Neke ljude volimo jer otkad znamo za sebe tvrde da su naši roditelji. Posle postaje komplikovano jer imamo – izbor. Možemo da zagotivimo Stiva Džobsa jer je omogućio da nosimo računare u džepu naših tesnih hipsterskih farmerki, a možemo da mu psujemo majku kapitalističku jer je silovao kineske radnike za dolar mesečno. Retki su stoga ljudi koje gotivi ceo jedan narod. Dugo sam lupao glavu i setio se ovih pet:
CAR DUŠAN SILNI
Mudri ljudi kažu da jedan narod ima onakvog vladara kakvog je zaslužio. Ako je tako, surfujući kroz bližu istoriju, preko buljuka Karađorđevića i Obrenovića, do Slobe, Koštunice i Tadića – lako se može zaključiti da smo mi govno od naroda. Mi smo ih redom dovodili u prestole i fotelje, ponekad smo ih iz tih prestola i fotelja najurivali govnjivom motkom, ali smo uglavnom ćutali i trpeli. Danas – kada ti direktor iz Jedinstvene Srbije preti tehnološkim viškom i sistematizacijom, a da još nije skinuo štipaljke sa nogavica – Dušan Silni i njegovo carstvo nam dođu kao bajka ili kao dokaz da smo nekada mogli i bolje.
Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić rođen je oko 1308. godine. Sa 23 godine mu je dopizdilo smaračko pravilo da matori moraju da vladaju, čak iako su nesposobni, pa je lepo 1331. svrgao oca Stefana Dečanskog sa vlasti. Vojničku veštinu koju je tada objasnio svom tati (u vreme prevrata tata je bio u lovu!), u narednih 25 godina pokazivaće Vizantijcima, Ugrima, Makedoncima, Šiptarima i Bosancima. 1345, nakon osvajanja Svete Gore, Srbija postaje carstvo i dobija svoju patrijaršiju. Premda smo danas skloni da Amerima psujemo mater imperijalističku što za svoj ćeif ratuju po celom svetu, kod četvrtog vinjaka oči uvek zasuze na pomen Carstva koje je izlazilo na Dunav i tri mora. Možda zato što danas od mora imamo samo smeštaj u paralijskom hotelu koji je podmitio gde treba da dobije drugu zvezdicu.
Zašto još volimo Dušana?
Čvrsta ruka. Dok nam nisu podvalili demokratiju kvaliteta rumunskog kurtona proizvedenog u Kini, uvek smo se kleli u čvrstu ruku. Roditeljsku, učiteljsku, oficirsku. Dušan Silni je rešio da tom čvrstom rukom stvori zakonodavno remekdelo poznato kao Dušanov zakonik. U pitanju je skup pravila maštovitih poput konstruktora Lade Nive i britkih poput Đenara Gatuza iz vremena kad je igrao za Rendžers. Varijacije uglavnom idu od odsecanja udova, do vešanja. Osim revolucionarnog člana koji nalaže da se robovi ne smeju poklanjati, Car je predviđao da se svakom vlastelinu koji otima od naroda odseku obe ruke i sareže nos. Da je to danas slučaj, gde bismo sa tolikim rukama i nosevima?
Sin pička. Da bismo napravili heroja, uvek nam treba anti-heroj. Betmen ima Pingvina i Džokera, Obilić ima Brankovića, Tito ima Dražu (1945-1990), Draža ima Tita (1990-?), a Stefan Dušan ima Stefana Uroša. Uroš Nejaki je verovatno otrovao oca da bi došao na presto i usrao sve što je ovaj napravio. Konačni sunovrat počinje Maričkom bitkom (verovatno 1371) nakon koje će uslediti petovekovni turski zulum, koji danas kulminira upornim emitovanjem istanbulskih sapunica na domaćim kanalima.
Nepravda. Dušan Silni je jedini vladar iz loze Nemanjića koji nije proglašen za sveca, iako je crkvi pribavio status patrijaršije i potencijalno omogućio današjim mitropolitima da imaju raskošniji vozni park od upravnog odbora Dojče telekoma. Dušan nije svetac jer je navodno otrovao svog oca ili naredio da se ovaj zadavi. Čiste špekulacije, ako mene pitate.
NIKOLA TESLA
Dok sada buljimo u računare željno iščekujući crveni balončić na Fejsbuku koji nas obaveštava da je Jeca konačno odgovorila na indiskretnu ponudu za analni seks u dupe, mi zapravo imamo da zahvalimo Nikoli Tesli. Ne zato što je Jeca kurva, nego zato što je osmislio naizmeničnu struju i omogućio da se ne smaramo sa Edisonovom sijalicom. Srbi će preko svega preći, ali Amerikancima nikada neće oprostiti svojatanje Teslinih patenata i krikova Monike Seleš.
A opet, Tesla je u Beogradu proveo samo dva dana svog života, dok je u Americi smislio sve po čemu je poznat. Srbija je pokazala i danas čuveni majčinski osećaj prema mladim mozgovima tako što najvećeg genija svog vremena nije primila u Srpsku kraljevsku akademiju 1892. godine, nego tek pola veka kasnije. Čovek koji je smislio dvadeseti vek umro je sam u sobici na 33. spratu Njujorker hotela – na pravoslavni Božić 1943. Jeste, Tesla je sin pravoslavnog popa, rođen u hrvatskom delu Austrougarskog Carstva, ali se zvanično izjašnjavao kao američki naučnik.
Zašto još volimo Teslu?
Život ga nije mazio. Tesla je u svom životu nekoliko puta išao do prosjačkog štapa i nazad do vrha, tužio se sa Edisonom koji ga je zavrnuo za 50 soma dolara (što je ekvivalent milionu danas), tužio se sa Markonijem koji mu je ukrao patent radija. Sklonost ka tužbama i parničenju je možda krunski dokaz da je Tesla u dubini duše bio i ostao – Srbin.
Super oružja. Osim zajebancija poput Tesline fontane koja troši mnogo manje struje i vode od klasičnih fontana, Tesla je stigao da se bavi i rendgenskim zracima, ali i proizvodnjom veštačkih munja što mu je donelo neizbrisivo mesto u strategiji Red Alert u kojoj su mu posvećeni Tesla Coil, Tank i Trooper – toranj, tenk odnosno vojnik koji sprže sve što im ide na kurac, a nalazi se u razumnom dometu. Osim toga, Tesla je provereno utro put daljinskom upravljanju oružjem, preciznije torpedima. Imao je i nacrt super-oružja, apsolutnog meč-vinera, neke vrste neutronskog topa koji volšebno nijedna zemlja nije htela da finansira. Loženje na oružje uzimamo kao još jedan dokaz Tesline srpske krvi.
Istina je negde tamo. Tesla je u laboratoriji u Kolorado Springsu navodno navatavao signale vanzemaljskog porekla. To se sve dešava krajem 19. veka, kada još nije bilo jasno da se postojanje malih zelenih zataškava. Osim toga što je nadalje pokušavao da telefonira sa Marsom, Teslu su smatrali ludakom i jer je bio opsednut mikrobima i imao fetiš prema broju tri – recimo tri puta je obilazio zgradu pre nego što uđe u nju. Mislim da je sada jasno, tri – Sveto Trojstvo – tri prsta – trojka protiv Hrvata – Tesla Srbine!
BATA STOJKOVIĆ
Hipsterski poriv mnoge tera na razne kretenske stvari – da nose marame, piju Pepsi ili slušaju Svi na pod. Dobar hipster će svesrdno pljuvati i po srpskoj kinematografiji – „Vozi, Miško“, hehe, pa tu ništa nije smešno! A sada idem da pogledam crno-beli nemi litvanski film o životu konzerve pasulja. Srpski film ima promašaja, ali je daleko od lošeg. Legendarni filmovi sa legendarnim replikama su se možda izlizali, ali za to nisu krivi Miško, Laki niti Jagodinka Simonović nego požarevačka TV Duga koja pušta „Ko to tamo peva“ dva puta nedeljno.
Ovdašnji prostor je iznedrio dosta dobrih glumaca, ali samo nekoliko onih kojima svi moraju da skinu kapu. Takvi nisu: Velimir Živojinović jer iskače iz tostera, Dragan Nikolić jer vreba iz kesice za kafu, Sergej Trifunović jer urbano kenja sa krova solitera, niti Aleksandar Dunić jer je jednostavno presladak. Takvi jesu Pavle Vuisić, Zoran Radmilović i Danilo Bata Stojković, a ovaj poslednji dobija prednost jer ima najviše nezaboravnih uloga.
Rođeni Čuburac svoje najpoznatije uloge igra tek kako se bliži pedesetoj godini i pušta brkove – bezimeni germanofil (Umalo se ne udavih), Laki Topalović (Smrt je jedini siguran posao), Veselin Cvetković (Drug Tito je rekao da su studenti u pravu) – sve po tekstovima Dušana Kovačevića, „Ko to tamo peva“ i „Maratonce“ u Šijanovoj režiji, a „Varljivo leto“ sa Goranom Paskaljevićem. Najbolju ulogu koju sam ja ikada video na filmu Bata igra 1984. kao Ilija Čvorović. Svo to vreme dominira scenama Jugoslovenskog dramskog, Ateljea 212 i Zvezdara Teatra.
Zašto još volimo Batu Stojkovića?
Posvećen. Danilo Stojković je umro marta 2002. godine, a samo mesec dana ranije je pobegao lekarima da bi u Zvezdari odigrao „Profesionalca“ na molbu slovenačkih studenata. Nekoliko dana pre toga, teško bolestan, nastupa po 300. put u „Korešpodenciji“ u Ateljeu 212. Od mladosti do smrti nije odbijao ni male uloge. U teatar uvek dolazio doteran, sa drugom kravatom govoreći da je svaka predstava praznik.
Običan. Nekako je uvek glumio običnog čoveka, sa kojim možeš da se identifikuješ, koji ima svoje strahove, probleme te rešenja osuđena na propast. Dušan Kovačević je pisao uloge posebno namenjene njemu. Bata Stojković nije voleo da se kurobeca po intervjuima, a veličinu svoje običnosti pokazao je još u 14. godini – tada je okinuo razred.
VANJA GRBIĆ
Divac se pustio u upravne vode, Šapić je dobio batine od Šefika, a onda postao Đilasov pomoćnik, Đoković srbijausrcuporezumonaku je smarač, a Piksi je ljakse. Vladimir Vanja Grbić nije ništa od toga. On je 42-godišnjak sa stomačićem jer voli dobro da jede. Obožava da peca. Džoging ga smara jer je za babe i pedere. E da, bio je i najbolji odbojkaš sveta, osvojio Olimpijske igre i Evropsko prvenstvo. Pre godinu i nešto ga zvao Ahmadinedžad u Iran da za 200 soma dolara odigra jednu sezonu. Hteo je u principu, ali ili su Iranci ispali jajare ili je alaski život bio previše primamljiv.
Vanja i brat mu Nikola su iz Kleka, sela čija sportska hala nema iscrtane linije za rukomet ili košarku. Samo za odbojku. Odatle je i Bodiroga, ali ko te pita. Pred početak rata su ga ucenjivali iz Vojvodine, on ih je napušio i otišao da igra u Zagreb, paralelno služeći vojsku. Posle su mu iz Novog Sada popušili i lepo ga zamolili da se vrati, što je on i učinio samo da bi sezonu kasnije otišao u Italiju i u istoriju. Željko Obradović ga je molio da pređe na basket jer skače kao kengur na steroidima, ali mu ćale nije dao. Pametno, u basketu smo ionako bili dovoljno jaki. Iz poverljivih izvora saznajemo da je Vanja samo delimično učestvovao u ritualu koji su na pripremama repke izvodili Goran Kvisko Vujević, Vasa Mijić i Andrija Gerić, a koji se sastojao iz litre viskija i dve pakle pljuga pred spavanje. Po čoveku.
Zašto još volimo Vanju?
Avanturista. U vreme kada su odbojkaši najveće pare mlatili na relaciji Modena-Pjaćenca, Grbić je zapalio do Brazila i Japana, na po jednu sezonu. U Brazilu je trenirao četiri puta dnevno, uključujući plivanje i trčanje, što Brazilcima nikada neće oprostiti. U Japanu je, kažu, brzo naučio ogroman broj reči. Još overio bratsku grčku i rusku ligu, a zalazak karijere, kako dolikuje velikanima, proveo u Turskoj, u istom periodu i istom klubu kao i Roberto Karlos.
Muda do kolena. Da je fudbaler bio bi Dule Savić – glavom gde drugi ne smeju nogom, kao volina po trojnom bloku. Prdeo na Italijane, pišao po Amerima, kenjao po Rusima. Pred bombardovanje, nakon kamšotovanja američke dopingovane repke na prvenstvu, u kameru pitao „Koga su oni mislili da bombarduju?“ To je jedini put kada se zajebao u proceni. Napravio najbolji potez u istoriji odbojke malo zahvaljujući nogama, malo rukama, najviše zahvaljujući mudima.
Zna srpski. Za razliku od većine sportista čija svaka izjava počinje sa „Pa dobro…“ a nastavlja se „ostavljanjem srca na terenu“ i čestitkama „ovoj divnoj publici“, Vanja Grbić je znao da kaže i više od tri rečenice koje imaju subjekat, predikat, objekat i više priloških odredbi. Recimo o odbojci je rekao da je „društvena igra grupe ljudi različitih shvatanja, želja i mogućnosti, ljudi primoranih da sarađuju na savršen način, jer je to jedini put do pobede“. Priznaj da si pročitao rečenicu dva puta!
DEREK TROTER
Ozbiljan manjak stambenog prostora, jaja za doručak, nade zgužvane sa nedobitnim tiketom za loto i neplaćenim računom za infostan, kao i večito hazardersko i neuspešno nabacivanje ribama – sve su to stvari zbog kojih se na ovom spisku našlo mesta i za jednog imaginarnog lika. Kada je BBC 1981. izbacio prvu sezonu „Only Fools and Horses“, nagrada za najbolji britanski sitkom ikada (ispred „Crne Guje“) već je mogla da se namiriše. Nije moglo da se namiriše da će „Mućke“ (ko je preveo ovako, zaslužuje da mu svi popušimo) biti najpopularnija strana serija u bivšoj Jugoslaviji. Za razliku od „Crne Guje“, u Srbiji se, srećom, niko nije dosetio da pravi rimejk „Mućki“. Sigurno bi radnja iz Pekama bila izmeštena u Majilovac, a lik Del Boja bi tumačio recimo Đoša. Uglavnom, Slovenci nisu odoleli, uradili su rimejk i evo na šta to liči:
Ser Dejvid Džon Vajt, poznatiji kao Dejvid Džejson, imao je još neke uloge, ali ovo nije tekst o njemu, nego o Dereku Troteru. Pekamski život Del Boja neodoljivo podseća na srpski život pre deda Avrama, život u trouglu bezvrednih milijardi dinara, praznih prodavnica i benzina u plastičnoj dvolitri. Del Boj sebe uvek predstavlja uspešnim biznismenom sa cigarom i viskijem u rukama, a njegova realnost je zapravo raspali Reliant Regal na tri točka i šverc svega i svačega, od plinskih boca iz Slovačke do kradenih narukvica sa posvetama. Ne zna se koliko je Del Boj star – o tome u raznim epizodama postoje oprečni podaci, ali se smatra da ima 43 ili 44 godine. Ne zna se tačno ni za koga navija, ali se pominju simpatije prema Milvolu i Čelsiju, što je opet neka zabuna jer niko ne gotivi ova dva kluba istovremeno.
Zašto još volimo Del Boja?
Porodica iznad svega. Derekova majka Džoan je umrla 12. marta 1964. godine ostavivši mu u amanet brata Rodersa. Koliko god podmetao mlađem bratu najusranije poslove i upozoravao ga da jede „njegov čips i jaja“, Del Boj čuva Rodnija i jednom čak i prima debele batine umesto njega. To implicira da nije pičoka, pa ga i zato obožavamo.
Šmeker. Pare ne čine jebača, to je i Troter objasnio tako što je konfiskovao ogromnu količinu natprosečno izgledajuće engleske pičetine. A opet, nije se libio da startuje i tamo gde su mu šanse manje od šansi Marijana Rističevića na predsedničkim izborima. Sve uz francuske fraze od kojih bi se Fabijan Bartez šokirao i propustio loptu kroz noge, opet. Del Boj je ipak iznad svega bio džentlmen i svoju „significant other“ Rakel nikada nije ni pomišljao da prevari.
Udri brigu na veselje. Gubiti sa stilom nije lako. Teško je reći „This time next year we’ll be millionaires“ kad Dafina otperja sa kintom koju si štekao 15 godina jedući sojine odreske i objašnjavajući deci zašto je bolje da ne idu na ekskurziju. Ali to je ono što svi mi, zaboravljeni u tranziciji, zapravo hoćemo – da posle još jednog usranog dana svratimo u „Raginu glavu“ na pivo, podjebavamo nekog Bojsija i smejemo se nekom Trigeru. Oni su ionako već u kafani.