Mile, na ovo nas nisi pripremio!

– Ajmo diži se svi, blic test! (gasi tv)

– Jeee, blic test! Pitaj nas, tata!

– ‘De ima najjeftinije rotkvice?

– Joj, joj…pitaj mene!

– Ajde ćerko.

– Kod Nedjeljka na ribljoj!

– Ljubi taja. ‘De je najjeftiniji benzin? Prvenac.

– Nema!

– Tačno! Šta radimo kad su reklame?

– Drkamo daljinac dok se ne prešaltaju sve španske serije na Afrikans!

– Dovoljan! Koje je najubojitije oružje nacionalne odbrane?

– Ćutanje i pušenje!

– I…?

– Amm, pušenje…

– Ajmo malac, nema palačinke do tromesečja ako mi to ne znaš.

– Predaja nacionalnog dobra neprijatelju u vidu firmi i sirovina!

– Tako se bre brani država! Ko nam je najbolji drugar?

– (u glas) Evropa!

– I ko još?

– (u glas) Rusija!

– Jesmo mi svima najbolji drugari?

– (u glas) Jesmooo!

– Pa što nas onda svi jebu?!

– Zato što Srpkinjama i Kubanke mogu da se sagnu! Mnogo smo bre lepi.

– U ljubi ga taja, tako te volim, a ne da mi ne znaš k’o malopre, na oči dece rođene da me pukne kap…

– Tata jel’ možemo sad da idemo u kanal da treznimo seju?

– Čekaj još ovo, pa ste voljno. Kome se molimo?

– …

– Molim? Niko ne zna? Treba po dnevnik da idem?

– Tata, to nismo učili.

– Kako nismo, to svi znaju! Molimo se bre ovom…

– (najmlađa ćerka) Tata, kome se molimo?

– Ovom, ovaj…

Srbijo međ Bugarskama!
 

Srbija se graniči na severu sa Đarma, na jugu sa CG, Albanijom, i Makedonijom, na zapadu joj Republiku Srpsku okružuju Hrvatska i BiH, a na istoku grabi malko od Pacifika (Srbija do Tokija!). Gde je Srbija, Srbima je jasno. Možda znaju i Kubanci i pokoji Švaba sa gimnazijskim obrazovanjem. Ali gde je u celoj priči Srbin nestao, to ne zna niko. Odnosno, kruže glasine da ga je jednom video konj.

[quote]Opkladi se lik sa kurvom u penziji u gajbu lava da će da je jebe lošu. Ona radujući se gratis pivu a da nije sa limunom, leže na leđa te si pripali čibuk. Stade lik da šilji celih devet cola, pa joj u nekom trenutku i uvali, skroz do peteljke. Ona ništa. Lik ubaci u treću, ova opet ništa. Lik skupi šaku u OTPOR i zavrne joj. Ova vadi sudoku iz tašne, ne jebe živu silu. Lik popizdi i gurne joj celu ruku do ramena i drlja, drlja, ova zaspe. Izvadi lik ruku, krene poraženo da navlači pantalone, kad skonta da mu nema čuke. “Baba, vraćaj čuku”. Ova ništa. I lik šta će, kad će opet ići u Tursku, a bez čuke samo babe i možeš da jebeš, pa on zadrži dah i uđe u babu. Nađe se tamo oči u oči sa nekim indijancem, i pita: “Si vid’o čuku?” Na šta će Indijanac: “Jebeš čuku, gde je moj konj?”[/quote]

I dok su Bugari i Rumuni u Evropskoj Uniji, mi se družimo sa konjem. Popijemo kafu s njim, upitamo se za zdravlje, pa svako u svoj mrak pičke materine. Nije da se ne trudimo, hoćemo i mi u Evropu, samo eto, Rumuni izgleda još uvek prave bolje šrafcigere od nas. Prodali smo šta smo imali, isporučili koga su tražili, umesto da plaćamo mito našim, plaćamo ga mađarskim carinicima kad vozimo svinju i kis’o kupus za Menhengladbah. Pratimo cene goriva, nadmašujemo cene ‘leba i mleka, i trudimo se da u kulturi i obrazovanju ne budemo upadljivi: [highlight]da ne smetamo[/highlight]. I pala je i kandidatura. Taman dok uđemo u Uniju, sav novac će se sliti u podupiranje grčke ekonomije, a nama će poslati samo razglednicu i helikoptere sa kukama, da potkače Manasiju pa je prenesu u Belgiju il’ negde.

A mi samo ćutimo i pušimo, nešto se kao komešamo, kao kada zamutiš sapunicu da zapeni i naraste, pa je posle pet minuta opet splasnula sapunica. I za smo, i protiv smo, i ‘oćemo da se školujemo, i ‘oćemo da učimo zanat, i ‘oćemo da budemo pederi, i nećemo pedere, i sva je ova borba u svakom od nas pojedinačno, bez da moramo da se nađemo i pobijemo u Beogradu. A u stvari samo sedimo i pijemo kafu. Zašto ne znamo šta bismo od sebe?

[box]DEMOKRATIJA VS. HRIŠĆANSTVO[/box]

Samo je jedan čovek pokušao da ih udruži u Srbiji, a znamo kako je njemu danas. Ime njegove partije unelo je u naciju više zbuna nego otkrivanje spomenika Bobu Marliju u Banatskom Sokolcu. Sa druge strane, Frère Roger Schutz je okupljao i po 200.000 mladih evropskih hrišćana svih sektora na jednom mestu koristeći se upravo: brendom demokratije. Bar dok ga neka Rumunka nije capnula nožem 2005. ni manje ni više nego za vreme molitve u grotlarnom Taizéu u Francuskoj. Jebiga, velik fan. Ali mladi hrišćani i bez Brata Rožera ni dan danas nemaju problem da se nalaze po prestonicama Evrope sa pokojim sendvičem u rancu i da spavaju po patosu sportskih hala ne bi li se pod istim krovom što bolje ujedinili, što demokratski, što hrišćanski. Dok u Srbiji, to je pitanje morala: demokratija samo ako ni slučajno hrišćanstvo, i obrnuto. Jedni viču “moral!” i misle “sloboda mišljenja i izraza, prava pedera, kapital, Sex & Grad, Hleb & Kifle” a drugi viču “moral” i misle “znači Bog, znači sklekovi, znači plazma, burek, desetoro dece, pederi&cim stop, Kosovo je Srbija”.  Problem je što ovi prvi ne kapiraju da:

– Sloboda mišljenja i izraza podrazumevaju i odgovornost pri upotrebi, obrazovanje čak, koje se ne meri diplomama.
– Kapital podrazumeva, pored mogućnosti šopinga u Zari, i nekakav rad.
– Sex & Grad je serija, kako kod nas, tako i u zemlji porekla.

Dok ovim drugima nije jasno da:

– Boga ima i izvan Srbije.
– Pederi su jednako seksualno devijantni koliko i svaki hetero koji spava ženu drugačije do sa ugašenim svetlima, u misionarki, pod ćebetom i nikada vulve ne ugledavši.
– Indija ima 1.210.193.422 stanovnika. Koga bre boli kurac da istrebljuje Srbe?

Zašto se ovi prvi bore za drugu renesansu antičkih vrednosti, nečega tako beskrajno humanog, a ovi drugi za prezervaciju homogenog Srpstva, tlačenog i desetkovanog vekovima, nečega naizgled tako svetog da Ivana Žigon u tebi prosto zasuzi? Nisu li obe namere veoma plemenite? Odgovor je: dualizam u mišljenju je primitivan. Ne postoji prostiji način da čovek razlikuje stvari, do da ih do krajnosti polarizuje. Koncept jina i janga je iskorak iz takvog načina mišljenja (kakav-takav), pa ti kontaj da su tinejdžeri mudriji od prosečnog glasača.

Pouke:

– Utvrđivanje sopstvenog identita merama ugrožavanja tuđeg je toliko pećinski. Demokratija hrišćanstvo ne isključuje.
– Ne postoje pravilni i pogrešni izbori. Život je aktivna borba. Nijedan izbor neće doneti promene, promene će doneti promene.

[box]PROGRES VS. FATALIZAM[/box]

Bio jednom jedan čovek, i onda je umro. Što, šta se dogodilo? Pa ništa, ostario i umro. Ostala vikendica nikada dovršena, fond za brodić propio posle sin, sa ćerkom nikada rešena razmirica, ali ipak je došla na sahranu i oplakala oca, sistem nanovo pothranjen. Starost=mudrost, kažu. Ono što time zaista hoće da kažu je da tek u osvrtu, tek u retrogradnom pregledu jednog života, pre nego li planirajući ga, možeš da saznaš ponešto o njemu. POGREŠNO! Ono što jedan ostareli Srbin za sobom može da vidi samo je sled naizgled nepromenjivih događaja, jer to je magija bavljenja istorijom – ali samo onda kada je tuđa i zaista nepromenjiva. A to kako Srbin Junior svoj bujali život u celost vidi, budimo iskreni, zaista se od gorepomenutog osvrta i ne razlikuje: škola -> pos’o -> žena -> kinta -> deca -> kinta -> kinta -> unuci -> ipak nedovoljno kinte -> smrt. Pa kako to da jedan život, zbir tolikih dana, vazda jedan drugom sliči? Postoji razlog što je malo ko među nama, a sa dolaskom interneta još i manje, u stanju da jedan dan percepira kao dan – kao celinu koja nije samo deo veće, već i sama sadrži nepregledni niz prilika i događaja. Da li znate kako to izgleda kada dve Bosanke piju kahvu?

Tako. Ne, bukvalno tako. Dođe jedna kod druge, pristave kafu, zavale se, prozbore koju i onda ćute satima. Danas puste i TV da gori, ali suštinski sede i kuliraju. Muslimani su naime, više po nekoj učmaloj tradiciji nego li po zapovesti boga, fatalisti: veruju da je život stvar sudbine, pre nego odluke pojedinca, i da se na nju ne može uticati. Sede, srču kafu i čekaju krajnji ishod. Jeste li primetili da se stari Istanbul na filmu često prikazuje zacrnjenim obrisima građevina za vreme zalaska sunca? Ima tu neke poetike. Ta se kultura, elem, kod nas dobrano usidrila – što u Bosni, što okolo. Jebeš školu, bitno da si živ i zdrav. Što naravno iščekivanju smrti malko i kontradiktira, ali u startu i nije Muhamed rekao “sed’te tu, znači vidimo se kad bude vreme”, te je pitanje kontradiktornosti šire, a i za naša razmišljanja nerelevantno. Jebeš školu, jebeš posao, jebeš druge, jebeš sve, [highlight]“sedi, pa gde ćeš”[/highlight] – ovo vam je poznato. Samo da se životari, i da je porodice, koja se postepeno širi i na prijatelje. Kumljenja, bratimljenja, pijančenja, i nikada svest o ostatku sveta. Prvi komšija je već strani plaćenik i jebač mame, nikad dobro od njega. Zatvaranje, kompresija i romantično iščekivanje konca. A ovamo ‘oćemo da nas isti ti oni poštuju i cene, da nam daju novaca za sve naše gladi, apetiti rastu, hoćemo još novaca, hoćemo PROGRES! U BEOGRAD da idemo da studiramo hoćemo, nema kompromisa kad je znanje u pitanju! A da nismo tako skloni kompresiji i svođenju, možda bi još i neki drugi univerziteti u zemlji valjali, a ne bismo sve što valja slili u Beograd pa ga gušili tako jedno drugim dok samo prašinu ne iskašlje. I onda stignemo u Beograd, jebeš školu, bitno da si živ i zdrav. Odeš na net da vidiš koje se đozle furaju, metiš šaner-đozle preko pola face jer je jevtinije od redovnog umivanja/šminke/brusilice, sedneš negde da te svi vide i piješ kafu. Bitno je društvo.

Sklonost mozga da pribegava paradoksalnim lupinzima je jedno, ali svesni izbor paradoksa kao načina života…zato taj izbor i ne priznajemo, najteže je ipak oprostiti sebi.

[box]SUMARUM VS. UVOD[/box]

Život je oscilacija, preciznije oscilacija je život. Fizičari i biolozi će znati o čemu pričam. U konstantnom vitlanju i revolutivnom kretanju jednih oko drugih, kao i na relaciji sopstveni ekstrem u mišljenju jedan-sopstveni ekstrem u mišljenju dva, nastaju život i mišljenje sopstveno. Između inicijative i učmalosti, kulturnih ideala i onoga što samokritično nazivamo sopstvenom nacionalnom nekulturom, nastaje, neuhvatljiva u vremenu, ni manje ni više nego naša kultura, nezamenjiva, i za ostatak sveta itekako nezaobilazna. Važna, čak. Zahvaljujući snažnim cimovima savremene istorije, više nismo sigurni ni kome treba da se molimo, ni šta nam je sveto, a onda kada se za nešto i odlučimo, sve ostalo je paganština i bogohulje. Ali ne treba sve stvari uvek ni popravljati. Da živi organizam može da se kasapi, reorganizuje i reasemblira u zdrav novi organizam, ja bih u svom životu ispravio svaku Drinu i danas i jebao, i učio, i mlatio pare, i izgledao kao Tom Hardy, i pisao za Tarzaniju i izlečio rak. A ovako život više provodim u pokušavanju; u samom procesu, a ne u patnji što je nekakav cilj boktepita gde. Ali da prihvati usmerenje, organizam jeste u stanju. I samo pokažimo Srbiji priliku, podstaknimo jedni druge, i osvestimo se, bez frustracije, svih aspekata procesa u kom smo danas, ovog trenutka. Carpe diem.