Najbolje se pije na crveno slovo: niskobudžetni letnji izlet

Pre desetak dana, suzio sam izbor lokacija za letovanje na dve stavke – sedmodnevno kampovanje pokraj Topčiderke u Rakovici ili kratki turistički obilazak rimskih ruševina u Bajinoj Bašti. Međutim, naknadna revizija budžeta pokazala je da su ovi ciljevi nemogući, pa sam se odlučio za nešto egzotičnije, ali ipak pristupačnije – dvodnevna poseta Hrtkovcima, za vreme vašara koji, nimalo slučajno, pada na svetog Iliju. Da se ne lažemo, nisam za bolje. A nisi ni ti.

Olakšavajuća okolnost bila je činjenica da se moja bakuta odavno tu stacionirala (te smeštaj nije bio problem) i da je laka ruka majstor-Milana već eliminisala siroto (ali ne u kilaži) lokalno prase. Uostalom, nisam ni stranac toj zgodi. Štaviše, pohađam je manje-više redovno poslednjih godina. Uglavnom sam navraćao sa povećom ekipom, ali kako sam ove godine bio sam, prilika za istraživačko novinarstvo, prožeto kritičkim razmišljanjima i socijalnim komentarom, pružala se sama od sebe. Taj plan pao je u vodu posle neke šabačke rakije, a ionako je delovao nerealno.

Za vas zaboravne, ili bolje reći – neuke, ovo malo mesto u Sremu prvenstveno je poznato po lubenicama, a ovekovečeno je u grafičkoj noveli dr Vojislava Šešelja „Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“, koja je nedavno pretočena u brodvejski mjuzikl. Svetkovina u čast Zevsa, ovaj… Ilije, održava se nešto više od deset godina i predstavlja tipičan seoski vašar – ujutru pobožna ekipa ode u crkvu, a uveče ostatak domorodačke raje, potpomognute bajkerima iz Platičeva i anarhistima iz Jarka, banči do kasno u noć.

Plan je bio jasan: razgibavam jetru i cepam Heroje 3 na lap-topu do devet, a onda polako do nulte tačke, u centar sela. Austrougarska arhitektura je očigledno uzimala u obzir besmislene šetnje pijane žgadije, pa u Hrtkovcima, kao i u ostalim sličnim mestima, šetnja do centra predstavlja pravolinijsko hodanje uz najviše dva skretanja, od kojih je jedno za pišanje. Moj polu-hipsterski izbor odeće, nepoznata faca i kablovi koji vire iz ušiju standardno su privlačili poglede meštana, koji su i ovaj put odlučili da je bolje cirkati ispred kuće nego otići u grotlo. To čitavom događaju daje neki Deliverance osećaj, jer, jebiga, dete sam iz grada, i samim tim pička, kako u njihovim, tako i u svojim očima.

Prvi pogled na centar me je razočarao – glavna, najveća šatra, koja se nalazila između vatrogasnog doma i katoličke crkve, pod kojom je svih prethodnih godina hardkor ekipica pružala podršku pevaljci turiranjem Jamahe, Kavasakija, ili čega već, zamenjena je nekim sranjima na kojima su se vozikala deca. Sve je bilo tu, mnogo sveta (mada, ipak u manje broju nego prethodnih godina), šećerna vuna i sijaset raznoraznih tezgi – ali nema onog bitnog. Na trenutak me je nešto zlokobno preseklo, ali pre nego što sam uspeo da završim misao, umirio me je hipnotički pogled Željka sa obližnjeg stuba. Ipak je sve bilo u redu – nastupa u drugoj šatri, nije razbio višegodišnju tradiciju. Ipak, rešio sam da ga za sada preskočim, te sam kupio pivo i uputio se ka svom uobičajnom startu ture.

Hrtkovački luna-park, koji za taj i samo taj jedan dan montiraju nekakvi nomadi, naizgled deluje sasvim standardno – uobičajne sprave za mučenje i rekreaciju, kakve je sasvim sigurno putujući cirkus iz Žarkova doneo i u vaš kraj. A onda primetite – dečurlija je u manjini. Grupica se okupila oko neke skalamerije na kojoj možete da uzjašete jednoroga ili sveštenika i to je to. Ostatak predstavljaju klinci odavno zgaženi pubertetom i njihovi ženski ekvivalenti, koji se bojažljivo gledaju sa par metara udaljenosti, kako to i priliči tom poganom i razvratnom, a istovremeno pičkastom uzrastu. Oni hrabriji mužjaci oprobavaju se na ringišpilu, gde je cilj skinuti patkicu, nadajući se da će im taj plemeniti čin doneti kakav snošaj. Naravno da su ta nadanja idiotska, jer svako zna da jebu samo siledžije koje osvoje 900+ poena na kruški, a ona je ove godine, iznenađujuće, zvrjala prazna.

Nakon nekoliko partija stonog fudbala kojeg sam odigrao sa rođakom iz Rume koji se tu zatekao (tj. došao sa istim ciljem kao i ovi iz prethodnog pasusa), odlučio sam da zađem malo pod šatru, naravno pod onu u kojoj peva Željko (inače, prema polu-pouzdanim informacijama – fan Mejdena iz Mačvanske Mitrovice). Reko, da popijem pivo-tri. Kurac. Za Jelena/Lava morate izdvojiti dvesta dinara. Pizde jedne lihvarske, za te pare moš da uzmeš skoro pet Apatinaca u staklu ili, čini mi se, trideset MB-ova. Željo je, sa druge strane, cepao junački dok su ga gastosi zasipali raznoraznim novčanicama nominacije od 20 do 100. Nije to loš život.

Prazno pivo bio mi je signal za napuštanje šatre i odlazak do trafike. Nije u redu da se trošim, kad već ne moram. Tu su mi je na pamet pala mini-atrakcija koja traje tri godine – rejveri, kako smo ih ranije prozvali. To je grupica od nekih desetak ljudi koja na svakog sv. Iliju u dvorištu katoličke crkve (nije da nekome smeta) pravi mini žurku na otvorenom, ne hajući za panonske standarde i zlonamerne upadice. Piči neka elektronika, dok pešes ljudi razdragano djuska, a ostatak ih posmatra sa strane. Nešto kao tvoj osamnaesti rođendan, takođe bez riba, a čak je i Miroslave iz prve klupe izostala. Ove godine su razočarali. Nema ni trunke organizacije, samo muzika iz telefona i par ljudi okupljenih oko gajbe pive. Krivim opštinski budžet, ali zaista nije bilo razloga da se zadržavam.

Ostao je još jedan zadatak – proveriti tezge u centru. Svake godine sam nadmašivao samog sebe u kupovini izuzetno besmislenih stvari, poput svetleće loptice, veće svetleće loptice ili puške na plastične metkiće, koju sam pretprošle godine isprobavao na rejverima. Ovog puta, izbor je bio preuzak, a i ja nisam bio toliko pijan. Najveće interesovanje izazvao je štand na kome su se prodavala ona srca na kojima pišu slogani poput „najboljoj devojci“ ili „najboljem jebaču“. Nisam hteo da tu trošim pare, jer ovo prvo je bedno, a drugo je bi bilo tužno da kupujem samom sebi (mada nije da ne zaslužujem). Ono što mi je privuklo pažnju jeste stočić prepun piraterije, ne toliko tipičan za vašarsku atmosferu. Nudi sasvim uobičajnu selekciju pornića, filmova koji nisu pornići i igara. Ono što je ovom štandu dalo draž, jeste kompjuter priključen za agregat na kome ste je raja mogla da isproba šta je god htela, a ima u ponudi. Prisustvovao sam sceni u kojoj je kurpulentna Ciganka podigla klinca koji je igrao novog Street Fightera, kako bi neki lik video kako izgleda DiRT 3. Odmah sam znao da ću njima da ostavim nimalo teško zarađene pare (Tarzanija.com se izdrkava kad su gluposti u pitanju). Uzeo sam dve kompilacije od po šest horor filmova i odgledao jedan, The Ruins. Sranje je.

Sve u svemu, Hrtkovci u vreme vašara nisu uopšte loša destinacija, pogotovo ako vam ne smeta spavanje u jarku, ako već nemate rođake koji su istovremeno i lokalci. Mužjačka interesovanja lako se zadovoljavaju, prvenstveno kroz silne meštanke rešene da se predstave u najboljem svetlu. To što ćete kod njih ispušiti, kao i uvek, nije na ovom putopisu da reši. Ja ću, svakako, doći i sledeće godine, pa ako ste voljni, navratite do stonog fudbala, ionako sam totalna buljetina kad nema roštiljanja. I, još jednom, ne gledajte The Ruins, sranje je.