Najkul fudbalski timovi – Svet van Evrope

Svet van Evrope čini čitavih šest kontinenata. Ali, zna se ko je drugi veliki brat fudbala. Južna Amerika. Pa da krenemo sa njom.

JUŽNA AMERIKA

Hajde da izbegnemo rivale iz argentinskog Superklasika. Ja sam veliki navijač River Plate ali sam takođe svestan da jako puno ljudi gotivi Boku. Ovde nikako ne mogu biti objektivan. Zato, bacimo jednu malu anketu.

 Loading ...

Idući dalje Argentinom, ne možemo promašiti sledeći klub. Independijente.
Ne znamo kako balkanski komunisti nisu uvrstili ” Nezavisnost”  u dijapazon monumentalnih imena koje su davali klubovima ( ” Mladost”, ” Budućnost”, ” Rad”) ali Argentinci su se dosetili i tako nazvali tim koji ima najviše osvojenih Kopa Libertadoresa, što je južnoamerička verzija Lige Šampiona. Dakle, najtrofejniji tim zelenog kontinenta nije ni Boka ni River ni Sao Paolo već Independijente sa sjajnih, sedam osvojenih titula.

Istina je da je poslednja stigla 1984. ali zašto se, jebote, fudbal i igra nego da se zapisuju i pamte osvojeni trofeji. Hajde da izbrišemo sve što se do dana današnjeg dogodilo i da jednom godišnje organizujemo dvomeč Mančester Siti – Anži Mahačkala  za titulu svetskog prvaka.

Kontinentalnim titulama, Nezavisni su dodali i 14 nacionalnih titula što ih čini trećim najtrofejnijim timom Argentine, iza Rivera i Boke. Tu je i kamara raznih izmišljenih superkupova, Huan Peron i Avgusto Pinoče memorijalnih turnira itd. i najsvežiji veliki trofej, Kopa Sudamerikana ( južnoamerički Kup Uefa ) iz 2010.

Koga lože hul fazoni, ni toga ne fali. Independijenteov najveći rival je Rasing i kada se ova dva tima susretnu počesto možemo videti konjičke odrede murije, suzavac, tipove u toplesu sa maramama preko disajnih otvora, pucanje u vazduh i ostali argentinski folklor.

Konačno, da nije bilo ovog tima, Evropljani danas ne bi u svojim ligama gledali Serhija Aguera, Estebana Kambijasa, Dijega Forlana i mnoge druge.

Kada odemo severno, u Brazil, nailazimo na veoma zamršenu situaciju. U brazilskom fudbalu se za više od jednog veka, nijedan tim nije izdvojio kao dominantan. Od 1959.  zvanično se računaju šampioni države i na toj listi vode Palmerias i Santos sa po osam titula. A onda slede Sao Paolo sa šest, Korintijans i Flamengo sa 5, Vasko sa 4, Fluminenze sa tri… manje više, titulu u Brazilu nije uzeo samo ko je žurio i ko nije hteo.

Pored toga što su po pitanju uspeha svi tu negde, uravnilovka važi i na drugim poljima. Sve su to veliki klubovi sa ogromnim brojem navijača. Svi ti navijači su jednako lojalni, raspevani i prisutni u velikom broju. Svi stadioni su veliki. I svi su kad tad izbacili nekog Romarija, Ronaldinja ili Kaku, u svet.

Za mene ovde problem izbora rešava jedan čovek. Dejan Rambo Petković. Uvek upečatljiva, zanimljiva figura svakom klincu koji je pikao fudbal u kraju. Jer, uvek nam je bilo malo nepojmljivo, kako to da neki naš lik nosi desetku u dalekom Brazilu, zemlji koja već 60 godina štancuje vrhunske desetke i zavaljuje ih za ogromnu lovu Evropi. Da ga tamo obožavaju. Da su mu na oproštaju napravili koreografiju srpske zastave preko cele tribine. I da je pritom odigrao svega sedam utakmica za reprezentaciju.

Kada sam, malo stariji, pogledao i par intervjua sa Rambom, video sam nasmejanog, vrhunski obučenog, elokventnog tipa. I skapirao sam da lik verovatno nije umeo da zapliva u bazenu mulja, govana i ljudske kanalizacije zvanom srpski reprezentativni fudbal.

Stoga, kul tim u Brazilu je za mene, onaj u kojem je igrao Petković. A njih je dosta. Počeo je u Vitoriji, klubu manjeg renomea ali klubu sa jednom od najboljih omladinskih škola na svetu čiji su najnoviji produkti Hulk i David Luiz. Zanimljivo je da je za Vitoriju jedno vreme igrao i Vranjanac, Dejan Osmanović koji je  eto, uspeo da u svoj CV izmeša tim iz brazilske prve lige, Bežaniju i Hajduk Rodić MB.

Posle sjajne sezone u Vitoriji i 16 golova, Petković prelazi u Flamengo, možda prvu asocijaciju na brazilski klupski fudbal. Crveno – crni iz Ria, tim sa najviše navijača u Brazilu, tim sa 13 registrovanih utakmica na kojima je bilo više od 150.000 ljudi.  U prvom boravku u Flamengu, početkom prošle decenije, postao je ime u Brazilu. Sjajne igre, prelepi i bitni golovi doneli su mu nadimak ( ” Pet” ), slavu i večito pitanje Brazilaca : ” Šta sa vama Srbima nije jebeno u redu kada vam na poziciji Ramba u reprezentaciji igra Zvonimir Vukić? ”

Petković zatim igra za Vasko de Gamu, velikog gradskog rivala Flamenga. U Vasku biva najbolji strelac i asistent. Potom sledi i treći član velike četvorke Rio de Žaneira, buržujski Fluminense. Petković jedino nije igrao u Botafogu od velike četvorke.

Sledi kratka epizoda u Santosu, timu iz predgrađa Sao Paola, koji je napravio Pelea, Robinja i Nejmara. Zatim Gojas i Atletiko Mineiro ( jedini tim koji uspeva da povremeno nadmaši Flamengo po prosečnoj posećenosti ). Konačno, povratak u Flamengo 2009. godine i odlučujuća rola u tituli Flamenga sa osam golova od čega dva tzv. olimpijska, iz kornera.

Van ” Rambo” timova u Brazilu vredi spomenuti i dvojac iz Porto Alegrea, Gremio i Internasional, veliku trojku iz Sao Paola, Korintijans, Sao Paolo i Palmeiras i mnoge druge timove za koje nažalost, kao i u delu o Argentini, nema mesta u ovako kratkom tekstu.

Priču o Južnoj Americi moramo zaključiti sa nekim timom van Argentine i Brazila. Moj izbor pada na Kolo Kolo, tim iz čileanske prestonice Santjaga.

Prvo, za Kolo Kolo svi znamo od malih nogu. Simpatični trabahosi smešnog imena, koje je Zvezda sljuštila sa 3-o u Interkontinentalnom kupu.

Međutim, oko Kolo Kola nema ničeg smešnog. Te godine je Zvezda bila bolja ali ostaje da je Kolo Kolo tada osvojio Kopa Libertadores kao tek drugi tim sa pacifičke obale kontinenta kome je to uspelo.

U južnoameričkom fudbalu postoji veliki jaz između dominantne atlantske obale ( Buenos Aires, Montevideo sa svojim Penjarolom i Nacionalom, gotovo svi brazilski gradovi) i timova koji gravitiraju Pacifiku. ( Čile, Peru, Ekvador, najveći deo Kolumbije) Razlika je tolika da je skovana i  izreka vezana za pacifičke timove “la copa se mira y no se toca ” odnosno u slobodnom prevodu ” Ljomberi pacifički, ušati trofej možete samo da gledate, ništa pipanje. ” Ali, Kolo Kolo ga je doneo u Čile. I to pod trenerskom palicom Mirka Jozića, Hrvata iz Dalmacije.

Kolo Kolo je i najtrofejniji čileanski tim sa 29 titula i 10 kupova. Najveći rival im je Univerzidad de Čile. Gotovo polovina Čileanaca navija za Kolo Kolo a među njima je i Omar Rejgadas, jedan od onih rudara koji su bili zatrpani ispod zemlje pa vađeni specijalnim kapsulama. Jedna od prvih stvari koju je Omar dohvatio kada je progledao na oči bila je zastava omiljenog tima.

AFRIKA

Pošto smo napustili prave fudbalske kontinente, Evropu i Južnu Ameriku, polako dolazimo na nesigurno tle.

Naravno, igra se fudbal u Africi. Egipatska liga je recimo, ozbiljna liga. Mislim, jednog dana sam ušao u kladžu da raspalim neku minimalu za maksimalu i uvideh i Mubarakovu decu u ponudi. Zamalek, Al Ahli, Ismaili… moj pik je pao na tim ingenioznog imena Arab Kontraktors. Arapski ugovarači me nisu izdali, hvala im.

Ako se uputimo ispod Sahare, u crnu Afriku, pada mi na pamet samo jedan tim a to je zasluga jednog čoveka. Govorim o Kajzer Čifsima, ponosu Johanezburga i Južne Afrike. I govorim o Vladimiru Vermezoviću, njihovom treneru.

Vermezović je u Srbiji uglavnom ostao upamćen po jednoj od legendarnijih pres konferencija održanih na ovim prostorima, kada je podrobno objasnio novinarima kako mu se ne sviđa njihovo pisanje o Partizanu, koji je tada trenirao, i kako je on za prijatelje Vermez a za ostale ” Čika Crni”. ČIKA CRNI.

Međutim, kako je Vermez trener sa najboljim rezultatima u poslednje vreme na ovim prostorima ( osmina finala Kupa Uefa gde je Partizan tesno ispao od CSKA, sada deluje apsolutno nestvarno ) i kako inače nije bio dripac ili bahat u javnim nastupima, nisam mu zamerio ovaj, ipak nadasve smešan momenat, i bilo mi je drago kada sam čuo da Čika Crni ide da trenira crnje i da pronosi ime srpskog fudbala krajnjim jugom Afrike.

SEVERNA AMERIKA

Fudbal u Americi i Kanadi nikada nije uspeo da nadjača popularnost tamošnjih velikih sportova, američkog fudbala, bejzbola, košarke i hokeja. I iako nam je sa tih prostora stiglo par majstora fudbala u poslednje vreme, kao što je Klint Dempsi, klupska scena i dalje ostaje tragična.

Međutim, u Kanadi postoji jedan klub koji možda zavređuje mesto u ovom tekstu. Reč je o Srpskim Belim Orlovima.

Srpski Beli Orlovi su osnovani 1968. kao tim srpske dijaspore u Kanadi. Ovde predstavljaju kuriozitet i često čitamo vesti o njihovim uspesima i dobrim igrama. Godine 2008. postaju kanadski šampioni.

Ipak, ovo i jeste i nije tačno. U suštini, radi se o malo preduvanoj gastarbajterskoj priči. Naime, Srpski Beli Orlovi su polu-profesionalan klub. Profesionalni kanadski klubovi Montreal, Toronto, Vankuver, Edmonton i Otava igraju u američkom sistemu takmičenja kao i u hokeju i košarci. A Orlovi igraju  tu neku, unutar kanadsku ligu, koja je sastavljena pola od gastarbajterskih klubova ( FK Toronto Hrvatska, Italijanski šuteri, FK Portugal ) a pola od nekih raspalih lokalnih klubova.

Ipak, ako zažmurimo malo na te gasto fore ( kao što je i navijačka grupa Ultra Serbs ) cela priča je prilično kul. Srpska zajednica tamo ih gotivi i prati a oni se cimaju da naprave dobar klub koliko to mogu. Čak su doveli i Dragoslava Šekularca na mesto trenera pre nekoliko godina. Kako sam pre metar dana bio svedok kako seda na elektronski rulet pored mene u centru Beograda, cenim da je batalio taj posao.

Sam tim je sastavljen šarenoliko, uglavnom su uzdanice Srbi iz Srbije, neki će se možda setiti Saše Vicikneza iz Obilića, ima i kanadskih Srba a ima i crnaca sa Jamajke i Meksikanaca. Pored te osvojene titule 2008. igrali su još tri finala u kojima su ostali kratki.

AZIJA

Za predstavnika Azije idemo do krajnjeg istoka Azije, ali opet, ne izlazimo iz Evrope.

Reč je o Luč Energiji, ekipi iz Vladivostoka. Vladivostok je grad u Rusiji i Luč igra u ruskoj ligi naravno, ali je isto tako Vladivostok na jebenih sat vremena od Pekinga. Geografski položaj i sve njegove implikacije su upravo ono što i stavlja Luč Energiju na listu.

Sam po sebi ovaj klub nije bog zna kako značajan. Jedan mali ruski klub, bez nekih velikih uspeha, sa klasičnim rosterom od 60 posto anonimnih Rusa, 20 posto propalih južnoamerikanaca i 20 posto propalih Balkanaca.

Zanimljivosti počinju 2006-te, kada Luč ulazi u prvu ligu. Ubrzo se ispostavlja da, kada letiš 9 sati da dođeš do Vladivostoka, pritom promeniš zilion vremenskih zona, nije nimalo lako da odigraš 90 minuta fudbala protiv nekoga pa ma koliko tom nekom glavna uzdanica u napadu bio Srđan Radonjić.

Sve to rezultira vrhunskim skorom Luč Energije kod kuće. Posledično, u gostima su bili jezivi ali su bodovi kod kuće bili dovoljni za sredinu tabele, s čime su u Vladivostoku bili više nego zadovoljni. Čak su te sezone kući dobili CSKA sa 4:0, posle čega je Igor Akinfejev izjavio ( krajnje ljomberski ) da bi ” oni trebalo da igraju japansku ligu. “

Još malo ruskog šmeka priči dodalo je troje navijača Zenita koji su krenuli da isprate gostovanje svog tima u Vladivostoku. Kolima. Sedam hiljada kilometara u jednom pravcu. Lepo su odgledali tekmu i kada su spremili na novih sedam soma kilometara,  kola umrla, jebiga. Na voz i nedelju dana do Pitera. Kada su u Zenitu saznali šta se dogodilo, kupili su ljudima novi auto. Pošteno.

No, već sledeće godine, Luč Energija i džet leg su provaljeni. Našli ljudi rešenje neko, valjda. Redom ih svi delju i u kući i u gostima i Luč završava u drugoj ligi gde se nalazi i danas.

I za kraj, odlazimo uz kul pesmu navijača iz Japana. Poslušajte kako je kop FK Sendaia iz Japana obradio  ” Samo napred Obilić. ”  Ja sam super zadovoljan.