Iskren posmrtni govor lošem čoveku
Dragi naš Jovo Rončeviću u selu poznatiji kao Krpelj,
velikim bolom bijasmo ophrvani što danas po ovom malo dumereno odblačnom i hladnjikavom danu morasmo izaći iz svojih toplih domova i memljivih kafana kako bismo ti ukazali poslednju poštu. No, tako valja i trebuje pa formirasmo ovaj ne tako tužni skup na ovom tako tužnom mestu gde narkomani noćima piju drogu iz supenih kašika, kradu karanfile i izvode ritualne snošaja na konfornijim nadgrobnim spomenicima.
Dragi Krpelju, kad smo nedavno zajedno sa tobom ispraćali našeg komšiju, kolegu i čoveka koji je topio najbolje čvarke u selu, našeg Miodraga, nismo znali da ćeš nam i ti nedugo za njim jednosmernom kartom mahati iz voza za onaj svet. Istina, rekao si nam da si bolestan, ali mi smo to i sami znali. Od malena si disao isključivo kroz Lovćen, ponos crnogorske duvanske industrije. Kroz tvoju džigericu je prolazilo u najmanju ruku 200 litara rakije godišnje što znači da je za ovih 50 godina tvog životnog staža kroz nju prodefilovalo i više nego dovoljno da se ovoliko ljudi skupi danas ovde. Ipak nije bolest delila ulaznice za ovaj tužni zbor. Bio si previše žilav za nju. I ipak, nisu došli svi, nije došao tvoj sin koji je emigrirao u Australiju još onomad kad si mu majku Radmilu zatočio mesec dana u kokošinjac jer si sumnjao da te vara sa bratom ti. Ona je iz kokošinjca transportovana direkt u mentalnu ustanovu u kojoj i dan danas obitava, a brat ti je nedugo zatim poginuo nesrećnim slučajem jer je propao kroz čardak dok ste zajedno dizali kuruze. Tako da su i oni bili onemogućeni da dođu, a shodno tome meni i jeste pripala nezahvalna uloga čoveka koji o tebi sad treba da sazida hvalospev bez imalo materijala.
Čitulja zdrveta u centru sela:
Mnogo puta si Jovo znao ponoviti: „Bolje je imati čisto dupe nego sto gaća“. I ništa Jovo sem tog tvog dupeta tebe nikad nije ni interesovalo ako se naravno izuzmu dupeta udatih žena tvojih dobrih komšija. Jovo, Jovo. Bio si preke naravi kad popiješ pa se nisi ustručavao da zbog svojih stavova udeliš pokoji šamar onima koji su pokušali da ih opovrgnu. Jedared si tako utukao Mileta, što drži kamenorezačku radnju „Muk“ i istoimenu kafanu. Utukao pedalom od Planinca Jovo da mu i dan danas levo oko bežu ustranu kad jače zine, a čak i kad se sagne da zašnjira pertle. Rekao je da će ti se osvetiti zbog toga, a kako je jedini kamenorezac u selu, bolju priliku neće imati. Za života Jovo ništa nisi radio osim to malo zemlje što ti pokojni otac ostavio, a i to malo postade još manje otkad su oni beogradski muftiguzi otvorili kockarnicu nedaleko od tvoje kuće k’o da su znali. I vidiš sad Krpelju naš dragi, mnogi ovde prisutni plaču ili im se bar suza u oku nazire. Možda ti je drago. Ali nemoj da ti bude, nije to zbog toga što je tebe iko voleo, već zato što si mnoge ušteđevine godinama skupljane deci za školarinu i novu kravu ili traktor propio ili prokockao kladeći se uporno na drugu rusku ligu u prelazu. A lepo sam ti govorio: „Nemoj Jovo! Nemoj na Ruse, samo Litvanci u fiksu“, ali nije vredlo. Nisi teo da slušaš nikog osim sebe. E vidiš, zbog para koje si poneo u grob plaču ovi ubogi ljudi ovde. Njihovih para. Ne zato što te vole, nisu ti ih ni pozajmljivali zato što te vole već zato što su se bojali da ćeš im naneti teže fizičke povrede u predelu rebara i glave ako te odbiju. Njima je ovaj dan, iako je kiša uporno serucka iz tmurnih oblaka već pola meseca, vedar i sunčan dragi moj Jovo.
Na posletku, mada nije na meni to da sudim, nisi zaslužio ovakvu smrt. Ubiše te Jovo sačmom sa leđa kad si se najmanje nadao. U žbunju i šipražiju dok čučaše ti, čekajući divlju svinju na proplanku i puškometu van sezone lova. Istina je da je slabo šuma bila okupana mesečinom te noći, istina je da si i karakterom i likom umnogome podsećao na kojekakvu svinju, ali ostaje mrvica sumnje da je ipak sve to urađeno sa predumišljajem.
Čutulja iz jednog renomiranog dnevnog lista:
Krpelju dragi, zauvek ćeš ostati u našim mislima i srcima, uvukao si nam se pod kožu. Da si bio neki dobar čovek ljudi bi te, kako to obično biva, zaboravili već posle drugog tanjira gulaša na daćama, a ovako neće sigurno još mnogo mnogo vremena. Polažemo te u ovu duboku raku i neka ti zemlja bude teška tačno onoliko koliko si ti težak čovek bio.
