Tarzanija u kuhinji – od paelje do falafela

Još jednom na ženskoj teritoriji, daleko od udobnosti kauča, okruženi loncima i tiganjima. Hrabri poput Jovana Memedovića, upustili smo se u temeljnu degustaciju jela iz celog sveta da bi tebi ovde rekli šta o njima mislimo. Ocene ostaju u Vokijima, od 1 do 5. Prvi deo avanture pročitajte ovde, a nastavka evo:

BELGIJA

Ako smo nešto dobro naučili iz američkih filmova to je da se pomfrit umače u kečap, a ne u majonez i ostala sranja. To je dozvoljeno jedino Belgijancima – oni su izmislili pomfrit i uz njega imaju kul umake. Prvo: Tamošnji pomfrit je najbolji na svetu. Seče se deblje, ubacuje u vrelo ulje, a ubrzo (pošto temperatura u prvoj fritezi padne zbog hladnog krompira), prebacuje u drugu fritezu. Tako duplo firitran postaje hrskav. Drugo: Belgijanci su izdašni – kada je džambo porcija, onda nema zezanja – moš da jedete ti, žena, deca, beskućnik i da ti ostane za posle. Ostatak belgijske kuhinje je, kao i tamošnji ljudi, miks francuske ufitiljenosti i germanske nemaštovitosti, ali po pivima Belgija spada u top tri nacije sveta – uz Nemačku i, razume se, Češku. Belgijska piva su mutna i krajišnička – često i sa po 9 odsto alkohola – a ne mirišu na aceton kao neki domaći pokušaji.

Preporuka: Belgijancima smo zahvalni i za vafl, onaj kao kod bake. Na vrući vafl zveknuti topljenu čokoladu, a preko sladoled od vanile. Vruće-hladna kombinacija je perverzija. Od piva izdvajamo Leffe Blond ili Bruin, ako voliš tamno – to ima i u Maksijima i Rodićima da se kupi.

Tarzanijina ocena:

JUŽNA KOREJA

O Japanu sam pisao u prvom delu, a kome je Japan previše trve, može da počne sa Korejom. Oni imaju suši baš kao i Japanci, ali i još štošta. Recimo dinstana junetina sa lukom, ćuftice, nudle, onda svinjetina i piletina u slatko-kiseloj glazuri. Mnoge bolesno ljute stvari zbog kojih bi i dunavski alasi tražili pivo da gase. Hrana zgodna i za kijavičave – sve dizne se otvaraju posle prvog zalogaja. Korejanci po belom svetu nude all you can eat za 8 do 12 evra – isplati se. Kada se preždereš i uključiš škrge kako ne bi umro, e onda uzmeš još samo pohovanu bananu sa medom. Perverzija.

Preporuka: Ljuta čorba sa teletinom. Mnogo kuvane teletine koja se raspada na fine končiće, mladi luk, čili, soja sos, mućena jaja na kraju. Provereno najbolja čorba sveta. Izvorno se jede bez leba ili sa pirinčanim čipsom, ali ko ga jebe – uzmi i leba. I pivo – trebaće ti.

Tarzanijina ocena:

KINA

Animozitet koji pluta Japanskim morem postoji i kada je o hrani reč – sve što rade Japanci, Kinezi rade drugačije i masnije. Ljuta piletina, ražnjići u sosu od kikirikija, hrskava patka – tokom ručka u kineskom restoranu uneseš masti kao da si kašičicom pojeo teglu vazelina, ali je to toliko jebeno dobro da može da se svrši. Naravno, ne treba verovati da Liju Či, kada dođe iz podruma gde za dolar mesečno po cele dane pravi najk patike, kaže: „Ženo daj pekinšku patku da se ruča!“ Kinezi zapravo uvek pripremaju samo jedno povrće uz pirinač – nama po restoranima daju onaj miks sa bambusom i to nam sasvim odgovara.

Preporuka: Prolećne rolnice sa kupusom, šargarepom i nekim mesom. Ljute, ako može. Sa sosom od kikirikija – to uvek može.

Tarzanijina ocena:

INDIJA

Ako izuzmemo Mekove i ostale kurce, indijski restorani verovatno nude najnezdraviju hranu sveta. I zato ih obožavamo. Svuda je neko meso, a svako meso je sa sosom, svaki sos pun ulja i šećera i uglavnom jebeno ljut. Tonove daju kari, kurkuma i kokos. Uz to uvek i samo pirinač. Uglavnom, kada znaš šta jedu, jasno je zašto Indijci nose isflekane spavaćice i što su im brkovi masni. Nije jasno zašto smrde. Dobru ocenu dobijaju jer im je hrana ukusna – o kalorijama neka brinu Adrijana Čortan i Novak Đoković, oni ionako zarađuju jer im tela imaju upotrebnu vrednost.

Preporuka: Mleveno meso, dinstano sa lukom, pa pomešano sa skuvanim pirinčem, može  jaje da se razbije unutra. Dosta kurkume i karija, može da se zaljuti tucanim čilijem. Da bi šmekalo indijski, luk mora da ostane hrskav, ne sme da se dinsta do besvesti. Indijski lebac – i rukom zahvatati iz posude – štapići su za kosooke, viljuške su za pičke.

Tarzanijina ocena:
 

ŠPANIJA

Osim što kubure sa secesionistima, Španci su nam slični još po nečemu – vole da jedu na bocu. Što su kod nas šljivovica i predjelo, to su kod Španaca vino i tapas. Ima tu svašta – Serano pršuta, sirevi, masline, beli luk u ulju, pržene papričice, krabe, kolutovi lignje, tanko sečena kuvana junetina… Špancima rispekt i za raznovrsnost kuhinje – od Katalonije i Majorke, do Andaluzije – svaki region ima svoje specijalitete. Ipak, pobedu odnosi Valensija koja je iznedrila paelju – jelo od pirinča, povrća, morskih plodova (oktopus, dagnje, garnele) i mesišta (piletina, zečetina). Međutim, kao što se u restoranima po belom svetu svakakva govna uvaljuju kao ćevapčići (i to se uvek piše u deminutivu), tako Španci, stare kurve (general Franko, Karlos Pujol itd), uvaljuju svašta pod nazivom paelja.

Preporuka: Španski omlet – krompir se kuva, onda dinsta sa lukom na maslinovom ulju, pa se onda uliju umućena jaja i napravi omlet. Može neko vino uz to, od Španaca su najbolja bela slatkasta.

Tarzanijina ocena:

LIBAN

Uzimamo ga kao najsvetliji primer arapske kujne. Najpre mnogo zdelica sa raznim namazima – jogurt sa začinima, namaz od kikirikija, leblebija, pistaća, sarmice u vinovoj lozi, kozji sir. Vrući hlepčići i umači! Taman misliš gotov si, kad ono toplo pređelo, pa mesište – veliki naklon jagnjećim kotletima. Recimo da bi se tvojoj babi, koja se kune u pasulj, od svih ovih stranih đakonija najviše svidelo ono što rade Libanci. Nekako, kao da su Srbi Bliskog istoka. Jedino ne pokušavaj da jedeš ono što liči na pljeskavicu – pomešaju mlevenu teletinu i jagnjetinu, dodaju neki očajni začin i to na kraju ispadne kao da kupuješ pljeku u Sunčevom Bregu usred sezone.

Preporuka: Falafel – mlevene leblebije i pasulj sa još nekim povrćem i začinima, napravljen kao faširana šnicla pa u fritezu. Onda u lebac, komplet salata unutra i obavezno ljuti sos. Avaca – libansko pivo objašnjava neke stvari Bavariji i drugim pederskim gej pivima.

Tarzanijina ocena:

MAĐARSKA

Svaki pristojniji kuvar bi se popišao na ekspres-lonac. Svaki Mađar bi se u njega posrao. Jer kod Mađara nema ekspres, kod njih sve ima da krčka satima. Jedini su veći talenti od nas da ubiju sve hranljivo u paprici, sadržaji mađarskog kotlića šalju na sedmo nebo i na kardiohirurgiju. Po kuloarima se priča da su Monika Seleš i hiljade njenih sunarodnika primljeni u Vojvodinu samo da bi Lalama preneli veštinu spremanja paprikaša, gulaša, kulena i doboš torte. Po sistemu kad je bal nek je s muzikom, Mađari u sve trpaju tucanu ljutu papriku, beli biber i crni biber. Uopšte, o mađarskoj kuhinji ne treba mnogo trošiti reči – da nije hegemonije Pešte i Stambola, danas bi najbolje srpsko jelo bilo Cipiripijeva tabla.

Preporuka: Zečiji paprikaš. Ima milion načina za pripremu, zeka može biti domaći za klanje ili divlji. Ako je divlji, što je bolja varijanta, onda je krčkanje jedini razuman način da se isti pripremi. Samo paziti na kuršum, oće zube da slomi. Trgnuti koji gorki liker pre, tokom i posle jela, to Mađari volu.

Tarzanijina ocena:

MEKSIKO

U retkim trenucima kada ne ispijaju tekilu i ne mozgaju kako da prebegnu u Teksas, Meksikanci klopaju. A klopa je vrhunska. Fahita, što mu u stvari dođe roštiljsko meso, onda takosi i buritosi, što je u principu jedno te isto. Takos je tortilja onako nehajno smotana (kao kod girosa) dok je buritos tortilja zapakovana sa svih strana, da dihtuje kao pvc stolarija. Takos se puni obično prazilukom, crvenim pasuljem, bilo kakvim mesom, kajganom, i obavezno kačkavaljem – onda u rernu da se to pretopi! Burito može kuvanom govedinom pa da se onda to celo baci na roštilj i okrene par puta. Meksikanci znaju zašto žive – visoku ocenu im dajemo jer svaki njihov restoran, uključujući i lance brze hrane poput Či-Čisa, nudi pristojnu klopu.

Preporuka: Kao jedan od najvećih mahera među Srbima za čili kon karne (čili sa mesom), osećam se dužnim da ovde dam ceo svoj recept: Izdinstati 800 grama mešanog mlevenog mesa sa tri glavice sitno seckanog crnog ili crvenog luka. U tiganj dodati tri babure na kockice (lepše izgleda ako su paprike različitih boja) i kratko dinstati. Ispasirati oko 1200 grama paradajza, uliti u veliku šerpu. Dodati smesu mesa i paprike, crveni pasulj i kukuruz (ova dva iz konzerve, već skuvana, osim ako si pravi entuzijasta pa hoćeš da kuvaš sam) i malo vode po potrebi. Staviti vegetu ili so, mnogo bibera i stvarno mnogo origana. Ako ste tru, zaljutićete ovo još čilijem i to tucanim ili ubacivanjem nekoliko celih čili papričica, samo malo rasečenih da ispuštaju ljutinu. Ovo se sve krčka oko dva sata, voda se dodaje po potrebi, a ko želi gušće može pred kraj da doda malo brašna. Pre čilija tri tekile, uz čili Korona, onda nastaviti sa tekilom.

Tarzanijina ocena:

Neko mi može prebaciti da sam preblag u ocenjivanju. Šta ću kad volim da ručkam. Bilo bi zgodno da u komentarima napišete šta ste od ovoga probali, gde, kako vam se sviđa… ali ne onaj fazon – Brte, što si Turskoj dao samo dva Vokija, ja sam jeo u Bodrumu naš kakav doner, glup si ko kurac – nego neka bude bar polucivilizovano. Recepti takođe dobrodošli. Treba žene uposliti.