Ljubi ga majka pametnog

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Moramo nešto da vas pitamo:

Je l’ da da je naše dete najlepše dete koje ste videli?

Znamo, znamo, to kažu svi roditelji. Ali mi smo drugačiji. Jer naše dete nije samo lepo, nego je i pametno u pičku materinu! Sine, pokaži čika galijama koliko si pametan! Ajde, koliko je šestputosam?

Sine:  Četrdeset i osam, mama, mislim nije problem…

Eto, matematički genije novog doba! A jeste primetili kako se lepo izražava, sve pravilno naglašava te razdvaja slogove, ljubi ga majka. I pravi je Hari Poter za kompjuter, je l’ da sine?

Sine: Jao bre kevo, umem da pokrenem vindouz i brauzer, pa ipak imam dvadeset i šest godina…

A čujte engleski što tek govori! Ma ako ne ode u naučnike, biće od njega menadžer ili makar direktor! A talentovan je, prava umetnička duša! Evo vidite šta je nacrtao kad je imao samo devet godinica, čuvam ovaj papir uvek u levoj korpi brushaltera!

Sine: Kevo, jebote, blamiraš me pred ovim ljudima

Jeste čuli, još je i skroman!  To je naša budućnost! To treba našoj napaćenoj majčici Srbiji, je l’ tako, galije carske…? Galije…? Alo, pa vi niste ni stali! Ma mene niko ne sluša!

Sine: Ja te slušam, kevo… Ja te slušam…

I slušaš je. I nju i tetku. I babu i dedu. I pokojeg, doduše retkog, zainteresovanog ćaleta. Slušao si kako si pametan, kako si talentovan, još od kad si skapirao čemu ti uši služe, slušao si ih kako ti pričaju istu stvar kad god bi uradio nešto bi iskočilo iz dnevne rutine zaseravanja pelena, crtaća i spavanja. Tvoj Megatron koji siluje Gokua urađen tehnikom krejon na veš-mašini je uziman kao krunski dokaz tvoje budućnosti novog Kandinskog ili bar Tapija. Zmajobot sklopljen od dva seta Lego kockica (zamak i svemirski brod Blacktron2) je bio dokaz tvoje budućnosti u aviosvemirskom inženjeringu ili makar građevini. Svaki tračak afiniteta prema bilo čemu je, ukratko, bio povod roditeljima da puste dozu zračenja u čitavu okolinu.  I takvo ponašanje mu nekako dođe skroz normalno. Barem u Srbiji – i zemljama okolnim eksjugoslovenskim, ali nećemo sada da zalazimo u sličnosti među ovdašnjim plemenima, neka se prepozna ko se prepozna.

Zašto je to baš tako izraženo kod nas? Jedna teorija glasi da bi se uzrok mogao naći u ratničkoj (što će reći, često-umirućoj-pre-dvadesete) istoriji koja je primetno nagnula odnos zastupljenosti polova u populaciji u korist žena, pa je samim tim svaki novi par mudašaca u moru sisa  bio dočekivan kao anđeoska blagovest. Ipak, ma koliko ovde ljudi voleli da se rade prošlošću i da okopavaju korenje – naravno metaforički, nikako fizički, pogledaj za koje bedne pare može da se pazari kuća s imanjem u Pirotskoj kotlini – u suštini nije bitno zašto je to tako. Bitno je da jeste tako, a najbitnije je što smo zbog ovakvog roditeljskog stava svi zajedno kao narod u tolikom kurcu da smo dočekali da nas vode manekeni i vamPRčine, da nas zajebavaju kojekakve domaće lopine i belosvetski usahli spermatozoidi od ljudi, da uvek pre volimo da završimo šemu nego posao, da su kafići puni a bilansi prazni, a da nam je “zabavni” TV program ovo.

Ljudi se,  osim po tome da li sipaju rizling u kiselu ili su izrodi koji rade obrnuto, mogu podeliti i po tome da li u dubini duše misle da karakter čoveka ne može da se promeni ili su otvoreniji i smatraju da se sve može naučiti. Da bi otkrio kojem skupu pripadaš, samo uradi ovu prostu vežbu: prebroj koliko si puta danas uradio nešto samo i isključivo zato da ne bi ispao glup, to jest nemač pojma na zadatu temu. Ako ti ponestaje prstiju na rukama, jebiga, pripadaš onima koji misle da su mnogo pametni, što uopšte ne mora da znači da su zaista pametni – ali gotovo po pravilu znači da misle da je pamet presudna i da se čovek s njom rađa, a da se ona ne uči.

Ovu korelaciju su tokom godina istraživanja na deci, tinejdžerima, pa i na odraslima, ustanovili naučnici predvođeni tetkom koja se zove Kerol Dvek i predaje psihologiju na Stenfordu. Ono što je Dvekova provalila radeći s klincima jeste da oni koji misle da su pametni, talentovani, posebni, imaju stav da bi sve probleme trebalo da lako reše. Vrlo logično, zar ne? Što bi ti predstavljao problem zadatak iz matematike kada si mnogo intelEgentan, a znaš da jesi jer ti tako govore ljudi koji te najbolje poznaju? Pa možda iz istog razloga iz koga imaš problem da priđeš prepičci što sama đuska u paternu lotusa oko stola u Bitefu, iako ti je mama uvek govorila da si lep. Jer, u praksi, osećaj superiornosti otkriva svoju Dart Vejder stranu onog trenutka kada dete naleti na problem koji ne može lako da reši. Prva refleksna reakcija deteta – i čoveka – naviknutog na to da mu ide lako jeste odbijanje i poricanje, što će reći, odustajanje.

Nasuport tome, deca koja imaju drugačiji stav – koji je Dvekova nazvala „sklop uma okrenut ka rastu“ – mada bi bolji prevod bio „um otvoren za učenje“ jeste da je težak problem samo još jedan izazov, kao i milion drugih koje si sreo do sada, koji može da se prevaziđe ako se potrudiš, ako razmisliš, sagledaš sa više strana, probaš da nađeš rešenje. Kada je Dvekova malo dublje – još jedno pet godina dublje – prokopala po tome, istražujući porodične šablone, roditeljsko ponašanje i odgoj u porodicama dece sa „umom otvorenim za učenje“, ustanovila je da roditelji njima nisu govorili da su pametna, talentovana i da imaju najveće kurčiće u obdaništu. Pošto istraživanje nije obavljano u krek-slamovima Detroita i prikolica-naseljima Alabame, takvi roditelji su jednako voleli svoju decu i osećali jednak ponos i vlažnost donjeg rublja kada njihov naslednik pokaže da je više od bioničke mašine za sisanje mladosti i novca. Presudna razlika je bila u tome što dete nisu  hvalili kako je pametno nego kako se potrudilo. Naravno, ima tu još pun kurac i osamsto finesa kao što je aktivno interesovanje za školsko gradivo deteta i nebivenje kaišem kada ostaviš Pauer Rendžera tako da tata noću stane na njega dok ide da cvileći psuje svoju propalu prostatu. Ali, stvar koju je Dvekova izolovala kao ključnu za nastanak „uma okrenutog učenju“ nasuprot „fiskiranom umu“ su bile pohvale i podsticaji za razmišljanje i trud a ne za pamet i talenat.

Dvekova je zbog ove teorije postala neka vrsta zvezde u svetu razvojne psihologije, koji doduše ima manje stanovnika nego svet ljudi koji se oblače u kostime pa idu da odigraju reprizu bitke kod Antietama, ali vuče malo više uticaja sa sobom. Tako da su, između silnih školskih učitelja i nastavnika, i Blekbrn Roversi 2006. angažovali Dvekovu i ekipu da nauče njihov podmladak “okrenutosti učenju” i razbiju stereotip naročito uvrežen u fudbalu da je talenat presudan za kvalitet… A ta generacija treba da stasa kroz koju sezonu. Pa da vidimo.

Iako ovo dosta smrdi na staru tvrdnju da talenat može samo da klekne pred trening i nauči da voli vruću treningovu mujsper po faci, niko ne osporava da talenat čini razliku – ali to je ona razlika koja izdvaja super-uspešnih 1% od ostatka. I ne mislimo na jedan posto Vol-Strit bogatih protiv kojih se sad digla šutka i arafatka, nego na one najbolje u bilo kojoj oblasti, od atletskih rekordera do poslastičara koji umeju da naprave čokoladne mafine s tačno pravom količinom preliva od čokolade na čokoladnom patišpanju prošaranom zrncima tamne čokolade koji te vode na čokoladno nebo čim ih staviš u usta pošto si upravo spušio spravetinu šita u rizli s ukusom čokolade. Fora je u tome što talenat po sebi ne garantuje uspeh, ali zato vežba, trening – što će reći neodustajanje –  garantuje višestruko veće šanse za uspeh! Samo treba da skapiraš da pokušaj praćen popušajem nije razlog za odustajanje, nego poziv da probaš da penetriraš problem iz nekog drugog ugla. A teorija „uma okrenutog učenju“ kaže da ćeš to lakše skapirati ako ne misliš da si mnogo pametan. I da, znamo uverenje da u sebi nosiš tajnu vatru superiornog intelekta je nažalost samo ojačano neumornim dokazima gluposti koje čovečanstvo redovno pruža.

Ali, zapamti i ti si negde u toj gomili, po nečijim kriterijumima. Zato nam svima učini uslugu i razbij začaranu spiralu koja nas već šesto godina vuče ka dnu wc šolje: hvali svoju decu, ali ne za pamet. Jer normalno je da neko kome od malena govore da je super, stvarno i misli da je super i odraste u seronju koji parkira svoj pikap na pola trake ispred kafića a najveći strah su mu situacije u kojima bi se mogao razotkriti njegov realni mediokritet. A takvi nikada ne rešavaju stvari, samo gledaju da ih gurnu pod tepih, odlože ili uvale nekom drugom, pa da eventualno budu tu kada se dele zahvalnice.

Zato hvali svoje klince za svaki trud, jer tako im stvaraš zdravu ličnost koja neće odustati pred neuspehom. Nauči ih i nauči sebe da je neuspeh u stvari samo jebena informacija, koja ti govori još nešto o problemu.