Detinjstvo je sranje
Negde tamo do 18. godine, životna traka se obrće u normal modu. Nakon toga, kao da pijani kinooperater sa više instance, uz lenji mudočeš pusti film na fast forward. Vrtlog slika i akutnih senzacija tutnji u sveopštem haosu, i izmiče. Kalendar Poljoprivrednog kombinata, kog je ćale doneo krajem decembra zajedno sa platom od juna, zatiče te nespremnog. Nije ti jasno gde si sprcao tih par decenija. Ni kriv ni dužan našao si se u ulozi odrasle osobe. I ne leži ti preterano. Cela ta priča sa odgovornošću i posledicama, tjah… Nekada si jednostavno mogao da potegneš kevin filadendron na Fifija gospođe Hrnjez jer ti sere što vrištiš dok vežba solfeđo. „Dete, šta ćete…“, par ćuški i teraj. Nekako je sve bilo iskrenije. Ako mi se ne dopadaš, ne dam ti bicikl. Ako mi se dopadaš, dajem ti svoje trešnje.
Međutim, to ipak nije bilo baš tako sjajno.
Kad jednom konačno porastemo većina nas ipak ne postane astronaut, kako smo to tvrdili od treće godine. Naprotiv, uglavnom nam zapadne neki usran posao za bednu platu. Dirinčiš vikendima i praznicima, kalkulišeš izdatke, kako bi imao za kiriju i komunalije. Više se ne smeješ Gigi Moravcu. Sad ga živiš. I usled sve nervoze i sranja koje takav život nosi, pomisao na detinjstvo neizbežno se javlja kao oaza mira, topline i bezbrižnosti, gde po ceo dan jedeš sline u pesku i generalno te boli kurac.
Ali to je samo zamka iskrivljene perspektive gledanja na stvari. Istina, okolnosti iz detinjstva sa svešću i iskustvima današnjeg tebe bi zapravo bile kanda kul. Ono, blejiš sa strane među ljudima koji ništa ne sumnjaju. Imaš kraljevski tretman. Dobijaš lubenicu sa odstranjenim košticama. Onako kao detinje trapavo spenkuješ komšinicu milfaru, koja to nalazi simpatičnim pa te još i pomiluje po kosi. Sačekaš da tada još mladi roditelji u punoj snazi zamaknu u spavaću sobu, pa prebaciš na Ligu šampiona. Kućeš bolje.
Ali to naravno nije išlo tako. Klinačka svest je tabula rasa. Prazna kofa koja tek treba da se napuni shvatanjima sveta. Dakle nemaš nikakvu osnovu, upijaš stvari parcijalno i pokušavaš da ih presložiš u glavi kako bi dobile smisla. Kako se pri rođenju ne dobija tutorijal, to sve funkcioniše metodom pokušaja i pogreške. Nemaš predstavu šta se sme, a šta se ne sme. Tek kad ćale isuče kaiš i presavije te preko kolena, shvatiš da je guranje prstiju u šteker bilo loša ideja. I kao da to nije dovoljno mučno, često dobijaš dvosmislene signale. U jednom trenutku te stric obasipa novcima jer si rek’o „PIČKA“, a već sledeći put te za isto delo keva izlomi od batina. Pa ko koga tu zajebava?
Tipuješ da te keva troluje, stric je car, ne bi on to uradio.
Druga važna stvar – ništa se jebeno ne pitaš. Nisi nikakav faktor kada se donose odluke o tebi. Rado bi potisnuo sećanja iz tog perioda, ali ne možeš, brojni albumi sa fotografijama svedoče o tome. Gledaš… Izjeda te teška mblara; razmišljaš, kako je iko mogao da svom potomstvu priredi šišanje na pečurku? Moguća su dva objašnjenja; ili su te spremali za snimanje novog spota Pink Floyda ili su ti roditelji jednostavno potpuni ludaci. Uz to, navukli su ti i ljubičasto-tirkizni šuškavac i naterali da poziraš ispred foto-tapeta i mašeš aparatu, jer se ta fotka šalje rodbini u selo.
Jedni od mračnijih momenata iz detinjstva su i odlasci na mesta. Jebe ti se za obilaske baba-tetaka! Ti samo hoćeš da na miru gledaš Belog lava i hrsaš Plazmu. Zar tražiš previše?! Očigledno da… Redovno te vuku u odvratne braon stanove koji zaudaraju na stare ljude. Televizor nema daljinski, al’ zato ima milje na sebi. Prenos iz skupštine. Ne govoriš da ti je dosadno, jer znaš kako si prošli put prošao nakon toga. Udaraš nogama o trosed u pravilnom ritmu i čekaš, nema ti druge. U zlo doba deda se okreće ka tebi da zapodene vrcavu konverzaciju. Urla:
– Gde ti je cura neka?!
– Šta?
– Devojka neka! Ehehe nisi ti više mali! Šest ti je godina! ‘De je ona mala Mitrova! Ona taman ima babu za mene! Ehheh!
– Šta?
Eh, da su to bar sve strahote.
Možda se danas tome smeješ, ali u detinjstvu si imao vrlo realan i korenit strah od bića kao što su Baba Roga ili cigani. Odneće te cigani ako ne pojedeš čorbu; ne idi tamo, tamo je Baba Roga. Nju ti čak i nisu eksplicitno opisali, ali video si ove prve i odmah ti je bilo jasno da ne želiš da se nađeš u onom njihovom džaku. A ako su bili u pravu za njih, sigurno ni Baba Roga nije manje zastrašujuća. Nebrojeno puta si imao košmare i budio se obliven znojem zbog tih stvari. A to sigurno ostavlja neke posledice. Ko zna koliko bi danas bio bolji čovek da si bio pošteđen takvih trauma.
Kad se osvrćemo na detinjstvo često podcenjujemo tadašnjeg sebe. Uostalom, šta, bio si balavo derle koje nije imalo pojma ni o čemu, zar ne?
Zapravo nije tako. Iako u tom periodu ne znaš da definišeš stvari, niti su ti baš jasni motivi, ipak na intuitivnom nivou vrlo dobro možeš da osetiš situaciju. Kada se ćale i keva žustro raspravljaju, vičući, psujući i gađajući se escajgom iz Gornjeg Milanovca, ti dobro znaš da nešto nije u redu. Osećaš se i sam tužno i nervozno ali ne možeš ništa da preduzmeš povodom toga.
Kada se sve ima u vidu jasno je da detinjstvo nikako nije lep period. Kad te svakodnevno kuburenje sa problemima slomi, i treba ti nešto da odmoriš misli, nemoj evocirati uspomene na taj deo života. Napuši se ko car, priseti se momenta kad si prvi put ugledao sisu sa kojom nisi u krvnom srodstvu ili već nađi neki svoj momenat kad si bio beskrajno radostan, ali stavi katanac na opisane užase rane mladosti.
