Suočavanja sa strahom
Kaže se da je fobija iracionalni strah od nekog objekta ili situacije. Kurac iracionalni – to je moj stav. Ja, između ostalog, ne podnosim visine. Sa razlogom. Imao sam četiri iz fizike na polugodištu sedmog razreda, znam šta gravitacija može da učini mekušastom čovečijem telu, a prečesto pijan prelazim Brankov most peške. Vidiš – moji razlozi potpuno su opravdani. Strah ne mora uvek biti čist, već često uključuje i razmišljanja o hipotetičkim (“šta ako”) situacijama. Samim tim, ne osuđujem ljude koji se plaše, na primer, zatvorenih prostora, zmija ili Srpske napredne stranke. Strah je koristan, to je najosnovnije osećanje, karakteristično za svaki organizam na planeti, osim jazavaca i onog lika što jede staklo. Zato ne želim da popujem, niti da motivišem fobičare, već da prikažem najverovatnije scenarije koji bi nastali prilikom njihovog suočavanja sa najgorim strahom. Red je da znaš šta te očekuje kada te društvo konačno pijanog natera da se izmigoljiš iz školjke i dokažeš da si Tarzan. Neće biti lepo, a još manje će biti korisno.
Agorafobija (Strah od otvorenog prostora, gužvi i sličnih situacija)
Iako deluje pomalo paradoksalno, agorafobija je blisko povezana sa klaustrofobijom – u oba slučaja, jedinka misli da se nalazi u situaciji iz koje nema izlaza (ne mislim metaforički, sunce vam jebem umetničarsko, već fizički). Druga strana istog novčića. Zameni betonske zidove Friclovog podruma znojavim mjetalcima iz Laktaša i dobićeš pravi primer kako se agorafobičar osećao nakon Mejdena u Areni. Razmisli malo, onako logički, sve sa primesama:
Čovek je po prirodi govnar.
Veliki broj ljudi na jednom mestu je rulja govnara.
Rulja lako podleže spoljašnim nadražajima, pogotovo u slučaju frke.
————————————————————
Najebo si.
Filozofija svako za sebe neminovno će dovesti do sranja ako, recimo, neko zapuca na otvaranju novog Vera u Surčinu. U roku od odmah, popićeš penzionerski direkt u nos, pašćeš na zemlju, a ekipica doma za stare “Doživeti stotu” izgaziće ti bubrege, jer ih jednostavno zabole za tebe. Primera ima mali milion, takvi incidenti dešavaju se na dnevnoj bazi svuda u svetu.
Klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora)
Lepo kaže Raul Djuk u Paranoji u Las Vegasu: “Ne prilazi liftu – baš to i hoće – da nas zatvore u čeličnu kutiju i odvedu u podrum.” Dodaj tome i sledeću činjenicu: mit koji kaže da te skok pri udarcu otkačenog lifta o dno zgrade može spasiti – odavno je razbijen. Ali, preterujem, ovakve situacije su retke. Međutim, jel ste se ikada zaglavili u liftu sa još troje ljudi, a jedan od njih je jeo pasulj tri dana za redom? Nimalo prijatno, štaviše, zastrašujuće. Kiseonika ponestaje, metan se polako širi prostorom, sitne čestice prerađene hrane ulaze ti u nos i izazivaju osećaj mučnine. Ili, možda još gore, sam si u zaglavljenom liftu, nemaš cigarete, pivo, riknula baterija na mobilnom. Moraš jebeno da izađeš. Ja nisam ulazio u liftove do neke petnaeste godine, i čim sam počeo da se vozikam tom kutijom, ugojio sam se. Stepenice su savršena kardio vežba.
Akrofobija (strah od visina)
Ah, eto i moje discipline. Prirodno je plašiti se visine, sasvim je sigurno da nam je evolucija uvalila ovaj strah nakon što se neki naš predak stropoštao niz Goliju, pokušavajući da se ispiša u potok u podnožju. Osim ako ne čistiš prozore na Beograđanki (sudeći po samoj zgradi, taj posao ne postoji), nema razloga da se izlažeš visini. Šanse su da će te neko (poput nas) naterati da odradiš jedan bandži džamp pre no što umreš. Znaš kako će to izgledati? Približavaš se skakaonici, samo šaka beta blokatora koju si prethodno sasuo u sebe te sprečava da se ne raspadneš od straha. Pomisliš “sad ili nikad”, skačeš. Kakavo crno osećanje slobode, pičke-materine. Te dve sekunde dok letiš, srce je batalilo šljaku, a kada te konopac konačno povuče, jedino što osećaš jeste braon supstanca kako ti se sliva od struka ka glavi i čuješ podsmehe istih onih riba koje si hteo da impresioniraš. I tako bespomoćno visiš i misliš se koji ti je kurac tako nešto u životu trebalo. Adrenalin je precenjen.
Kinofobija (strah od pasa)
Zajebi ORKU i ostale pičkice koje pišu lamente o keruši koju je ugrizao krvoločni Rumun. Skoro uvek je obrnuto, samo ne mora Rumun da bude u pitanju. Ker je jebena životinja, a uz to sere gde god stigne. Ne moš mu verovati, nikada. Da ima šansu, verovatno bi zavlado svetom. Većina ljudi suočena sa opakim Žarkovačkim terijerom uzviknuće sikter! i gestikulacijom staviti kerini do znanja da seže za kamenom, što u zveri budi prirodni (dobro, uslovljeni) nagon da pobegne. Ali, ako se ukipiš i kreneš da vrištiš kada ti besna džumara priđe, to verovatno znači da si žena. Od ove fobije pretežno pate pripadnice kuhinjskog pola, pa samim tim možeš da se okoristiš od straha i ispadneš šmeker, kad već ne možeš izgledom, novcem ili inteligencijom.
Socijalne fobije (strah od društvenog kontakta)
Činjenica je da svaki peti-šesti od vas koji ovo čita poseduje neku vrstu socijalne fobije. Zato ste ovde, umesto da jebete ili učestvujete u nekoj revoluciji. Užasno je: polu-poznato društvo te pita šta misliš o Kosovu. Kako da im odgovoriš? Kako da ispadneš kul? Pametan? Opušten? Kreće panika, znoj, zamuckivanje. Ode sve u pičku materinu. Ribe u društvu prave one kučkaste face, prevćući očima gledaju jedna drugu. Muška ekipa već prešla na razgovor o teorijama zavere. A ti nisi izustio ni jednu jebenu reč osim pa… A u sebi, jebo bi im sve po spisku, znaš više o materiji od svih njih zajedno, šukunđed ti se svojevremeno spustio sa Drenice. Al ne može, ne ide. Polako se o tebi raspletaju priče da ti je Kleverbot najbolji ortak. Tužno je što jeste.
