Međ javom i međ snom

Početni taktovi melodije iz „Kuma“ koji uspešno odrađuju posao već 10-ak godina su me probudili kao i obično. Mislim da je definitivno vreme da promenim alarm. Čovek treba da se budi sa nekom sranje melodijom, da nakupi dovoljno hejta u sebi i tako se bolje razbudi. Dakle Pusiket dols ili Tuti fruti bend.

Dok sam obavljao ritualno jutarnje češanje jaja i skidanje skrame sa očiju, u vidokrug je uletelo parče hartije na komodi na kom je nešto pisalo. „Nemoj da zameraš što sam se izvukla bez pozdrava, toliko si slatko spavao da mi je bilo greota da te budim. Javi se danas kad se budeš vratio s posla. P.S. Koja si životinja, ako danas budem rasejana na poslu, ti si kriv. :)“ Dobro poznat rukopis, ali zar mi nismo odavno… i zar Ona nije sad…? U jebote, kako čoveka nekad istripuje loš san. Dobro je. Mada… kakav sad moj posao, zar već nekoliko meseci ne spemujem sve moguće firme svojim nesrećnim CV-em i nadam se pozitivnom odgovoru makar za upražnjeno mesto prodavca kokica u Knezu, za koje je neophodna VSS, rad u 3D autokedu kao i poznavanje naprednih zakonitosti balistike ?

Prelazak iz spavaće sobe u kujnu je bio blago traumatičan. Nije baš da držim prljave gaće na lusteru, al ovakvu kutiju šibica ne bih dobio ni posle 72 sata pokućnog rintanja. Mislim, nigde ostataka od večere, oprani sudovi, poređane čaše… ma daj. Stvarno je san bio tako uverljiv da sam se prestrojio iz opsesivno-kompulsivnog lika u prosečnog muškog samca. Možda sam se sinoć odavao čarima tatule ili lizao neke otrovne žabe, jebem li ga. Nije ni važno, daj prvo da vidim šta to radim u životu. Na stolu neka gomila fascikli sa hrpom papira, projekata, crteža… „Ministarstvo za infrastrukturu republike Srbije, zamenik ministra dipl. ing. saobr. Black Hole“… Džizs Krajst! Šta čoveku treba da se desi u životu da zaboravi da je Mrkonjićeva desna ruka. Ok, sinoć je bila Ona, napili smo se, naduvali ko zveri, ja sam bio toliko divalj da sam u zanosu strasti raspalio glavudžom u plafon, doživeo sam amneziju i danas se ničega ne sećam. Palim na posao, sve kul. Uh, čekaj, ova treša sa flekom i majica „fuck the system“ nisu baš pravi izbor. Dok sam bio u dilemi da li obučem matursko odelo koje su malo načeli moljci ili 2 broja manje ćaletovo, u ormanu me sačekalo 10-ak komada poprilično svežih kombinacija. Hugo jebeni boss, koji sam Čeda. Em sam fenser em samo još zmajevi da mi se pojave.

Na stanici klasični jutarnji krkljanac. Dok sam psovao genija koji je smislio red vožnje po kom 3 sedamnestice dođu pre jednog trieskeca, palo mi je na pamet da nikad u životu nisam čuo da se neki funkcioner vozi gradskim prevozom. Sad mi je valjda jasno prisustvo nečega što bi moglo da liči na supernapredne ključeve od auta u mom džepu. Još samo da nađem šta vozim. Jedan klik na dugme i  nisam mogao da ne primetim pisak crne grdosije sa zatamnjenim staklima koja je zauzimala dva i po parking mesta i u svakom pogledu iskakala iz mase četvorotočkaških mediokriteta. Dobro, ne mora treća generacije A osmice da bude mnogo drugačija od Korala četrespetice. Osim što ovaj ima duplo više brzina i madafaken tiptronik automatik sistem. Ha, gle što vuče, sad mi se i ne ide na posao.

Dok sam se zbunjeno pentrao uz stepenice zgrade ministarstava u Nemanjinoj, ljudi su me naklonom pozdravljali a neki lik je bio toliko ljubazan da maltene nije slomio sopstveni nos pridržavajući mi vrata. Osećao sam zbunjenijim od prodavačice kajmaka iz Pinosave ispred bus plus validatora. U mom snu su me poštovali jedino Kirbi prodavci i majke bivših devojaka. Ili su se samo pravili. Pokušavao sam da pratim natpise na zidovima koji bi me uputili ka nečemu što treba da bude moja kancelarija. Još jedan susret sa titulama ispred krštenog imena. Ispod mene na pločici „Maja Kresoja – tehnički sekretar“. Jebote, i sekretaricu imam i…

– Dobar dan, šefe, spremila sam vam ove predmete da pogledate. Hoćete odmah kafu ili ćete prvo do ministra, zvao vas je? Ili ćemo prvo, hehe, znate već?
– A… mislim da ću prvo do ministra.

Jebote, ladno krešem Kresoju! Dok me sa zida pozdravljao Miloševićev portret, iz kožne fotelje me pozdravljao drug Mrka lično u crvenoj Lakost majici, sa sve promuklim glasom uništenim hektolitrima alkohola i tonama visokoholesterolske hrane unošene po raznim partijskim skupovima decenijama unazad.

– De si, mladi Bleče, stručnjače. Inženjerčino!
– Dobar dan, gospodine ministre.
– Šta si se ukipio koji kurac, i šta mi persiraš, do juče sam ti bio „matora komunjara“ i „ćale“ a danas gospodin ministar. Vidi, kapiram ja da vi mladi volite da pušite one čudne cigare, al brate, skroz ste pogubljeni od toga. U moje vreme su sojke bile jedina droga. Svaki dan druga, nema zajebancije. Kakva je mala Kresoja? Haha, kakva da bude kad se tako preziva, zar ne?
– Da, da… dobra je.
– Kurac bre dobra, odlična, ja birao lično za tebe. Slušaj, pre nego pređemo na posao, moram da ti priznam da se viđam sa Anom Bekutom. Jebiga, sinoć nas snimio neki iz Kurira, jurio sam ga da mu polomim kameru al zamako mi, jebiga, godine me stigle. Tako da, moraćeš malo da me pokrivaš, da demantuješ i to.
– A?
– Jesi ti lizao neke baterije noćas, razdrmaj se! Vidi, Bekuta je mrak na estradi. Ako treba neka mala grandovka da se sredi, samo reci, ima ona da sredi to ispod žita. Inače, među nama rečeno, sisa je još ne izdaje, to čvrsto ko armirani beton. Dobio sam žuljeve od mešenja.
– Ok, može grandovka, samo da mi ne peva.
– Pa ti joj zapuši usta, nisi mali, nemoj ja da te učim. Aj sad odradi ove Nemce, znaš da mene mrzi bilo šta pre podne da radim, osim da rokam ovaj Moorhuhn. Zajebana ova pilad.
– A? Kakve Nemce?
– Jebote, šta je s tobom danas, ne znaš gde teraš? Došli neka bulumenta iz ministarstva saobraćaja Trećeg rajha, treba da im uvalimo neke oluke za asfalt za koridor 10.
– Ne znam, sanjao sam neki grozan san u kom sam sasvim običan lik koji piše za neki sajt, čeka sniženje u Maksiju da kupi prašku šunku i bref za wc šolju. Užas.
– Auuu, znam kako ti je, ja sam tako jednom sanjao da su dekretom zabranili holesterol u svinjskom pečenju, zamisli! No dobro, sad kad vidiš ovu Švabicu, ima da zaboraviš na sve to. Znaš kak’a je, skak’o bih po njoj ovako mator k’o ciganče po trampolini. E idi sad, i vidi malo mu ga daj po nemačkom da budemo uverljiviji. I što manje oluka ponudi, trebaće nam kad budemo kupovali finski bitumen.

Majku mu, zajebano je kad sanjaš da ti je engleski solidno klimav i da ubacuješ poštapalice tipa „oooovaj, bre, znači“ dok objašnjavaš pogubljenom kongoanskom turisti koji naopako drži kartu Beograda ispred Ruskog cara, kako da stigne do konzulata i prijavi nestanak 40 evra. Još zajebanije je kad na nemačkom znaš da brojiš do 20, znaš kako se kaže jarac, svinja, govno i nekoliko germanizama na –er a treba da odradiš neki državni posao.

– Einen guten Tag wünsche ich Ihnen! Entschuldigung für die kleine Verzögerung aber Herr Minister und ich haben eine Menge Arbeit heute. Frau Schmidt, ich hoffe dass unsere Vereinbarung positiv sein wird, genauso wie der Eindruck, den Sie gerade auf mich verlassen!… wow, sad počinjem da kapiram zašto je baba imala samo lepe reči za Jozefa, nacističkog pilota, koga je čuvala u kući od partizana. Mojim venama očigledno teče dobar potok arijevske krvi, sudeći po ovom izgovoru.

Ostatak razgovora sa švabama je bio laganeze, uvalio sam im plehčinu za toliko asfalta da od Horgoša do Vranja može da se napravi autodžada sa po 12 traka u svakom smeru i da mi ostane toliko kajmaka da će čukununučići moju sliku držati na zidu umesto svetog Nikole. Nastavak radnog dana je bio isto toliko zanimljiv. Dok sam potpisivao neke papirčine, sekretarica Kresoja mi je ispod stola objašnjavala sve prednosti nemanja krajnika a Mrka me obavestio da je barely legal Grandovka pečena. Tek pred kraj radnog vremena sam se setio da pogledam na telefon. Isključeno zvono je doprinelo da ne primetim 20-ak poziva uglavnom nekih vip persona. Šta li je Tozovac hteo, majku mu? Tri poruke su mi naročito privukle pažnju.

From: Kolaković selektor
Viđi, podržavam potpuno tvoju odluku da se povučeš na vrhuncu moći zbog državnih obaveza ali bih volio da Miljković i ti ipak budete tu za Olimpijske igre i da pomožete ovoj đeci. Razmisli još jednom pa javi.
Reply: Razmisliću.
Jebote, ladno sam sanjao kako su me 188 santima, hronična lenjost i činjenica da mi je od treninga bilo draže da cirkam vops i pikam basket sa klošarima na školskim terenima, sprečili da valorizujem svoj neosporni talenat koji je satrulio u drugoj ligi.

From: Ona
Zveri, dođi posle posla na ručak. I na „desert“ ;)
Reply: Prvo „slatkiši“, ručak će da sačeka.

From: Ova poslednja
Dečko, sve si pogrešno shvatio, ono što sam rekla za tebe, uopšte nisam tako mislila.
Reply: Devojčice, zamotaj se u neki papir i skoči u risajkl bin slobodnim stilom, učini mi to, molim te.
Eto, neke stvari su iste i na javi kao i u snu. Đubre uglavnom.

Konačno kraj radnog vremena. Pozdravio sam se sa Kresojom i već vidno nacirkanim Mrkom i izašao napolje. Onaj lik što umalo nije poginuo dok mi je jutros pridržavao vrata, sada se zamalo strmopizdio niz stepenice jer je pokušao da me uljudno propusti ispred. Ponovo udobna koža ergonomskog sedišta državnog vozila, nečujan rad motora i najava za naslovnu numeru iz filma Kum na nekoj radio-stanici. Divota, taman da iskuliram dok hitam na partiju „deserta“ i ručak.

Kao što već deceniju unazad radi, tako je i sad Gadfadr odradio svoje još jednom, kako najbolje zna i ume. Obraz mi je skroz bio okupan u sopstvenoj pljuvački, na komodi nije stajalo nikakvo pismo, ali su zato u mene blenuli tanjir sa ostatkom od pice i prazna limenka Nikšićkog piva. Odradio sam jutarnji ritual u vidu češanja jaja i skidanja skrame sa očiju, uključio komp nožnim palcem, pozdravio se srdačno sa kreativnim haosom u kujni, skuvao kafu, seo na dvosed i uključio TV. Na vestima je bio prilog o saradnji Srbije i Nemačke u vezi sa izgradnjom Koridora 10. Mrka je u crvenoj La kost maji flertovao sa onom Švabicom, lupao njenog kolegu po leđima i smeškao se šeretski. U pozadini je stajala sekretarica Kresoja i poslala namig u pravcu kamere.