Doktor Kurac Mileusnić je višegodišnji predavač na Univerzitetu „Žarko Korać“ u Novom Pazaru, autor nekoliko revolucionarnih knjiga iz oblasti psihodijagnostike srvšavanja i osnivač Radionice za analno-bihejvioralnu terapiju u Tutinu. Njegova knjiga „Svrši i reći ću ti ko si“ koja uspostavlja novu tipologiju ličnosti na osnovu preferiranog obrazca izlučivanja semene tečnosti, predstavlja nezamenljivi priručnik za zdraviji i ispunjeniji život. Doktor Mileusnić je ovih dana na turneji povodom promocije drugog izdanja ove knjige, dopunjenog brojnim slučajevima iz dugogodišnje prakse.
Tarzanija: Doktore Mileusniću, za početak, upoznajmo naše čitaoce sa Vašom „Teorijom poslednje kapi“, koja je na svojevrstan način odredila ceo vaš naučni put.
Kurac Mileusnić: Tako je. Još na studijama bio sam jako zaintrigiran fenomenom ejakulacije semene tečnosti kod prekinutog snošaja, u moje vreme to je bio najpopularniji vid kontracepcije koji ni do dana današnjeg nije dobio adekvatnu konkurenciju. Elem, najpre kod sebe, a potom i kod svojih kolega, uočio sam zanimljivu tendenciju: prilikom onanije kurca svaki muškarac teži potpunoj elminaciji ejakulatorne ceđi iz kurčevih semovoda, radi higijene, razume se. Međitim, u seksualnom odnosu jebanja ženskog objekta, zaštićenog od neželjene trudnoće i polno prenosivih bolesti metodom prekinutog snošaja ili narodski – vađenjem, pokazuju se sasvim drugačiji bihejvioralni obrasci. Muški subjekt zadržava poslednju kap za sebe, čemu u velikom procentu možemo da zahvalimo za ovoliki nataliet. Brojni slučajevi pokazuju i izvestan nagon za „vraćanjem sebi svojega“ što se ispoljava kao utrljavanje sopstvene sperme u kurčevi stub ili pak nesvesno naleganje na ženu nakon koitusa iliti kolokovijalno – jebanja, ne bi li se subjekt malo namočio odbačenim sokovima.
Dakle, hoćete da kažete da muškarcu teško pada da se rastavi od sopstvene sperme?
Ne. Najpre sam verovao da se ovde radi o klasičnoj analnoj fiksaciji koja se odlikuje izuzetnim sebičlukom kad su u pitanju sopstvene izlučevine, međutim, kao što sam naglasio, upravo nam sopstvena kultura masturbacije govori da to nije slučaj. Evo sada ću vam to i pokazati.
Ne morate sada, doktore, verujemo vašem autoritetu.
Dakle, da poentiram. Ako nam je žao svoje odlazeće sperme, bilo bi nam je žao i prilikom bacanja majmuna, da se tako duhovito izrazim. Ovde se radi o nečemu drugom, o odnosu interakcije žene i muškarca, gde je žena i dalje u svojoj prirodnoj ulozi onoga koji uzima. Iako žena ne biva napunjena „semenom života“, muškarac i dalje „daje“, njenom stomaku, grudima, ustima ili čak kosi, ušima, što da ne. Uglavnom, čin ejakulacije koji ne teži da urodi plodom za mušku jedinku i dalje je čin „davanja“, odvajanja od sebe drugome, koji iako nema direktne koristi od toga, ima specifičan užitak svakako, naročito kad je u pitanju takozvani facijalni kamšot ili pak gutanje.
Znači, muškarac želi da podeli svoj nektar, ali ne do poslednje kapi?
Recimo da ste u pravu. Sam čin prosipanja semenog šmrka za muškarca je izuzetno dihotoman. S jedne strane, za njega je to vrhunac i cilj seksualnog „pamprčenja“ što bi rekli mladi, s druge strane, to je sejanje po jalovoj zemlji i fenomen zadržavanja poslednje kapi je simboličko neodricanje od sopstvene plodnosti, čuvanje pelcera za buduća oranja, ako me razumete. Otud i fenomen takozvanog „svršavačkog peškira“, koji predstavlja riznicu našeg iskustva i pre svega, plodonosnog kajmaka našeg kurca.
Moram da skrenem sa teme za trenutak, naše čitaoce će sigurno zanimati sledeća zanimljivost. Interesantna je koincidencija da se upravo zovete Kurac. Kako ovo objašnjavate?
Da. Uvek sam verovao da ime na neki kosmičko-sudbinski način određuje naš put. Dobio sam ime po dedi koji se zvao Kurivoje i upravo on mi je usadio ljubav prema muškom polnom organu, što je dovelo do toga da sam danas svetski priznati stručnjak baš zahvaljujući toj strasti, strasti za kurcem.
Da. Nastavimo dalje. Dakle, od te poslednje kapi je sve počelo. Možemo slobodno reći da je ipak urodila plodom.
Tačno tako. Nakon toga, počeo sam da analziram ponašanje svojih pacijenata tokom onanisanja i snošaja i uvideo sam određeni broj tipičnih obrazaca izražavanja ovog fenomena. Tako je nastala tipologija ličnosti koju sam izložio u svjoj knjizi „Svrši i reći ću ti ko si“. Recimo, muškarca koji za preferencijalni model polivanja najradije bira ženske grudi, odlikuje, kako sam ja to nazvao, „pičkasto-sentimentalni karakter“. Ovaj tip čoveka je primarno introvertan, neizlečenog edipovog kompleksa i zaostao u ranoj fazi oralne fiksacije za majčinsku dojku koju ovde erotizuje i trijumfuje nad potisnutom željom da dojke koje su ga onomad hranile budu sredstvo seksualnog opštenja. Ovakve pacijente uglavnom lečimo suočavanjem sa potisnutom željom, te insistiramo na realizaciji iste, pod strogo kontrolisanim kliničkim uslovima. Ovde se naravno zahteva saradnja pacijentove majke, što predstavlja najteži deo terapije, pa se često upotrebljava klasična hipnoza. U svakom slučaju, broj izlečenih je na zavidnom nivou i to su sada zdrave i zadovoljne individue.
Dakle, vaš metod rada podrazumeva, osim klasičnog psihoterpijskog pristupa, i seksualnu praksu. Kako na to gledaju vaši studenti?
Uvek volim da istaknem svojim studentima jednu pošalicu koju je moj pokojni kolega Palamar Rajić stalno govorio: „Rad, rad i samo rad. I ne zaboravi da se zapereš između.“ Pre svega samu dijagnostiku zasnovamo na opservaciji seksualne prakse, a po potrebi je koristimo i u terapeutske svrhe. Ovaj metod se u mojoj dugogodišnjoj praksi pokazao najuspešnijim.
Postoji li adekvatan, zdrav način svršavanja po ženi?
Naravno. Sami tipovi ličnosti nisu patološki, već ih iskustvo, naročito ono iz najranijeg detinjstva, čini poremećenima. Sam bihejvioralni obrazac svršavanja je nama samo putokaz ka srži problema. Ja sam recimo u detinjstvu pokazivao gotovo patološku sklonost ka penisu mog pokojnog dede, igrao sam se s njim, proučavao ga, crtao, čak sam imao običaj i da ga poljubim ako bi me neke reakcije obradovale i kasnije, u zrelom dobu, uvek sam mislio na dedu prilikom ejakulacije i zato svršavao u pljosku koja mi je ostala iza njega. Međutim, ispostavilo se da je ovo sasvim normalna reakcija, na prvom mestu dečija znatiželja i vezanost za blisku osobu, ništa neuobičajeno.
Hvala Vam doktore na ovom poučnom razgovoru. Za kraj, poručite nešto našim čitaocima što će im pomoći da svesnije i odgovornije svršavaju.
Dve reči: Facijalni kamšot.