Luksemburg, zemlja snobova i Portugalaca
Od trenutka kada sam skontao da je puža ustvari kurac i da to ne služi samo za pišanje, moj životni cilj je dumrem trulo bogat. Ako zanemarimo verovatnoću da dobijem na evropskom lotou koji i ne uplaćujem, do velike love mi ostaju samo dva realna, a legalna puta: Možemo da, preko Valtera koji Sarajevo brani, navučemo Kineze na Tarzaniju, nabijemo posetu i privučemo milionsku reklamu za šangajski lanac restorana sa nudlama.
Ili da – koristeći mogućnosti fantastičnog srpskog biometrijskog pasoša – otputujem u Luksemburg, pocepam to govno od pasoša i nabijem iglu u venu. Da me luksemburška braća klasifikuju kao socijalni slučaj i udele mi neku crkavicu od 1.800 jevreja mesečno. Dok ne stanem na noge. Mada, realno, u toj situaciji na noge ne bih ni stajao od opijata, piva i kurvi.
Primarni cilj mi je duđem u slavnu luksemburšku armiju. Da bi se bilo vojnikom ove zemlje, ne mora se biti Luksemburžaninom, ali se treba biti državljaninom neke zemlje EU. Dobro, strpim se do 2024, nije frka. Još, mora se razumevati luksemburški jezik koji zvuči kao pijani monolog mutavog navijača Štutgarta kome je maćeha francuska sobarica.
Za platu od nekih pet soma evra, vojnici slavne luksemburške vojske uglavnom treba da promarširaju korzom kada veliki vojvoda (ne Šešelj, nego onaj luksemburški) tradicionalno izađe na verandu da tradicionalno počeše svoje tradicionalno levo mudo. Tradicionalno. Ako si baš kurate sreće, poslaće te u neku misiju u neki Čad ili – još gore – na Kosovo gde slavna luksemburška armija ima celih 29 vojnika. Po kuloarima NATO se govori da je Jeljcin jednom, otvarajući treću flašu votke, rekao: „Ne smemo da se mešamo na Kosovu, tamo su luksemburški gepardi.“
Stotinak vojnika ove nevelike zemlje je bilo i u Korejanskom ratu! Kolika budala treba da budeš pa da ostaviš zelena polja, krave muzare i skupo vino i da zapališ preko celog sveta da gineš jer je Kim Džong Neki rešio da se najebe mile majke Južnoj Koreji? Uglavnom, kao spomen svim palim borcima Luksemburga, na tvrđavi stoji Zlatna žena na obelisku. Izgleda prilično kičasto onako pozlaćena, ali je nekako kul. Ima se, može se.
Tvrđava snobova
Veliki deo grada Luksemburga je zapravo tvrđava koja je rasla vekovima na mestu gde su se ukrštala dva rimska puta, a umorni centurioni pili vino, banjali se u zidanim džakuzijima i trsili seljanke. Uglavnom, ta vetrometina puteva ovom gradu ništa dobro donela nije, to bar kapiramo mi koji skapavamo na neizgrađenom Koridoru 10. Tvrđava ima i 70 kilometara katakombi i neke topove – da skratimo – ima se šta videti. Ostatak pogledajte na History kanalu.
Današnji Luksemburg je obitavaonica najvećih snobova sveta i u centru grada teško moš se nađe košulja jefitnija od šeset evra ili prsten bez nekoliko triliona karata koji košta celo tvoje životno osiguranje i litar krvi pride. Veoma nezgodan gradić ako ti je žemska nezasita sponzoruša. U buticima normalnih cena zatekao sam samo neke crnce i Kineze.
Snobovština eksplodira tačno u podne svakog radnog dana kada hiljade japijevski nakinđurenih punišića izađe sa posla da obeduje. Naravno, svi imaju rezervacije. Ručavaju tako oni zečetinu u šljivama, zalivaju zeca berbom iz osamdeset i neke, zveknu po kurvoazije i onda se vrate u kandže kapitalizma da otaljaju do pet popodne. Mnogo bih voleo da sam snob – predispozicije imam, samo mi materijalna podrška fali.
Gastarbajtera više nego u Frankfurtu
Ne bi valjalo da steknete utisak da u Luksemburgu ima mnogo Luksemburžana. Skoro polovina od pola miliona stanovnika nisu državljani Velikog Vojvodstva. Ima, recimo, čak 70 hiljada Portugalaca koji mu tamo dođu kao svojevremeno Rumuni u Jugoslaviji – rade sve što neće domaći, plaćeni su najmanje, a ipak su srećni kao kučići jer im je domovina go kurac u šlafroku. Osim toga, još preko sto iljada ubogih Francuza, Belgijanaca i Nemaca svakog jutra doputuje u Luksemburg na posao u svojim metalik pežoima i mečkama. Uštirkani u roze kravate, odlaze na šljaku uglavnom u neku od 150 banaka.
Nisu ludi da žive u Luksemburgu iz dva razloga: prvo, ne daje im se po osam soma evra za kvadrat stambenog prostora – načuli su da za te pare u Majdanpeku mogu da kupe celu kuću sa dvorištem, šupom i gazdinom ćerom. I drugo, u Luksemburgu bi se smorili kao noge. Od ovog grada uzbudljivije živi čak i prosečan beogradski student elektrotehnike. Jebeš mesto u kojem i Turci noću zatvaraju kioske sa donerom.
Ima li se tamo šta jebati, pitaš se sad. Ima – ako povedeš. Ako nisi poveo i ako pretpostavimo da guzate portugalske meleskinje ne čekaju baš na tvoj balkanski plajvaz i da će se radije sevati sa nekim japijem, ostaje ti zicer kod štajge. Košta kao i svuda, oko pedeset evra. Na crno.
Uglavnom, ako ikad rešiš da dođeš u Luksemburg, nemoj ostajati duže od dva dana. Vidi to što ima, nalij se lokalnog piva bilo koje vrste – odlično je. Svrati do Šengena da se uslikaš sa tri dignuta prsta pored table i obavezno poseti Dudelanž jer ima tako flafičast naziv. Ako ti se svidi pa poželiš da ostaneš, prostudiraj drugi pasus.
