Monogamija vs poligamija

Sigurno vam je neko, bilo kada u životu, rekao da ma šta radili ostanete dosledni sebi. To bi u nekom opštem shvatanju značilo da radite ono što se vama radi, ne brinući o tome kako to drugima izgleda i ne obazirući se na njihove “kako bi trebalo” savete. To, naravno, nikako ne podrazumeva da radite stvari koje vama idu u prilog, a drugima na štetu, koje ugrožavaju tuđu egzistenciju, krše javni red i mir, remete političku korektnost, obespravljuju nacionalne manjine, destabilizuju evro i sl. U prevodu dokle god se tvoja predstava o sebi podudara sa socijalno prihvatljivim ponašanjem, dotle ti je dozvoljeno da budeš dosledan. Tek u suprotnom shvataš da sloboda ne postoji, da je tvoje biće, koje svašta nesto želi, limitirano uslovima aktuelnog društvenog uređenja. Tako se od čoveka zahteva da kontroliše, suprimira, a vrlo često i da negira sopstvene nagone, koji su sa druge strane energetski užasno jaki, da zahtevaju ili kompenzaciju ili uništenje jedinke. Poput one priče o seljaku koji je pokušavao da nauči vola da ne jede, i kada ga je konačno naučio, životinja je lipsala.

Psihologija

Čovek se rađa sa dva osnovna nagona – nagonom za održanjem života i nagonom za održanjem vrste. Ako ljudsku ličnost ogolimo od svih odbrambenih mehanizama i zaštitimo je od imperativa modernog društva, najjasnije se nameće da nam je poligamija u prirodi i da to nije samo izgovor dežurnog švalera u komšiluku koji zakopčava šlic nakon što je ojebao sve drugarice svoje žene sa kojima ova pije kafu i analizira tuđe muževe. Više je nego logično da je u moru najrazličitijih mogućnosti, čulnih stimulusa, ponuda i potražnji, nemoguće izabrati apsolutno najbolju, već najbolju od trenutno ponuđenog dok se tvoje telo nalazi u datoj tački koordinatnog sistema prostor-vreme.

E kako je atribut “najboljeg” relativitet, tako je relativitet i tvoj odnos prema njemu, i velike su šanse da ćeš negde na svojoj životnoj putanji poželeti da ga uporediš sa nekim drugim tada ponuđenim relativitetima. I dok je u nekim kulturama ljudima dozvoljeno da svoju željnost, nezasitost ili neodlučnost krunišu multiplim brakovima, drugima pak ne ostaje drugo do varanja, rastavljanja ili razvoda ne bi li smirili svoje iskonske strasti. Da li to znači da nam je monogamija nevoljno nametnuta kategorija, koju manji broj ljudi za svog života uspe da sprovede u delo? I ako je tako, da li je u tom slučaju legalizovana poligamija viteškiji metod tršnje većeg broja partnera, umesto da se brane ideje otvorenih veza i na sve moguće načine opravdavaju ljubavne prevare?

Biologija

Sa biološkog stanovišta svrha čoveka i žene, kao i njihovog međusobnog odnosa je potpuno jasna i jednostavna – rođenje, rast, kopulacija, reprodukcija i čuvanje potomaka dok ne stasaju za novi krug održanja života. Ljudski genom, iliti formula za večan život vrste, navija za konstantnu evoluciju, koja bi po tome podrazumevala što češće i što raznovrsnije parenje. A kako je Bog prvo stvarao jaja, pa kokošku, udesio je to tako da muškarac bude apsolutno u skladu sa gore opisanim biološkim ambicijama, dok je ženu ostavio sa limitiranim mogućnostima. Zdrav mužjak je plodan 24/7 od svoje 15 do 75 godine i u stanju je da poseje žgebče svaki put kada izseva svoju ronilacku ekipu u ovulirajucu matericu. Ako bi hteo i ako bi sve bilo samo na njemu, učinak bi mu bio veći nego u ilegalnoj kineskoj fabrici tekstila. S druge strane ženina produktivnost se ne povećava sa brojem preležanih partnera. Bilo njih 1, 10 ili 100, ona je plodna 7 dana mesečno od 15 do 50, minus 9 meseci trudnoće i jedan period nakon porođaja kada među mnogim partnerima nema ni seksa, kamoli mogućnosti za novo začeće. Suma sumarum, par desetina hiljada jajnih ćelija tokom životnog veka žene, naspram par desetina miliona spermića u samo jednom ejakulatu muškarca – apsolutno je logično ko je biološki predodređen za promiskuitet i poligamiju.

Geografija

Kada govorimo o poligamiji, praktično govorimo o poliginiji, iliti braku jednog muškarca sa više žena, pošto je obrnuta situacija na granici zanemarljivog. I srećom, s obzirom na to da se ta, stručnim terminom nazvana poliandrija, uglavnom odnosi na međubratski gangbang sa istom ženom, koju je jedan od braće, najlepši i najmanje retardiran, uspeo da ulovi za u kuću.

Poligamija se praktikuje u većini zemalja Afrike, u muslimanskim zemljama Azije, Indiji, delu Indonezije, dozvoljena je i među Jevrejima u cilju pokoravanja sveta jednog dana, a Australija na nju gleda kao uvozni proizvod za koji uvek ima mesta na seksualno preliberalnom tržistu. Poliandrija se sreće među nekim tibetanskim plemenima, na Nepalu i u nekim delovima Kine.

Kao sto se vidi, poligamija legalna u daleko većem broju zemalja nego što je to poznato mnogim praktičarima monogamnih veština. S druge strane, dozvoljene su i mnoge druge stvari, pa to ne znači da će većina naći razlog i računicu da ih sprovede u delo, recimo kao plivanje u zaleđenoj vodi na – 20 C. Praksa otvorene poligamije, bez da kriješ švalerke po iznajmljenim jeftinim gajbama, da svima plaćas pića, a samo jednoj decu, već da svaku tretiraš ravnopravno i da možeš javno da priznaš kako si moćan trsitelj kada (1+n) žena nosi tvoje prezime i pere tvoje gaće, je zapravo jako retka i privilegija je manjeg broja bogatih i sposobnih muškaraca. Žene mu u tom slučaju dođu kao najviši statusni simboli, ultimativni dokaz moći i dominacije, jer izdržavati i samo jednu vrlo često zahteva zavidnu psihofizičku kondiciju, ekonomski kapacitet i dan od 35h. Zato je Kuran svojim muškim sledbenicima jasno postavio gornji limit u broju istovremeno prisvojenih pički, jer život sa više od njih četiri nije ništa manje uzaludan od treniranja za bombaša samoubicu.

Zaključak

Monogamija, iliti koncept “sa jednom do kraja života”, ma kako bio usiljen, pomalo isfoliran i neprirodan, ujedno je i najpraktičniji način organizacije savremenog društva i načina života. To je uređen sistem u kome se tačno zna kada ti je vreme za udaju/ženidbu, kada treba da zakmeče mladunci, čije prezime treba da nose, čije pare treba da troše i čije živce da kidaju, uz čije savete da odrastaju i po čijim moralnim normama da grade svoju ličnost. To je sistem u kome se verovatnoća međupartnerske ljubomore, revaliteta, nepoverenja i svađa svodi na niže volume, čime se stiču preduslovi za stabilno i harmonično porodično jezgro, koje je osnovna ćelija svakog društva. Nije zanemarljivo ni to da je porodičan čovek uglavnom taj koji mora da se satire od posla i da na sve načine povećava svoju produktivnost kako bi obezbedio opstanak svoga gnezda sa varijabilnim brojem pilića. I na kraju monogamija mnogima pruža vrlo bitan osećaj pripadnosti jednoj grupi, jednom cilju, jednoj teritoriji u kojoj se osećaju apsolutno svoji, jasno definisani, i koju će svim silama braniti sve dok imaju vere u taj ideal.