9 epskih šitova u Srbiji za 2014.
Da smo Blic, bilo bi 10, a pošto pišamo uz vetar onda samo 9. A možda smo i slagali u naslovu pa se unutra nalazi 8 a devetka je tu da navuče čitaoca. Mada, kad se bolje razmisli, logično je da u naslovu bude 8 a unutra 9, jer je osmica lepša cifra, podseća na sise i dupe. Previše teorija, premalo vremena, Nova godina samo što nije stigla.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Mediji – ustajala telesna tečnost[/typography]
Naravno da su oduvek bili sranje al gdegde se moglo na trafici kupiti nešto pametno ili se znalo naleteti na kakav program koji ne priključi vakuum pumpu na mozak i ne isisava zdrav razum. Sve to što je ok uvek se može naći u beskonačnom špajzu interneta ali i taj internet preti da postane bara zatrovanih informacija koju moraš da priključiš na zilion filtera da bi dobio pet prokletih vesti koje nisu ukrašavane opskurnim naslovima i oko kojih ne iskaču celulitne guzice šatorskih kalaštura. Zaista počinje da smara ta njihova dovitljivost da atakuju svim silama na prirodno pravo da te boli kurac za gluposti. Ne, gospodine novinare, ne želim da znam boju portikle Đovakove bebe.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Meki štrajkovi[/typography]
Super je što su određene grupacije konačno rešile da dignu glas, ali sve to izgleda u najmanju ruku kilavo. Štrajk advokata je toliko obesmišljen da nesrećni Selak više i ne mora da urgira kod novinara da vesti o tome guraju negde između kulture i nauke, već će one ili biti ignorisane ili izgledati tako da ispadne kako su za sve baš advokati krivi. Na primer ovako.
Istorija uvek pokaže da sve što se ne završi brzo, najčešće dobije kontra konotaciju, i na to svaka vlast igra jer odugovlačenjem i spinovanjem pravi lažnu sliku a posle par meseci štrajka niko se više i ne seća šta je bio cilj. Stoga, sofisti, filozofi, prosvetari i ostali, to mora mnogo brže i bolje jer u očima domaćice iz Barajeva to izgleda ovako:
Prvi dan: Bravo deco, ne dajte da vas kradu, samo blokada
Osamnaesti dan: Još nije gotova blokada, nešto tu nije u redu
Tries šesti dan: STUDENTI GOVNA, MIŠO ARSENIJEVIĆU PIŠAJ IM VINJAK U USTA!
A domaćica iz Barajeva je centar društva, šta ona misli, misli 80 posto populacije.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Kolektivna inercija[/typography]
Jedan od glavnih razloga što nam ni sledeće godine neće globalno biti bolje je taj što nam ove nije bilo dovoljno loše. Zakon inercije ostaje na stazi dok ne počne da deluje zakon revolucije, al pošto iz fotelje i dalje nisu poiskakali baš svi federi pa je guzici udobno, a ima se sa HBO paket, onda ništa. Mada, jebiga, i s kim da vodiš revoluciju kad bolje pogledaš.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Osma repriza Srećnih ljudi[/typography]
Kultura kao i građanska prava u čovekovu svest ulazi na mala vrata. Žene su morale decenijama da smaraju da bi dobile pravo glasa. Tako je i sa najboljom serijom svih vremena. Prvi put smo bili klinci, drugi put je bila gowno, treći put opet gowno, pa je počela da smara, pa je bila ok, pa dobra, pa odlična, a sad je najbolja ikad. Pošto je puštaju samo parnim godinama, stiče se utisak da bi epizoda kad markatni Kuca zapira pazuhe na česmi u dvorištu Ranča prokletih po gledanosti usrala potencijalno basket finale Srbija – SAD na Olimpijskim u Riju, mnogo ubedljivije nego oni nas.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Sahrana zdravog razuma[/typography]
Nikad više ljudi ujedinjenih oko nekog zaključka nije bilo nego posle tekme sa Albanijom. Od nadničara, preko „eminentnih sportskih analitičara“ do državnog vrha, poruka je bila skoro jedinstvena – „jesmo i mi krivi ali oni su prvi počeli, tako da je naša reakcija opravdana.“ Toliki nivo bežanja od sopstvene odgovornosti, isticanje u prvi plan samo tuđeg sranja a opravdavanje ličnog je u najmanju ruku bedan i kukavički. Sa druge strane, ono što je najporaznije, to je da je on kolektivno antiodgovoran. Jer kakav primer dajemo bilo kome ako opravdavamo sopstvenu nemoć od uzdržavanja. U ostalom, takva nemoć je i izrodila budale koje složno urliču „Ubij, zakolji…“
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Eskalacija stranačkih botova[/typography]
Ne postoji zvaničan podatak, ali priča se da je plata radnika komunalne službe u glavnom gradu od 50 do 70 hiljada. U Njujorku, zvanično, plata je 70 soma godišnje. Dolara. Dakle, prst u ovo, kešanje za kamion i para kao da si lekar specijalista. Al jebiga, rad iz fotelje pleni dušu i krepi telo. Osećaš se bitnijim. Čak i ako je za 100 grama peciva i jogurt. Čak i ako je za džabe. Nema veze, dokle god tinja nada da nakon 3000 otkucanih „svaka čast Vučiću/Đilasu/Ugljaninu“ komentara možda sledi unapređenje u zamenika šefa protokola organizacije stranačke slave u mesnoj zajednici, dotle će biti i ljudi koji će svoj integritet izjednačavati sa elementima Bulove algebre.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Poplave – paradigma društvene slike[/typography]
Sve dobre i loše stvari koje odslikavaju ponašanje našeg društva, komprimovale su se u sedmici poplava u maju. Kao u nekoj orvelovskoj priči imali smo degenersisanu medijsku sliku, bolesno ambicioznog autokratu sa izraženim sindromom majke Tereze, tupave i zle podanike koji parazitiraju na njegovoj kilometarskoj odori, sumanut narod kojim se lako manipuliše, ološ koji se bogatio na tuđoj nesreći, sebične govnare koji su prvo snimali za svaki slučaj pa onda delali (a u većini slučajeva samo snimali), trgovinu brojem stradalih kao i uzročnošću, ali i gomilu solidarnosti, hrabrosti najviše od strane običnih ljudi. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da mimo uvreženog mišljenja, svet ne mrzi Srbiju, sudeći po pomoći al to ne umanjuje gorčinu indukovanu sopstvenom nesposobnošću da se predupredi uobičajen prirodni problem.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Dragan J Vučićević, zvanično najgori čovek na svetu[/typography]
Palestinski bombaš koji na duši nosi sedamnaestoro dece koju je razneo bombom u vrtiću je jednom prilikom rekao za Vučićevića „jebote, koje si ti govno, da l je ovo realno šta radiš?“ Da ne pišem ništa više o njemu:
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Paranoja Prve dame[/typography]
Kad misliš da će poslednja wtf vest u godini biti „Deda mraz silovao nepokretnog infanta ispod jelke jer se malom nije svideo poklon“ ono bude još gore. Ova antimaterija od žene je toliko istripovala bitnost da je rešila da bude obazrivija od Linkolna, Kenedija, kneza Mihajla i Đinđare zajedno pa je tražila logistiku u vidu zaliha krvi dok je širila dobročinstvo u gangsterskom hudu srpskog Baltimora – Lebanu. Jebotebog ženo više, idi veži kecelju i maramu, pa prepakuj flaše sa paradajzom i ajvar u ostavi cele zime i nemoj nikad više da se pojaviš van kuće, nikad ništa da kažeš a pare da vratiš.
Naravno, bilo je i divnih stvari u ovoj godini, ali to ionako možete da gledate na RTS-u sutra popodne u njihovom detaljnom novogodišnjem pregledu, ili da čitate u Informeru u rubrici „Kako sam proveo 2014. u udobnom šupku voljenog premijera“.
