Plačite sa mnom jesenje kiše
Muzika je jedna od umetničkih formi koja je odvajkada služila autorima da kroz note i liriku iskažu svoj doživljaj sveta i da jebu maloletnice. Srbi, kao narod nadaren za sve do čega mu je stalo, i u ovom polju se nalaze u svetskom vrhu. Jebiga, naš čovek i kad ne zna više od 6 akorda, kao Bajaga, napravi stvar sa više duše od bilo kakvog multimilionskog muzičkog produkta sa Zapada.
U pesmama je smešten kolektivni duh jednog naroda. I sa nama je tako, još od direktnih prenosa mečeva protiv Osmanlija iz gusala Filipa Višnjića pa do danas. Svako ko se udubi u podrobnije analiziranje naših pesama lako će utvrditi da mnoge od njih obrađuju iste motive. Ovde su izdvojeni neki od najpopularnijih.
„Vodi me iz ovog grada“
Hajdemo odavde! Ovo mesto nije za nas! Hajde da ostavimo svetla grada u retrovizoru i odemo negde gde nas niko ne zna, negde gde ćemo moći nesputano da ispijamo iz pehara ljubavi! Na primer, u Golubac? Produženi vikend za dvoje, šta kažeš? Ionako svako veče gledamo film ili peglamo tablić. Razbijmo monotoniju, otisnimo se iz rutine i gradskog sivila! Ok, imao je ovaj grad svojih momenata, ali ovde nas svi znaju… I doveka će me zajebavati za ono u četvrtak… Znam. Zlobni su ljudi, Barbara… Vode svoje učmale živote, žive svoje ograničene ideje, slušaju orkestrirane laži, ne prodaju alkohol posle deset… Zato hajde da uzmemo neki dobar rent a kar aranžman i odemo negde gde su noći mlade. To bi bilo to, ova pesma ne pokriva momenat kad provalimo koje su to gluposti i da promena geografskih koordinata ne može ništa da uradi ako nam je veza sranje.
„Udaješ se za drugoga“
Zvuci izanđalog sintisajzera, stari svat vitla srpskom trobojkom, raskopčan kum puni trube Vajfertima. Dan tvoga venčanja! Pamtiću ovo ceo život… Njemu si rekla da, nakon svega što smo prošli. Njemu! A mogli smo da imamo sve… Znaš da Radojki nema više života, još nedelju, dve u vrh glave kažu lekari… A ja sam joj jedini naslednik. Garsonjera, širi centar grada, malo li je! Mogli smo tu da svijemo ljubavno gnezdo… A sada ćeš njemu da rađaš sinove.
Mislio sam da je bio iskren sjaj u tvojim očima kad si rekla da me voliš i da ti veličina nije bitna…I šta sad? Evo, u ćošku pijem i plačem, što je socijalno čudnovata situacija. Vidiš li šta mi radiš! Razmišljam o svim našim zajedničkim trenucima…
Uvek ću te voleti…
Kemišev solo na harmonici.
„Stari vuk“
Iliti – zajebi šta mi piše u krštenici, još je potentna moja kurčevina. Ne daj, mala, da te zavara ovo olinjalo teme i žiganje u krstima, jer to znači samo jedno – iskustvo! Da, da! Balavi đilkoši misle da su pronikli u tajne univerzuma ako ti prirede dogi stajl, al ova stara kajla će ti pokazati čari istinskog koitusa. Spreman sam da sa tobom podelim svoju ljubavnu veštinu, godinama kaljenu na omladinkama od Vardara do Triglava! Ah, koliko sam trajnih razmrsio, koliko brakova rasturio… I nisam se umorio! Još sam u igri! Daj mi ruku svoju! Jer, ono, ni hend-džab nije loš za početak. A kad ti se telom rasplamsa vatrena stihija, moja grlice, videćeš kako ove stare kosti još mogu da munu! O, itekako!
„Niko kao ti, jedina!“
Znam da zvuči kao kliše, možda zbog toga što i jeste, ali malena, s tobom je nešto drugo!
Još od druge srednje sam seksualno aktivan, tako da veruj mi, video sam svašta. Ti nisi samo gomila mesa oko kostiju, sa anatomski mi kompaktnom rupom. Ne, naša ljubav prevazilazi životinjsko. Prevazilazi sve! Ona je kosmičkih dimenzija! Možda ne deluje tako jer koristim generičke metafore, a i cela pesma je površna i izvlači je samo zarazan refren, ali jeste!
I moj deda je izgleda sam probio Solunski front kad sam ovoliko u karmičkoj milosti. Život mi je bio pustinja pre tebe… Čuo se samo fijuk vetra i prolazili su oni koturovi od pruća. A onda si došla ti i spasila me… Jebote, zvučim ko Oliver Dragojević. Jebi ga, ovo je toliko rabljena tema da više nema šta novo da se kaže, al’ vole ljudi.
„Ostavljaš me, a jesen je“
Ma daj? Od svih mogućih trenutaka ti si baš izabrala jesen da me ostaviš? Pa znaš koliko smo mi istinski romantici osetljivi tad? Novembarske kiše plaču sa nama, opalo lišće šušteći kvari naš tužni mimohod… Neizreciva tuga mi slama srce, moraću da se opijem! Kući, doduše, nemam za kafanu, kad budala stavljam češki hokej na tiket, tako mi i treba. Ali to samo produbljuje moju patnju! Ovaj svet krojen je po merilima jačih, nije za nas samosažaljive pičke. Nema više ljubavi za mene, ovo je kraj, braćo prijatelji. Idem da obučem džemper na romboide, i da složim facu koja odaje da mi je jako teško ali da to stoički podnosim. To je do jaja za spot.
