Šta bi bilo kad bi bilo – promeni realnost Srbije
Ljutnja je sada trajala već dva dana, i dobila je i svoj zvanični oblik u vidu mojih stvari koje su i dalje blejale neispeglane, nestanka mog cd-a sa Mućkama i lomljenjem dva od tri džojstika za soni koje imam. Treći sam sakrio u rerni, mračnom mestu koje ona nikada ne otvara. Sve to zbog slučajno polomljene vaze od „bake iz Australije“ i to u trenutku mog manifesta o skupoći njene frizure i rasipništvu u vremenu kada nam je potrebno nacionalno jedinstvo i mere štednje. Uvek kada gledam skupštinu dobijem niz odličnih ideja, poput one da pod nanošenje lakih telesnih povreda bude zaveden i prodoran pogled koji traje duže od četrdeset pet sekundi. Ponekad osetim kako mi koža gori.
Kako bih delovao što hladnokrvnije, demonstrativno sam otvorio dnevne novine, gde je osim uobičajenog polivanja govnima, stajao i članak o Tesli, tačnije o njegovim neostvarenim projektima među kojima je bila i mašina za putovanje kroz vreme. Pomislio sam kako bi bilo super da to sad imam(retardirana pomisao jer se ne bih vratio u prošlost da ispravim lom, nego bih otišao par dana u budućnost da prođe ljutnja, jer je vaza bila odvratna). I uđe u mene ta neka teslavština i smislim da napravim mašinu koja će ispraviti neke stvari iz prošlosti, čisto da vidimo šta bi bilo kad bi bilo.
Mijatović daje gol od prečku
Jugoslavija osvaja svetsko prvenstvo, Edgar Davids umire od prekomerne doze heroina ubrizgane u nožni palac. Štampa se novčanica od trista dinara sa Mijatom u nacionalnom dresu i šeretskim osmehom. Klinci zaboravljaju Kristijana Golubovića i novog uzora vide u podgoričkom šmekeru, čija frizura postaje zaštitni znak najjačih u kraju. Kosmos je posle osvajanja KEŠ-a od strane Zvezde, još jednom opasno uzdrman.
– Gospodine Peđa, šta imate da kažete na sve ovo i na fantastičan penal koji ste izveli protiv Holadnije?
– Pa mislim ono, neam pojma. Ja sam je samo zveknuo, pa kud koji… Što ti je jadan, što praviš tu facu? Šalim te malo, normalno da je Mijat znao đe će balon da ode. Neće mi sigurno onaj seljak Miha šutirat!
Namerno je naglašno „Miha“ na kraju, koji u tom trenutku upada u kadar. Grle se, ćuškaju po glavi i šale. Mnogo smeha, mnogo suza radosnica. Bravo družino, bravo Jugoslavijo!
Stranka Srpskog jedinstva pobeđuje na izborima
Arkan postaje premijer. Ivan Gavrilović peva na trgu, kreće opštenarodno veselje. Otvara se fakultet za „ biznis po kraju“, a doktor Igi dobija mesto dekana. Srećemo u dvorištu jednog studenta:
– Dobar dan mladi gospodine, sada ste završli sa predavanjima, vežbama?
– Jeste sestro, jeste. Završio sa vežbama, radio neke sklekove, zgibove i tako to.. Š’a ima?
– Recite mi nešto više o Vašem fakultetu, o nastavi, šta je to zapravo biznis iz kraja?
– Pa brate, kako š’a je? Snalaziš se bratiću, preživljavaš. Nema ono, radim u trafici za dveaes maraka, i nosim er maks dvojke, imam para da izvedem devojčicu na krempitu i limunadu. Neprekidna borba, da imaš sve, da si neko i nešto u ovom gradu.
– A možete li nam reći neš….
– Ae bre vataj štraftu, ćorava. Ja oću budem dobar, kulturan, pomognem nešto, a ona se raskokodakala. Vreme je koks!
Ministarka kulture Svetlana Ceca Ražnatović danas je podsetila da će se njen treći, jubilarni koncert pod nazivom „Samo je jedna majka – Ceca“, koji se održava u duhu i tradiciji srpskog naroda, održati drugog maja hiljadu devestvo devedeset šeste godine.
FK Obilić je potvrdio šampionsku titulu, pobedom nad Partizanom od četiri prema nula. Igrač Partizana koji je slučajno pogodio prečku Obilćevog gola, kada je izbio loptu sa tridesetak metara od protivničkog šesnaesterca, primljen je u urgentni centar sa prelomom desne i leve noge. Prema izjavi jednog od ljudi iz premijerovog obezbeđenja koji se, Bogu hvala tu zatekao, na njega je dok je prelazio ulicu van pešačkog prelaza, u punoj brzini naleteo midžet na osamnestobrzincu. Istraga je u toku.
Aca Lukas ne dobija tezgu na splavu Lukas
Menadžer kluba se veče pre razbio i oterao u kurac malog Aciku, govoreći mu da je sektaš i da se ošiša. Cela jedna subkultura pevača-gangstera nastalih po ugledu na Cou nestaje. Porasla stopa samoubistava među beogradskim dilerima. Vraćajući se kući, mladi Vuksanović nailazi na grupu rokera čijoj se probi pridružuje, a ubrzo i bendu. Počinje da mrzi sve što je mejnstrim i in. Nosi iskrzane farmerke i teksas jaknu. Majka mu je kupila novu gitaru. Ima šest žica. Zovu ga Aca… Andergraund.
– Dobar dan gospodine Aco…
– E nemoj to gospodine, molim te, pa ne sedim ja u poslaničkoj fotelji.
– Zašto vas zovu Andergraund?
– Došlo je tako vreme, jel me razumeš, vreme gde prave vrednosti idu dole, pod zemlju, kapiraš me? Gde ljudi idu na neke splavove, taj neki Lukas, šta ti ja znam, lome, pucaju, jel me pratiš? Niko bre ne čita knjige, nemaš na TV-u šta kvalitetno da pogledaš, samo nosem po stolu i udri.
– Pa da, ali postoje neke priče po čarš..
– E vidi, kapiram te, znam šta oćeš da me pitaš, jel me razumeš. Kao Aca Andergraund nekad pevao narodnjake, e pa nije istina da ti odma kažem. Nego tetka mi nešto bila bolesna, pa hteo da joj zaradim za lekove da ima i za kafu da odnose doktorki, ako me kontaš? Aca se nikad ne bi prodao za pare.
