Kad si bio mali sigurno si voleo da gledaš Nindža kornjače. Jeste, Mikelanđelo je bio zajebant, voleo je picu sa čudnim dodacima, Donatelo je bio kao neki naučnik, Rafael je bio sarkastičan a Leonardo je bio peesovac. Onda su Kornjače jedno vreme nestale i pre nekoliko godina se rezrektovale na oduševljenje svih. Međutim, umesto simpatičnih i blentavih faca mladih mutanata, pojavile su se kornjače pajdomani sa uber nadrkanim zenicama i telima napumpanim steroidima. Jednom rečju, usrali su motku i bolje da se nikad nisu više ni pojavljivali. Mnoge stvari u životu se vremenom iskvare: majonez na sobnoj temperaturi, običan čovek kad dospe na funkciju ili Mesi kad igra za svoju reprezentaciju. Naša lista najvećih sjebitisa izgleda ovako:

Srpske teniserke

Odmah da se kaže. Naravno da, da nam je neko pre 10 godina, kada se interes javnosti za tenis svodio na sažetu informaciju da je Nenad Zimonjić ispao u prvom kolu čelendžera u Slavonskom Brodu, ispod vesti da se Rui Košta razvodi od žene jer je karao kućnu pomoćnicu, ponudio 14. i 18. teniserku sveta, da bi zinuli od nevere.

Ali ipak, ne možemo ni protiv toga da su Jelena Janković i Ana Ivanović u 2008. imale osvojen Rolan Garos i finale Australije ( Ana ) i finale Ju Es Opena i prvo mesto na WTA listi za kraj godine (Jelena) i da su nas navikle na mnogo bolje i više od ispadanja u drugom kolu od Šahar Per ili rane eliminacije od Ai Sugijame.

Ana od rutinske pobede nad Safinom u finalu RG 2008, nema nijedno četvrtfinale grend slema. Jelena je od velike borbe sa Serenom u finalu Njujorka iste godine, samo jednom prošla dalje od osmine finala, polufinale RG 2010. Uglavnom se bave ispadanjem u prvom, drugom kolu i izjavama za medije tipa: “Nisam imala nimalo sreće jer sam igrala sranje a protivnica do jaja.”

Nadamo se da će njih dve boljim igrama u budućnosti zaslužiti mesto na listi ” Top povratci ” ili slično, ali za sada su ovde.

  

Vojska

Budući da si rođen, velika je verovatnoća da te je pravio ćale, pa otud još veća da si najmanje jednom u svom životu čuo famoznu rečenicu: „Poslaću te u vojsku da naprave čoveka od tebe, ali kurac, nije to više ONA vojska, ONO je valjalo!“ ‘Nomad se u JNA išlo sa slavljem i to na po godinu i po, odvojiš balavca od domaćih životinja i majkine kujne da odsluži svoje narodnoj armiji i blago retardiranom desetaru iz pasivnih krajeva sa opsesijom da bude nečiji autoritet i pritom pređe trnovit put od guštera do džombe (ili kvrge, kako gde), a dobiješ ozbiljnog čoveka lepo razvijenih brkova sa apsolutnim imunitetom na celokupan četrdesetogodišnji asortiman Industrije mesa „29. novembar“i ženine kujne zahvaljujući čuvenoj a misterioznoj vakcini protiv svega (priznaj, pitao si se kako to da ćale može SVE da jede), opterećujućim viškom priča iz vojske i savršenom prilagodljivošću na najusranije životne uslove koju vuče iz kasarne.

Kako je vojna disciplina pojam reda koji se kod nas smatra najbližim savršenstvu, ako ne i jedinim mogućim, nije čudo što starije generacije na nas mlađe, blazirane, negovane i sve samu finu decu gledaju kao na pičkice koje se prenemažu, zanovetaju i izvoljevaju. More, naređenje-izvršenje, izvrši pa se žali, ima ko misli o tome! Našem starom ratničkom narodu su jaja podrezivana mučki i pod okriljem noći, prvo je vojni rok skraćen na godinu dana (“Malo!”), pa na osam meseci, pa na šest, da bi na kraju bio potpuno ukinut, a za sve to vreme ostavljena je mogućnost da se služi civilno! Tako je trajno i u potpunosti izbrisana svaka mogućnost da se na vreme utvrdi sposobnost mladoga đuvegije za oplodnju snajke radi proizvodnje novih regruta, na užas mnogobrojnih roditelja i ćate iz vojnog odseka.

  

Citati

Sve je bilo čarobno a onda je frizerka iz Donje Prigrevice nasred levog gluteusa istetovirala „Put od hiljadu milja započinje prvim korakom“ i sve je otišlo u kurac. Naravno, nije činjenica da jedna frizerka mora da gleda svoje dupe u ogledalu da bi shvatila da je s=0 ako je i v=0 loša, naprotiv, ali kad na sajtu vremenske prognoze iskaču Hegelove mudre misli, ako radio Srpska Krajina u pauzi između pesama o vucima s Manjače oplete neku Selimovićevu rečenicu, ako se svaka pijandura koja leži u sopstvenoj povraćki, brani rečima Bukovskog i ako svako ko ovlada čukanjem kažiprstom po tastaturi dnevno isere trocifren broj odlomaka iz života dva najveća srpska pisca statusa na fejsbuku, koji su poznatiji pod korporativnim imenom „Radović D.&Antić M. co“ onda smisao citata i citiranja nekog uma pada u vodu poput uletanja Džej Zijevog tuksona u Bijonsin zadnji trap.

– Ajmo na basket.
– Ne mogu, brate, imam sto poslova. Moram do pošte, posle na šljaku, uveče vodim malog na engleski, ne znam gde mi je glava.
– Znaš kako Đinđić kaže: Ako moraš da progutaš žabu, nemoj mnogo da je gledaš, ako moraš da progutaš više žaba…“
– A da se nosiš malo u pizdu materinu, a?

Transformersi

Neke stvari vlaže očne jabučice jednostavno zato što mirišu na detinjstvo. Babina pita od jabuka, parkić u kome klinci pikaju loptu i glas Nikole Simića sa odjavne špice Transformersa. Svaka epizoda je snimana na VHS i gledana dok se ne nauči napamet, što obično bude do sledeće epizode.

Kada mi je keva iz Austrije, odakle je švercovala Pampers i čokolade, donela originalnog Grimloka, bio sam prvi klinac u odeljenju sa pravom igračkom tranfsormersa. A onda, taman negde kada sam ukapirao da je pesmica „For d mit biajz“ zapravo „More than meets the eye“, pod firmom tranformersa su počeli da nam uvaljuju svakakva sranja, poput video-igre, a sve je kulminiralo filmom koji volšebno ima već tri nastavka. U centar zapleta postavljena je ljudska priča, valjda da bi Amerikanci mogli da se identifikuju sa likom dok u bioskopu proždiru ljuta pileća krilca iz kofe sa natpisom KFC. Animacije i efekti jesu nadrkani, ali i zaslužni što današnji klinci, kad se pomenu transformersi, pomisle na dve veš mašine kako se zakucavaju jedna u drugu pri centrifugiranju. Još u filmu ima kontrole uma, drevnih zapisa, tajanstvenih materijala i svega što je Dena Brauna učinilo slavnim, a što transformersi mog detinjstva nisu. Nekada je Transformerse bilo lako voleti jer je sve bilo jednostavno – došli su sa Kibotrona, transformisali se ispuštajući onaj zvuk koji sam ja interpretirao kao „čš-čššš-čš-čš-čš-čšš“, pucali jedni na druge, izbacivali po koju vrcavu repliku, dok je Starskvim glumio Iznoguda (Megatron je mrtav, ja sam sada vođa!). I, naravno, bili su tu Simić i Đuza.

Riblja čorba

Kada se nađeš u 70im godinama u Jugoslaviji, a pritom si kreativan, drzak, umeš sa gitarom i nisi na crnoj listi DB-a, imaš odlične uslove za karijeru. A kada je još i otpočneš „Lutkom sa naslovne strane“ i stekneš na prečac armiju fanova u zemlji od nekih 20 miliona glava stanovnika, šta ti drugo ostaje nego da duboko udahneš duvana i kažeš „Dragiša, još jednu turu.“ Tako je i bilo, zajedno sa uspesima na muzičkoj sceni u vidu legendarnih, vanvremenskih hitova, uznapredovala je i Borina strast ka alkoholu. Bivao je sve više zaježljiv, drčan i naporan, a sve manje trezan.

Kada su ga tako srditog pogodile gluposti društva i političke nepravde, on je to sve više kanalisao u vidu pesama. Epske stvari koje slave ljubav, mladost, seksualnost i život uopšte ustupile su mesto tekstovima i besnim rifovima protiv Tita, bivših sunarodnika, ljudskih niskosti i tričarija, što je radikalno drugačiji fazon od onog koji su prvim albumima obećavali. Izgubili su time dobar deo fanova i ugleda.

Tragikomični pokušaji vraćanju na stare staze rezultirali su pesmama poput „Zašto uvek kurcu sviram?“ i baladicama kakve u njihovo zlatno doba ne bi služile ni za popunu mesta na ploči, ali koje prijaju Borinom grlu, neumorno rabljenom etil-alkoholom i pljugama tokom dugog niza godina.

Danas, Boru možete videti kako ispoveda duh rokenrola svake nedelje kod Lee Kiš, savetuje Koštuničin kabinet, dok u međuvremenu ide u šoping sa svojom decenijama mlađom suprugom…

Nikolas Kejdž

Nikola Skejdž nikako nije loš glumac. Njega samo zabole pimpek za filmove u kojima se pojavljuje. Postao je najveća kurvetina Holivuda, veća čak i od kompletnog glumačkog sastava koji operiše pod barjakom Brazzersa, uključujući i flafere. Verovatno bi prihvatio ulogu i u predstavi “Jazavac pred sudom” u izvođenju Mašinsko-obrazovnog centra “Radoje Dakić”, samo da je dobro plaćena. Krenuo je silovito – Divlji u srcu, Napuštajući Las Vegas, Podizanje Arizone. Sredinom devedesetih je čak stigao i da polupa po koju pičku u raznim akcionim filmovima. A onda su holivudski producenti odlučili da Džoni treba da glumi u svakom filmu. “Treba nam neko za ulogu pobesnelog motocikliste superheroja.” Kejdž. “Treba nam neko za ulogu samohrane majke koja pokušava da se izbori sa hordom zombija.” Kejdž.

Izlizao se. Kada treba da bude dramatičan, dernja se i maše rukama. Kada treba da bude melanholičan, katatonično gleda u jednu tačku dok mu se bala rasteže do poda. Čovek je, od 2000. godine pa do danas, snimio 37 filmova. Ima tu i dva-tri dobra naslova, poput Adaptacije, ali mu je garancija na kilometražu odavno istekla. Neki glumci se za ulogu pripremaju mesecima, žive u šumi i hrane se govnima. Džoni se samo umije i ode na snimanje.

Milka čokolada

Kupljena kod švercera na pijaci ili donesena od strane tetke što se udala u Beč za Mikija Jagodinca, Milka je bila mlečni standard dečije radosti u ovim krajevima još mnogo pre stupanja u neonsku svetlost kapitalizma tj. hipermarketa. Svaka kockica rastopljena u ustima je imala ukus nekog boljeg života u kome malog debelog Frica boli dupence za sve osim kad izlazi novi Mario i da li će ga opet terati da provede leto na živopisnom dedinom gazdinstvu u Šlezvig-Holštajnu. Milka je bila lordovska čokolada po kojoj se odvajaš od paora i stupaš u svet mladog čoveka svetskih nazora, mečka za sve zastave i škode iz domaće produkcije. I kako je onda došlo do toga da ima ukus pečene kožice s glavića umočene u šećer (risrč za ovaj deo teksta radio Blek Hol)?

Zašto se Švabe toliko surovo poigraše s nama? Je l’ zato što smo roknuli Obrenoviće i odabrali Karađorđeviće? Ili što smo ih nalupali 1914? Mora da je to: hteli su da nam se hladno osvete, krčkali su plan godinama u svojim planinskim domovima i u pauzama valcera i jodlovanja, lagano nas navlačeći na opojni efekat alpskih ukusa i tako nam direktno u dopaminske receptore ugurali obmanu da je na Zapadu do jaja, vidi kakvu čokoladu jedu… Samo da bi, kada smo najzad zagrizli, uradili tržišni ekvivalent gologuzog iskakanja pred učenice u parku sa pločom Esada Plavog preko genitalija: na naše tržište su prvo pustili normalnu Milku, da bi je nedavno diskretno zamenili novom “recepturom” s većim procentom šećera, koja je jeftinija za proizvodnju… Jebiga, opet građanski rat u Obali Slonovače, poskupeo kakao. Tako da sada čak ni po našem zakonu ne može da se nazove “čokoladom” nego je klasifikovana kao “šećerna tabla”. Šta misliš, otkud opet onolike reklame za Milku i onoliki novi proizvodi od njihovog medenog srca do njihove jafe u poslednjih pola godine? I zašto se u njima nigde glasno ne kaže “čokolada”?