se oseća fudbaler dok se bori za glamur, prestiž, novac i plasman u drugo kola Kupa UEFA gde pobednika čeka Brondbi. Danas svakog četvrtka dajemo po 300 krvavo zarađenih dinara kako bismo se u 10 uveče sastali sa još 9 ljudi, od kojih četvoro ne volimo a još trojica su njihovi prijatelji. Imamo mreže, ali srca su nam i dalje prazna i beznadežna kao uzdah Nebojše Stefanovića kada ga majka upita je li obukao potkošulju.

6. SKIDANJE MUZIKE S NETA

Generalno skidanje s neta. Mada tad je to značilo muzika jer se za skidanje videa smatralo da se kosi sa svakim mogućim setom fizičkih zakona a striming je bio tehnologija iz 27. veka (uskoro i o tome više reči, nakon poruke našeg generalnog sponzora).

Elem, kada smo kao klinci pokušavali skinuti sa Nostalgije novi hit 187 ili kakav Leontinin klasik, rizikovali smo batine jer ne samo da si zauzimao telefon po sat ipo vremena pa tetka iz Vankuvera nije mogla da zove, nego je tetka iz Vankuvera bila šifra za ćaletovog advokata Kopunovića, “Minimaks” je bio šifra za tržišnu inspekciju (uvek si se pitao zašto je ćale srao Minimaksu po stolu pevušeći “Srce je moje violina”), a ni tvoj ćale nikada nije bio poslom u Švedskoj na 36 meseci, ako me razumeš. Eto tako. Za vreme za koje se nekad skidala pesma danas skidamo diskografiju, i ne samo to nego smo došli do momenta u razvoju čovečanstva kada muziku skidaju samo entuzijasti i debili a svi ostali je strimuju pritom GLEDAJUĆI SPOT. To je zaista dobro, a o striminzima više nakon poruke našeg generalnog sponzora.

7. STRIMINZI 

Kao što smo i obećali, došli smo do striminga, nakon nekoliko poruka našeg generalnog sponzora. To je ovaj čovek.

Strimigovanje utakmica u obliku u kojem ga imamo danas bio je svakako vlažni san svakog mladog kladioničara: bio si spreman da daš pravo bogatstvo, možda čak i 40 dinara, da možeš da pogledaš Dandalk i Longford Taun gde čekaš keca za 820 kinti. San se danas ostvario, imamo sajtove koje nude striminge za bukvalno bilo šta što ti padne na pamet, možemo da gledamo Telstar i Dordreht u četvrtom kolu kupa, doduše nismo očekivali rumunskog komentatora i fleševe iz nuklearnog rata sa Šri Lanke u kom nikad nismo bili, fleševe koji nastaju kada striming krene da jebe i prekida. Kao da sirota kladioničarska srca već ne pate dovoljno, razvoj tehnologije im je navukao još jednu bedu i još jedan potencijalni razlog da se razneseš na gradskoj pijaci vičući NAPOLJE ĐINĐIĆ HOĆEMO MILOŠEVIĆ.

8. KOMPILACIJE SMJEŠNIH VIDEA

Smešni video na televiziji svakako je bio prava revolucija i fantastičan izum nekog čoveka koji je mislio da ovaj svet ne nudi nijednu veću divotu od prizora padanja deteta sa skejtborda ili spadanja gaća debeloj osobi tokom svadbenog plesa. Gledanje smešnog videa je nudilo svakako najintenzivniju zabavu koju smo tada poznavali i nekako nam je sve to davano na kašičicu – bude par epizoda na BK-u, pa onda odjednom nema pa se opet proširi glasina da ima subotom u pola 6 na nekom fazon ATLASU, pa onda zaključiš da nemaš jebeni Atlas i nateraš ćaleta da ga traži 2 ipo sata među kanalima, on ga na kraju nađe, ali kanal nema zvuka, jako šišti i prepun je snega, ti si ipak srećan, čekaš, već je pola 6, kad ono nema smešnog videa nego Pera Detlić, dobro je nije ni to loše, bože ovu epizodu si gledao petocifren broj puta nema veze ima onaj smešan deo gde Pera Detlić kucka kljunom po pisaćoj mašini hahah kako dobro detlić piše pismo zamisli još kljunom jer on kljunom udara i u drvo pa je već i izvežban hahah, crtani se prekida na pola, kreću vesti, žena sa prevelikim naočarima i farbanom crnom kosom čita vest o Holbruku glasom koji stiže iz najdosadnijeg pakla u vaseljeni, život je govno, ubij se.

Danas su dostupne količine smješnih videa nezamislivo velike i oni služe isključivo da uvesele narkomane. Skupe se narkomani, loše se obuku, sednu ispred kompjutera, unesu drogu u svoja slabašna tela, puste fejl kompilaciju januar 2016 i upražnjavaju okultnu praksu postizanja transcendentalnih iskustva tako što potpuno izgube um nakon što se zaređa niz komičnih video zapisa u kojima dominiraju debeli ljudi, mačke, Rusi, deca i crnci. Smejemo se, a znamo da ne bi trebalo. Smejemo se, a kasno je za nas. Unutra zjapi praznina. To saznamo čim se kompilacija završi a neko prokomentariše “a jes pala ona debela” i na to niko ne kaže ništa jer nema šta da se kaže, zaista je pala. Pogledajmo za kraj poruku našeg generalnog sponzora.