Ko raste taj i greši – ovde malo češće

Negde u Kaliforniji:

– Ne mogu, jednostavno nemam snage…
– Jao Dženifer, jebote nisu mu roditelji poginuli u saobraćajki, šutnula ga devojčica.
– Možda si ti bio šmeker kad si bio mali, ali ja… znam kako mu je, i ne umem da ga utešim.
– Pa dobro, šta ćemo sad, da ga ostavimo u sobi dok ne crkne od gladi, da ne ide u školu?
– E kad si pametan tako, idi ti razgovaraj sa njim.
– Uf… *baca daljinac, ustaje, stresa ruke iz ramena, stiže do zaključanih vrata, spušta lice na kratko u šake i nakon jednostrukog oklevanja kuca*
– Hej, treneru…

FREEZE!

Tigre, šampe. Sporte. Treneru. Tako se, uz ljigavi osmeh, oslovljavaju deca kojima se u američkim filmovima saopštavaju ozbiljne stvari i/ili ukazuje prva emocionalna pomoć. Kada to čuješ, a dete si u Americi, znaš da će svi prema tebi biti pažljiviji, bar sledećih sat vremena. U Srbiji od pomoći eventualno možeš da dobiješ šamar iz paketa za prvu pomoć, pogotovo ako plačeš što te je ostavila devojčica. To je obično rezervisano za klince koji idu u privatne škole, ili dečake koji nose u ranom detinjstvu pufnaste patofne. U Turskoj manje-više isto tako, dok će u Švedskoj roditelji da ti ostave ličnu policu u frižideru i pune je jednom nedeljno, odgaje te androgenog i ne znaju gde si ni kad dejtuješ maloletnu vampiricu. I javljaćeš im se sa “Dobar dan, kako ste danas?”, a onda ćeš da ih izrokaš jedno pedesetak kad ti bude pun kurac svega. Emocije su kao aurora borealis – čuo si za njih, znaš da nisu mit, ali ne vide se u svim krajevima sveta.

Ali zašto se tamo gde ih ima ponašaju nesnosno retardirano, ostaje misterija. Da si Finac i da možeš da izađeš pred kuću i vidiš jebenu severnu svetlost, jel’ bi seo i gledao ili se opijao k’o Mađar posle porodičnog ručka u Segedinu? Jebi ga, nije na nama da sudimo. Možemo samo da pokušamo da proniknemo u svetost obeznanjenosti u snegu, iliti, da napustimo konačno i metaforu – svetost milozvuka reči “trener”.

Trener će da te bičslepuje na svakom tvom pederskom koraku. Dobar trener, tojest. Onaj koji želi od tebe da napravi čoveka. Desetar će da ti jede govna što ti nije dobro namešten krevet, kaplar će da te jebe što ne guliš krompir brže, a kapetan će da ti urla u facu što si pao od sklekova. Pičko jedna. Ćale će da ti zagorčava život što si se ispovraćao pored WC šolje, veliki buraz će da te tovari što nemaš ribu, profesor u srednjoj će da te ruši jer nisi radio domaći. Pop će da ti kenja što gledaš njavu za vreme posta. I onda, kao kroz prozor Kockicine kuće od čokolade, sve se okreće – (ogulio si krompir, nisi se rastao od života sinoć, šetaš dobru pičku, i ne jebeš je o postu) – zaslužio si pohvalu… I to je poenta: niko tebe neće da nagrađuje za tvoje greške. A da ne pogrešiš – u startu ne možeš. Da li učio, jebao, išao u vojsku, bio sin, pred tebe se ne postavlja zadatak; pred tebe se postavlja ideal kolektiva koji nijedan pojedinac ne može da ispuni. I bilo kakav vid odobravanja kada nešto “uradiš dobro” zapravo je samo odsustvo kritike – eventualni osmeh je tu tek da utvrdi tvoje uverenje da se krećeš putem kakav se od tebe očekuje. Sistem nagrade i kazne je prevaziđen, a pogotovo ako si već na nekom fakultetu, videćeš koliko svet u stvari boli kurac kakvu si ocenu dobio, počev od profesora. Kad kažem boli kurac, to je u smislu “E bravo matori, KAĆE ČASTIŠ” ili čuvena roditeljska “opet šestica?” Ne kevo, opet desetka, jel ti ličim na jebenog Teslu? Šljakaj tu i tamo, opijaj se, karaj ribe (sinonim za gledaj nićeve), pa još i stigni da naučiš za deset ? Nema jebene šanse. Tesla je to znao, zato se i kastrirao. Sumnjam da je ostatak nas spreman za takvu žrtvu zarad čovečanstva.

Suma sumarum, to ti je to moj napaćeni rodjače. Ako nisi odrastao pod staklenim zvonom, ili ako te nisu roditelji u mladosti poslali kod babe u Keln, znaš o čemu ti pričam. Život je borba, al ovde je borba puta dva. Možda nemamo standard, ribe koji ti daju na keca i prebrz internet, al zato imamo šljivu, dunju, kajsiju, još malo šljive, sarmu i tužne pesme Tome Zdravkovića u danima kada želimo da prkosimo sudbini jer nas je draga ostavila. A ne ko na severu, da odreagujemo sa “njah”, odemo u sobu iskinemo film od šest giga, za tri minuta, i brojimo današnju platu od tri soma jevreja.

Negde u ruralnoj Srbiji:

– Ne mogu, jednostavno nemam snage.
– Šta je sad, opet se žališ nešto?
– Ma ne mogu sama ono da prenesem, a on je u sobi, tuguje, ostavila ga mala Andjina.
:skida kaiš: – Saću I ja da mu ostavim nešto!