Obiđi svet sa Tarzanijom! Epizoda – Butan

Da li, kada dođe leto, destinaciju za odmor planiraš u okviru svetog srpskog trougla Severna Grčka-Budva-Ada Ciganlija? Da li, kada dođe zima, destinaciju za odmor planiraš u okviru svetog srpskog trougla Zlatibor-Kopaonik-Fejsbuk?

Kad si išao na matursku ekskurziju, seo si u bas, utakao mp3, izvadio smoki, domaćicu i vinjak i kroz nekoliko sati dojezdio kroz Panoniju do Budimpešte. Kad si išao na apsolventsku ekskurziju, odlučio si se za nešto novo, nešto divlje. Prag.

To je kul. Sve su to gotivna mesta koja valja posetiti. Ali, većina ljudi nema para, volje ili pak interesovanja da stupi u redove hard kor svetskih putnika i odbaci okove konvencionalnog turizma. Ali, zato je tu Tarzanija. Bacite taj nedeljni dodatak Blica u kojem vam poručuju da još ovog leta morate posetiti Kušadasi i pojesti čuveni kebab na šetalištu, kod Ali Gumuša. Jer mi, samo za vas, putujemo na mesta kao što su Vijetnam, Severna Irska i Čečenija. Mi igramo mali fudbal sa pijanim Rusima na zaleđenoj Volgi. Mi dobijamo lakše polne bolesti u Rumuniji. Mi… shvatili ste poentu.

Procedura kojom biramo destinaciju je jednostavna. Svakog prvog u mesecu, uzmemo neki dnevni list i ubodemo slovo u nekom od naslova. Kada dobijemo slovo, razmišljamo o mestu koje počinje na to slovo i:

1) nije podleglo organizovanom turizmu
2) zanimljivo je
3) bezbedno je
4) da nađemo pare da odemo tamo

Pošto smo ovog meseca uboli slovo B u naslovu: Slovenija, kao i uostalom cela EU, ubrzano propada, očekuje se priliv gladnih nemačkih imigranata u Srbiju,  stali smo da rovarimo po sopstvenom i guglovom znanju. Redom su otpadali Bugarska, Bangladeš i Bjelovar dok nismo došli do Butana. Ispunjavao je prva tri uslova a četvrti smo rešili tako što smo stavili Frenkijevu ratu za kredit na Mančester iz dvojke.

Butan je mala zemlja na obroncima Himalaja. Stisnuta je između Indije i Kine i nema ni milion stanovnika. Doskora je bila apsolutistička monarhija, mada u poslednjih par godina postaje šatro parlamentarna. Vlada mladi kralj Džigme, moguće najveći dasa među svim šefovima državama sveta. Zvanična religija je budizam.

Butan redovno dospeva na poslednja mesta kada su u pitanju globalne liste pismenosti, cenzurisanosti medija, otvorenosti za turiste. Ali, isto tako, Butan redovno dospeva na prva mesta kada su u pitanju globalne liste očuvanosti prirode, kulture i najbitnije, indeksa sreće stanovništva. To, uz činjenicu da im je nacionalni sport streljaštvo (ali ne Jasna Šekarić streljaštvo nego Legolas brani Sarajevo streljaštvo) zavredilo je našu pažnju i naš put do tamo.

Pošto je Dani Velbek zakopao Vengerove prospekte da sa gospodom kao što su Košćelni i Žervinjo možeš da budeš ozbiljan igrač u Premijer ligi, shvatili smo da sa putom u Butan postoji još jedan problem. Postoje velike restrikcije za turiste. Nije lako ući u zemlju, a i ako uđeš treba da plaćaš taksu od 200 dolara dnevno. Jednom rečju, Džigmea bole kurčevina da mu u Butan dolazi Srednja ugostiteljska na ekskurziju i da kad krene ujutro u lokalnu pekaru po štrudlu sa makom i jogurt, mora da preskoči tri Engleza koja su zaspala na pešačkom u miksu svojih telesnih izlučevina.

Ali mi smo znali kome da se obratimo za preporuku. Pošto je naša PR služba ugovorila sastanak, pojavio sam se u dogovorenih deset ujutro u Belom dvoru.

– Dobro jutro, vaše Kraljevsko Visočanstvo.
– Dobro jutar, mlada Tarzanija! Sedite, možda popiti nešto? Whiskey, rakia?
– Ne, hvala, ne pijem.
– Ah, stvarno je dobro to see tako young čovek u Srbija a da ne pije.
– Pa jes’, prestao sam od kad sam pao u muriju jer sam mrtav pijan gurao kontenjere po Bulevaru Vašeg dede.
– Barem ste pritom pevali “ŽIVELA, ŽIVELA KRALJEVINA SRBIJJAA”?
– Je li to retoričko pitanje Prestolonasledniče? ( smeh)
– ( smeh) Nego, šta mogu učiniti za vas?
– Pa vidite, ja se nešto nameračio za Butan ovih dana. Znate kakva je tamo situacija, poluzatvorena država i to, pa sam rezonovao, vi rojalističke glave ste sigurno svi u dobrim odnosima, mogli biste da mi napišete neko pismo preporuke, da Džigme vidi da nisam neki indijanac.
– Ah, mladi Džigme, ćale mu nikad nije gledao raspoloženje igrača na PES-u, jednom slučajno stisnuo r1 u formacijama i ja ga izložio da je ljubičasto odlična forma, hahaha. Spucala me emocija sad, jbt, i srpski mi se popravio odmah.
– Ma znao sam ja da si ti kul. A čekaj bre, kad ste vi igrali taj PES?
– PES 77, sećam se ko juče, Krojf mog’o da skreće kao Mesi onako.
– Aha, vidim da aristokratija dobija tehnologiju 30 godina unapred.
– Pa šta si ti mislio. Al’ ajde, nije Aleksandar sisa, volim bre ja i svoj narod i evo zato, tvoja preporuka jang Drle a zovnuću i Džigmea danas da te najavim da ničega ne fali tamo. Srbija do Butana!
– Preko Frankfurta! Doviđenja Prestolonasledniče.
– Aj, bud’ dobar.

Moguće je da očekujete da u ovoj tački počinje epsko putovanje do Butana preko Turske, Irana i Indije kombinacijom autostopa, kamila i pešačenja. Ovo je ipak 21. vek. Pošto sam sredio sve oko karata na relaciji Beograd-Frankfurt-Delhi- Paro, Butan, krenuo sam da filujem putnu torbu prosečne veličine. Pet pari ćega i čarapa, dve šulje, dve majice i duks ako zahladni, kako me je pravovremeno upozorila majka. Pošto sam u ranac nabio femili pakovanja smokija, jafe i rakije, tablu brufena i vlažne maramice, smatrao sam da sam potpuno opremljen za bilo koji izazov na svetu.

Pasoš izrovaren odsečnim pečatiranjima bugarskih i grčkih carinika, nabio sam u unutrašnji džep i sišao kada mi je wojtek, moj vozač do Surčina, zatrubio da je ispred zgrade. Dok je tmurno – jutarnji Beograd promicao kraj mene, pitao sam se šta me čeka u dalekom Butanu… Onda sam za trenutak batalio ta razmišljanja jer nam je semaforu neki Cigan ponudio da kupimo alat i ja sam se opet zapitao da li je iko u jebenoj istoriji grada, na semaforu čekao i rezonovao: “Oh, ovaj gospodin izgleda prodaje alat neke vrste. Baš mi sada treba jedan set fušeraj alatljika, kada dođem gajbi da popravim sinu kućicu na drvetu. Semafor je pravo mesto da izvršim tu transakciju, probaću da iskoristim preostale 24 sekunde crvenog svetla za robonovčanu razmenu.”

Međutim, pošto smo nastavili dalje, ponovo sam počeo da se pitam šta me čeka u dalekom Butanu… Ta neizvesnost me je morila i dok sam gledao u izuzetne sise Lufthanzine stjuardese. A ispod je promicala plodna Panonija…

Za nastavak putešestvija klikni ovde.