Imaginarna riba: pustiti mašti na volju
Pored svih kruškosisih devojaka koje služe kao dekor subotnjem popodnevu, pored svih neobično privlačnih mladih aktivistkinja LDP-a, koje te juri ne bi li ti uvalile program stranke, dok bi ti da im uvališ svoj umereno desničarski kobas, pored činjenice da se i na mesto prodavačica sladoleda sada zapošljavaju devojke čiji je izgled makar na nivou onih riba iz “Minti” žvaka (sećate se, one koje su se pojavljivale ukoliko ne izvučeš brkatog Turčina), pored šankerica, vrcoguzih koleginica, kuguarki koje umesto dece šetaju kerove, bubuljičavih turistkinja sa ostrva, pored svih njih – mora li baš ta zamišljena devojka, Predraže sine?
Da ne mora, ne bi ni moralo, ali jebi ga, mora. Osnovni razlog za naprezanje vijuga i upuštanje u romantičnu ili samo “taslačenje posle šljake” vezu sa devojkom koja je produkt tvoje mašte (a takođe i posledica različitih, tokom dugog vremenskog perioda taloženih frustracija) tj. koja ne postoji u onome što se danas zvanično smatra realnim svetom, je da se ne lažemo, to što drugu jebeno nemaš. Da ne misliš da smatramo kako ovu pojavu praktikuju isključivo pojedinci koji su za posmatranje, podrumske aveti prezaposlene drkanjem na bajate fotke Zorice Brunclik iz “Sabora” i neizvučeni mladići kojima fali dva travnata i jedan vatreni pokemon ne bi li imali najvredniji gejmboj sejv na teritoriji opštine Lazarevac – pokušaćemo da prezentujemo one radosti i blagodeti koje druženje sa kreacijom sopstvenog uma donosi.
Takođe ćemo pokušati da ti prosledimo par saveta, kako te ne bi šutnula čak i riba koju si sam izmislio, što bi bio najveći fejl u konkurenciji svih fejlova, upucavanje ravno tome da Miki Veliki Brat smuva tvoju tetku na Tasosu, oženi je dva meseca kasnije, a onda ti svake dine dolazi na rođendan i pijan se hvalo tvom ćaletu kako je uz’o monstruozne pare reklamirajući kikiriki.
Još jednom, zašto baš zamišljena devojka?
Jer je prostom rečju savršena. Svaka eventualna nesavršenost ne postoji, osim u slučaju da je sam inkorporiraš. Ona je u početku prazno slikarsko platno, a ti si majstor na nivou tri Tapija, dva Šumanovića i onog holandskog fegeta bez uveta. Ona razume tvoju težnju da ponovo instaliraš menadžer 2004 i dovedeš Zidana u FK Bane Raška, čak će se i ponuditi da ti sredi parametre u editoru. Ona ti neće održati dvosatnu bukvicu o tome kako si seljak, jer nikada nisi čuo za Moloko.
Ona ne dobija, ona guta, jaše, naručuje „gurmanka“ u grilu Prilog kao i ti i ne smeta joj što si tražio još dve kašike luka. Kada ti se priča sa njom možeš razgovarati o bilo čemu, a kada poželiš da ćuti, tiša je od hola osnovne škola pošto svi đaci zapale da gledaju crtaće na ultri i hepiju, a domar već naveliko nalegne na ženu. Ona nema drugarice u vidu krivonogih olajavuša na štiklama koje je huškaju da skače po kurčevima bildera dok ti crtaš grafički rad, nema ćaleta koji te mrzi jer mu trpaš ćerku, već po tvojoj želji može biti programirana da se druži isključivo sa tobom, ukoliko ti je to želja. Imaginarna devojka je jednostavno bolja od svih drugih, tvoj odnos sa njom je bolji što je tvoj um razuzdaniji umetnik perfekcionista, i ukoliko možeš da prevaziđeš odsustvo realnog fizičkog kontakta, osećaćeš se bolje nego Marko Jarić dok gura svoj enbiej pimpek u Viktorijas Sikret prdaru svoje supruge.
Biti realan – u cilju kvalitetnijeg rolpleja
Ukoliko si na polugodišnjem probnom, volonterskom radu u IT firmi, a poslednja fizička aktivnost ti je bio srednjoškolski basket turnir, onda nemaš potporu da zamišljaš ribu anđeoskog lica i kolosalnih oblina koja je odana samo tebi. Prilagodi fantaziju sopstvenim normama. Fokusiraj se i kreiraj ljupku, lepuškastu i šarmantnu devojku, umesto ribe koja neodoljivo podseća na ikonu porno industrije Vanessu Lane. Neka ti bude slatka ko bakin kolač posle smene na pilani, neka ti razgovor s njom bude interesantan poput spike sa istočnjačkim mudracem u hramu na Tibetu, uživajte zajednički u divljačkom pamprčenju, prelaženju igara na emulatoru za Segu Dreamcast, praćenju belgijske lige i ispijanju ‘ladnog Meraka dok sa kasetofona piče velikani norveške blek metal scene. Pregršt aktivnosti je na raspolaganju, dokle god se tvoja imaginarna bicuri uklapa u tvoje standarde, čime se izbegava opasnost da odfura sa imaginarnim Milijom Babovićem.
Zamišljena devojka kao paravan za lejmerske radnje
Prosečan picodizajner spada u kategoriju ljudi čija bi vugla svakodnevno bila umakana u klonju, da je život američka srednja škola. Picodizajner živi pod konstantnim pritiskom okruženja, koje osuđuje njegove male rituale i rutine, i proganja ga osuđujući ga zbog nedojebanosti. „ Imedžin d pička“ škola omogućava, naravno uz posedovanje bolesne baronske psihe, podizanje reputacije u hudu, kao i alibi za one večeri provedene igrajući DnD u podrumu Mareta gejm mastera. Kako bi se sve kockice složile na pravo mesto i kako bi zamišljena riba imala kompletnu i razrađenu biografiju ne bi li mogla da se bez tenzije progura kao zaista bivstvujuća ličnost, potreban je skil nivo osamdeset žovla arčlorda.
Počinje se od osnovnih stvari. Gde živi, kako se preziva, gomila razloga zašto je niko iz ekipe ne poznaje, i zašto je ljudi koje oni poznaju takođe ne poznaju. Čime se bavi u životu, gde je išla u školu (Pa brate, ne znaš je, verovatno ste bili suprotna smena), koji broj patika nosi, zašto mrzi jebeni Helo Kiti koji i tebi ide na kurac, zašto je tako fina i ne jebe sa sa arapskim turistima kad ode na remo u Grčku i slično. Sledeći stadijum je sklapanje njenog okruženja. Ćale joj drži trafiku u Mirijevu, keva joj radi papire za Lili drogerije, a burazer joj je lečeni narkoman, član jednog nepoznatog beogradskog džez sastava. Posebno vešt trik je kupovina nove kartice, i slanje poruka na sopstveni broj. Na taj način se obezbeđuje bahaćenje pred ortacima, i izvlačenje sa gajbe na zakazanu rivku, kada u goste dođu nafurani snobovski rođaci štekare, koji ne mogu da se udostoje da iz svojih prljavih, pohlepnih šapa izbace bar jednu crvenu.
Povratak u mračne hodnike surove realnosti
Desetodnevo kampovanje i mahanje drvenim mačevima sa drugarima iz viteškog društva podno Avale, pod izgovorom odlaska na vikendicu „Marijinih“ matoraca je prošlo do jaja. Svako veče picozamišljač zatvori oči, pusti flojdiće i tako divljački izdrka na svoju kosmičku dragu, da mu utrene vilica, a nožni prsti se smežuraju. Opet, nedostatak mesa je uništio čitava plemena, pa zašto ne bi i um jednog nesrećnog, usamljenog mladića. Dolazi trenutak kada maštarenje jednostavno nije dovoljno, i kada se mora jebati pravim kurcem u pravu pičku. Dolazi trenutak kada picozamišljač mora da pedalira svoju voljenu, onakvu kakvu nikad neće imati, i posveti se ribama na koje deluje sila gravitacije. I teška srca, u kišnoj večeri, dok se sa starog gramofona čuje Čolina „ Stanica Podlugovi“, baca poslednju isvršavanu maramicu u kantu pored računara. Vreme je da nešto promeni, da čuje kako muda lupaju o žensku pozadinu, da oseti na svojoj koži znoj ovozemaljskih sisa, da izgovori tužno i neminovno: „ Zbogom Doroti, za trideset godina ću te naručiti od Japanaca.“
