Oralna higijena

Ili: kako sam zbog petoktobarske revolucije promenio svoja stomatološka gledišta.

Ovih dana, usamljeno pijući i vucarajući se po raznim kafanama i birtijama Niša, gledao sam đuvečare i stranačke guzice kako se sabiraju ukrug stola, oko gomile mesišta i rakije. Kao lešinari čapkaju meso, loču skup viski, dernjaju se; bahata i neiživljena rulja ohrabrena veličinom partijskog budžeta. Grabi se šta se može, rektumi su široko zinuli. Tu je, oko njih, i sveže svršena studentarija: mahom budući pravnici, ekonomisti, medicinari, prosvetari. Gledaju ko će najbolje da podiđe i najslađe natitra masno stranačko mudo za buduću poziciju o državnom budžetu. Danima već istovetno.

Ali, jednog se dana odigrala poprilično zanimljiva scena. Sa stola nasuprot stranačko-đuvečarskom, uz flašu piva, sedi čovek u ranim četrdesetim, iznošene i uflekanke košulje, bradat, razbarušene i neuredne kose, kome u glavi nedostaje barem petnaestak zuba, otvoreno pilji u njih i kezi im se.

Trude se da izgledaju kao da ga ne primećuju u nadi da će on odustati i otići, ali on ne spušta svoj uporni pogled sa njihovih lica. Neprijatno im je, kvari im apetit. Vešalica gubi ukus kad ti klošar broji zalogaje. Dugo se ne usuđuju da progovore, sve dok se jedan od njih, delimično pripit, nije okuražio.

– Šta bleneš bre ti?

– Mene pitaš? –  odgovara krezavi.

– Tebe, majmune. Šta buljiš?

– Mene pitaš? – odgovara krezavi i smeje se.

– Ti mene zajebavaš, smdrljivko? Oćeš da te izlemam, budalo?

– Nema potrebe, gospodine. Dozvolite da vam se predstavim – odgovara kreza zvaničnim tonom, polako ustaje i kreće prema njihovom stolu – Ja sam Đuro Čujuk, stari petooktobarski revolucionar, nekada auto-mehaničar i konobar, a danas sve i svašta, između ostalog i stomatolog.

– Ti stomatolog? Hahaha, abe bate ti dva zuba u glavu nemaš. Bolje se skloni ili ćemo mi i te krnje da ti sravnimo.

– Nema potrebe za grubostima, dragi gospodine. Ja jesam stomatolog, samo je moja filozofija o funkcionalnosti zuba dijametralno suprotna aktuelnoj paradigmi kojoj ste se vi priklonili. Pride, vama ništa nažao nisam uradio, sve vreme sedim preko puta i učtivo vam se smešim.

– Hahaha, abe bate, sa šta se smesiš? Pa de su ti zubi da se smešiš? Ti be s te krnje ne mož ni pire da sažvaćeš, a ne da se smešiš.

– Misliš? – upita Đuro namrštvši se, zgrabi ruku svog sagovornika i svom silinom u nju zari one zube koje su preostali. Uplašen, đuvečar stade da vrišti kao uzbuđena devojčica, dok je niz Đurovu bradu pišala krv iz njegove ruke. Jedan usamljeni i oštri zub probio je kožu i što se ovaj više opirao, to ju je dalje sekao.

– Puštaj be, džukelo! Leleeee, icepa me klošar mame mu ga, pomagajte ljudi!!!

Konobar je pritrčao i počeo ajncerom da udara Đuru po glavi. Pri svakom udarcu o Đurovu glavu, ajncer je zvečao kao tepsija, ali Đuro i dalje nije hteo da pusti, sve dok ga nije pogodila i pesnica jednog budućeg prosvetnog radnika (ovo je bio veliki korak ka njegovom zapošljenju). Oslabljeni Đuro je počeo da se tetura i beži ka izlazu, pretrpevši još par udaraca. Uspeo je nekako da istrči, ispraćem gomilom psovki i pretnji.

Izašao sam za njim i našao ga gde zamišljeno pilji u vodu sedeći pokraj reke i smeška se.

– Ej, Đuro – rekoh mu – Zaista je za poštovanje ovo što si uradio u kafani malopre. Mogu li da sednem – upitah.

– Sedi. Sve mi se to gadi – otpoče, posle kraće pauze – a i tebi, čini mi se, jer kako vidim, pošten si čovek. Sve sam ja to, brajko, prošao još pre deset-petnaest godina. Gledam ih i sećam se svojih revolucionarnih dana, petog oktobra. Šta misliš, zašto sam izvadio zube? Prvo je to bio čist revolt, bes i mržnja prema svemu, a kasnije, kad sam već sazreo, shvatio sam da postoji još benefita škrbavosti.  Oćeš da ti ispričam svoju priču?

Đurova priča

Ja sam, kao guru alternativne medicine i primenjene egzistencijalističke psihoanalitike, došao do ubeđenja da čoveku nije potrebno svih dvadeset  i sedam zuba koje mu je priroda darovala, već da je za osnovne estetsko-funkcionalne potrebe dovoljno i upola manje. „Najbolji je pičkolizac onaj koji mi škrbavom vilicom šašolji resicu“ – to će ti reći svaka poštena žena i pristojna majka – “On mi provlači kliću kroz škrbu i nadražuje receptore u toj meri da je taj stimulus i senzacija u korteksu jača i bolja od svake klasične jebačine”.  To sam naučio još u svojoj ranoj adolescenciji, dok sam se osećao kao anarho-sindikalista i obarao tadašnji režim. Doduše, tada i nisam bio neki jebač, već sam izvadio svoje jedinice čisto da bih se lakše plezio establišmentu. „Dole vlada“ vrisnuo bih i gurnuo svoj jezik kroz krezubu rupu. On bi izleteo između dve dvojke i tako prkosio pandurima. Neki su pišali u gaće od straha, neki i padali u nesvest, kunem ti se. Bio sam toliko hrabar i lud, opijen idejom promena i slobode da moj jezik nije poznavao strah i autoritete. Nisam tada bio ni svestan činjenice da su već mnoge dame iz prvih revolucionarnih redova bile zaljubljene u mene.

Jednom sam, dok sam četvoronoške bljuvao od suzavca kojeg sam se nagutao,  kako mi se dah vraćao, a pogled postepeno bistrio, ugledao naspram sebe par prekrasno izvajanih ženskih nogu, par divnih oblih kolena iznad kojih se na povetarcu revolucije lepršala svilena haljinica, milujući najdivnije butine koje sam ikada video. Činilo mi se da sanjam, mislio sam da sam se ugušio i crko, a da je ona anđeo. Čučnula je kraj mene, uvojci njene bujne plave kose dodirivali su mi lice koje je još uvek gorelo od suzavca, upila me je svojim krupnim zelenim očima i rekla:

– Krezavi, poliži mi pičku.

Zadigla je suknju i pokazala ju je, bio je to najdivniji prizor koji sam ikada ugledao. Između njenih nogu, ispod te volšebne vagine, u daljini se odigravala revolucija; suzavac je jenjavao, policija se povlačila, vlada je padala, a moj se kurac dizao. Odmah sam shvatio da će ona biti majka naše dece.

Poslao čitalac Pujavica Gavro. Ako i ti imaš neku gotivnu priču, pošalji na citaoci@tarzanija.com ili u inboks naše fejzbuk grupe, objavićemo.