Još 9 cava za koje nemaš novce

Kao da Monica Bellucci i odrastanje ispunjeno tihom patnjom koje je prouzokovala nisu bili dovoljni, filmska industrija rešila je da u protekle dve godine pred krmad baci još dobro tuce bisera. Gledali smo, plakali smo, šminkali sopstvene žene i žmurili dok ih volimo, ali bol ne popušta. Jedino nam je lakše kada znamo da ne jecamo sami.

Amber Heard (Drive Angry, 2011)

Dala otkaz, raspustila kose, istukla turkmenistanskog mehaničara traktora. Prisustvo Nicolas Cage-a uvek nas umiri, podseti na to zašto naše devojke nisu tak’e i odgovori na pitanje “ko to šeta”. Filmska tehnologija još uvek ne utilizuje emisiju mirisa veoma rasprostranjeno, ali smo uvereni da Amber miriše na cveće i božićne kolače sa cimetom. Sve što smo hteli od žene dok smo još bili taze tetrebi. Sve što učenice ETŠ nisu bile.

Abbie Cornish (Limitless, 2011)

Obećanje boljeg vremena koje tek dolazi, sveta u kojem ovakva mačka od mangupa Moravca sa dobrim kasetofonom više voli prizemne tipove sa jasnim ciljem. San u kome jednog dana potreba za rukobludijem naprasno prestaje i odgajaju se geni oplemenjeni genima feudalnog džet-seta. Kuća u predgrađu, pun gepek namirnica i mesa ‘di god da u’vatiš. Abbie će nam sve oprostiti. Praćemo i sudove i otiraćemo cipele.

Kambek godine Rachel McAdams (Morning Glory, 2011)

Karma je pokušala da nas skrene sa pravedničkog puta kada smo saznali da je Kanađanka, ali i dalje smo joj verni. Šarm šiparice, holivudska nega, naivan pogled. Dopala nam se još kao buduća zla maćeha u Mean girls 2004. a kao pogubljena čestita cura koja voli da vodi ljubav samo ne stiže, 2011. nas je kupila za vek.

Dianna Agron (I Am Number Four, 2011)

“Barbika bi htela da izgleda kao ona”, tvrdi Ecar Miow Boyot koja se nosi mišlju da preskoči ogradu i poigra se nakratko svojom seksualnom orijentisanošću. Ne znamo kako Ecar izgleda, ali smo čvrsto uvereni – nije ni bitno! Dijanu bismo gledali i kako jede sladoled, i kako brije noge, i kako skuplja drva za ogrev u kaputu od medveda. Porušila je zakonitosti i ostavila nas bez kriterijuma u ruševinama civilizacije da je volimo dok nas jeste. Neki muškarci plaču kada dožive orgazam. Neki u trenutku prosvetljenja. Mi izgrcavamo ovaj diktat jedinoj ženi u redakciji, jer upravo doživljavamo oba.

Beau Garret (TRON Legacy, 2011)

Kada smo odgledali film, pa još jednom, pa konačno ušli u bioskopsku salu bez kokica i sa potpunim fokusom, vezivali smo jedni druge lisicama za sedišta kada bi se približavale scene sa njom u kadru i prepuštali se projekcijama od čitanja Kurira natrulilog i obolelog mozga. Pojedini su manifestaciju reakcije na Bo u krupnom planu prepoznali kao jezu. Mi smo se među sobom složili da je reč o erekciji kičme. Robovali bismo joj za tepsiju ribe.

Marion Cottilard (Inception, 2010)

Milf? Samo cava i po? Ako je i jedno i drugo, da li se poeni međusobno neutrališu? Pitanja je mnogo, Marion ostaje tajanstveno, baršunasto, aristokratski, francuski… nedostižna i jedna. Vrhunska ženska otkako je stupila na platna, a 2010. utvrđuje svoju poziciju po najmračnijim kucima naših snova. Istina, i Leonardovih… Potajno se nadamo da će, kada se jednog dana smežura kao urmašice i više je niko ne bude ‘teo, želeti da nas uzme. Nada Topčagić umire poslednja.

Lyndsy Fonseca (Kickass, 2010)

‘Tela bi da bude i lepa i pametna, a i polazi joj za rukom. Identifikujući se sa omalenim geek-om i prepoznajući sopstvenu neostvarenost u pubertetu, bila nam je velika radost počastiti ovako filigransku cicu salvama ljubavi po gelenderima iza škole. Živi rokenrol, a svoje stvarne želje proživljavaj kroz filmove!

Rose Byrne (Bridesmaids, 2011)

Ružica Kruška, u slobodnom prevodu sa engleskog i nemačkog. Pošto je ovaj pupoljak iz Australije, redom i logično. Možda ne zna supu da skuva, ali joj dlake ni’de ne rastu. Džak krompira bi teže podigla, ali bi graciozno negirala njegovo postojanje. Ukratko, oženiš li to, kuvaš-pereš-peglaš sam, ili nosiš kod mame. Ali kod kuće neguješ pokondireni white trash sa licem male sirene i oblinama krušaka. Kompromis na kakav malo koji savremeni muškarac nije spreman. Mrziš i mećeš. Kažnjavaš.

Michelle Monaghan (Source Code, 2011)

Žena kojoj želiš da nađeš mane. Ne mi, narod. Kao kada se Ana Kokić vratila solo na scenu da bi se bolje udala, pa su neprijatelji sajta i pokreta klevetali o “ružnim prstima” Anke Gotovanke. Za ime boga, metroseksualizam je toliko uzeo maha, da zaboravljamo osnovni kriterijum za ocenu ženke – ispružiš ruku, i ona dojka koja ti se zadene u šaci – najbolja je dojka u vasceloj vaseljeni! Svako uspeva da izmašta proceduru uz pomoć koje bi Michelle “postala još lepša”, ali niko ne uspeva da odgonetne zašto i ovako “nesavršena” pojavom čini da pucaju lusteri i iskaču demoni iz mačaka. Pratili bismo je na maturu i uzeli njeno prezime.