Double date i zašto to nije za mene
Jutro je mirisalo na diverziju. Kafu u krevetu dobijam samo ako pukim slučajem ubodem G tačku ili ako joj treba pristup mom novčaniku, da uplati recimo pilates. Sinoć nije bilo seksa.
„Dobro jutro, ljubavi, evo kafica. Može ratluk?“ cvrkutala je već istuširana.
„Šta oćeš od mene?“, sumnjičavo sam iscedio boreći se da otvorim krmeljive oči. „Koliko?“
„Ju, pa za šta me to smatraš. Ne trebaju mi pare.“
„Aaaa, znači punica dolazi? Javi joj da sam bolestan, da imam kondilome, papilome i izuzetno zarazni koksaki.“
„Rekla sam ti da je ne zoveš punica, nego tašta. Nismo mi krivi što smo izbeglice.“
„Taman posla. Da se razumemo, volim ja punicu, ali nisam UNHCR ni Bratislava Morina. Neka ide u neki hostel.“
„Ne dolazi moja majka! Šta ti je!? Zar ne sme žena da donese kafu u krevet svom mužiću?“, izgovorila je dok su joj se uglovi usana blago podigli u ironični osmejak, a očni kapci još blaže sklopili. Neveštom posmatraču samo tik, ali ja odavno nisam nevešti posmatrač.
Nije prošlo mnogo, kada me je, posle bogatog doručka sa sve sokom od narandže kao u američkim filmovima, praktično najurila u kladionicu. „Idi, sokole, pa znaš da je nedeljom holandski matine, ne želiš da propustiš epski dvoboj Ekscelziora i RKC Valvijka“, rekla je. Kako žabu nije teško u vodu naterati, krenuo sam odmah, a pre nego što sam zalupio vrata dobacila je: „I nemoj da se opijaš u kladionici, jebaću ti mater. Isplanirala sam nam popodne.“
Kada ona isplanira popodne, to nikako ne može biti dobro. Poslednji put sam morao da piknikujem na Košutnjaku. Ponela karirano ćebe, masline i belo vino. Neka ekipa igrala fudbal pored – gledali me kao siroče. Poučen iskustvom, ustanovio sam gvozdeno pravilo braka: Danas je loše, sutra ne može biti bolje. Kako zlo ne ide samo, pao sam sva tri tiketa u prvom poluvremenu, a drugo sam proveo uz tri dupla vinjaka i vizuelnu analizu konobaričinih sisa, oslobođenih stega brushaltera kao simbola kapitalističkog porobljavajućeg poretka.
„I kako je prošlo? Šta si igrao?“, pitala je kada sam ušao.
„0 do 1 gol, iz keca u kec i RKC ima početni udarac.“
„Pa šta je bilo?“
„8:6 za Ekscelzior, poluvreme 4:4, pizda im materina, a njihov kapiten odabrao posed lopte. Ma govna holandska, ubili Slobu.“
„Eh šta ti je život. Priđi!“ Gestikulirala je kažiprstom kao da imam Daunov sindrom, pa nisam razumeo imperativ. Prišao sam.
„Opet si pio. Pa svinjo muška, zar i pre podne da ločeš!?“ – glas joj je bio samo nekoliko decibela niži od navijačkog kopa u Dortmundu.
„Demantujem. Prvi vinjak sam naručio posle trećeg gola, tamo oko 12:23, dakle popodne. Znaš, prepodne traje do podnev…“
„U grob me mladu teraš. Ispeglaj košulju, pronađi cipele što si nosio na venčanju, večeras izlazimo sa Teom i Maksimilijanom.“
Maksimilijan! Svestan da bi i najmanji znak pobune rezultirao mesecima neulaska u ženino međunožje te mojim svakodnevnim ručavanjem Eva sardine, a istovremeno se nadajući da je Maksimilijan bar za 15 odsto manji idiot od svojih idiotskih roditelja koji su mu dali takvo idiotsko ime, odglumio sam oduševljenost double dateom. Double date – samo ta sintagma dovoljna je da se osećaš kao u bljutavoj komediji sa Adamom Sendlerom. Ipak, junački sam podneo bezizlaznost situacije i, u maniru Starog Vujadina, bez uzdaha, cipele glancao do sjaja viđenog samo kod čizama SS-Sturmbannführera.
Na putu do restorana Skupi-smo-do-jaja-jer-ovde-Srbljanovićka-jede-Cezar-salatu žena mi je detaljno izložila bonton, ali gradativno, krećući od opštih stvari – ne prdi, ne podriguj, ne gledaj Tei u sisni razdeljak – pa dolazaći do samih finesa, krunisanih traktatom o tome da svako treba sam da plati ono što je pojeo i popio, jer je to tako evropski i napredno. „Svoj divčibarski poriv da mlataraš novčanikom i glumiš mužjaka ostavi za kafanu“, rekla je. Letimični pogled na restoransku kartu pića i prišljamčene cene bio je dovoljan da prihvatim ženin argument.
A pogled na Maksimilijana bio je više nego dovoljan da me napusti i poslednja, luda nada da bi ovaj double date ipak mogao biti igra dva na dva, muškarci protiv žena, začinjen nadahnutim prozivkama poput: „A što vas dve niste u kujni, isekle ste lanac bonsekom, ahahaha, kaži Makso što ih jebemo ko da nismo rod!“ Uštirkana kragna košulje koja izviruje iz Lakost džemperića, bež pantalonice i mokasine činile su da Maksa izgleda kao mlađi, ali gelji brat Željka Joksimovića. Otprilike sam tu negde odbacio plan da intimizaciju počnem psovanjem krvave majke holandskom hazarderskom fudbalu, te pitanjem: „Makso, Kalčo keva, Juve uvek 1:0, a Milan peder?“
„Maksimilijan. Poštovanje“, zvanično je rekao moj prisilni ortak, uz topli osmeh vežban besomučnim gledanjem reklamnih spotova Demokratske stranke. Promrljao sam ime, glasom čoveka kome je omča već o vratu, i samo se čeka da lenji dželat nogom odgurne hoklicu. Jedan nogar te hoklice strašno je pukao kada mi je konobar saopštio da ne služe pivo od pola litre ni u flašastom, a pogotovo ne u točenom obliku. Maksimilijan je naručio Bavariu, pridružio sam se od muke.
„Maksi, že… smem da te zovem Maksi? Ti mene zovi Pekabeta. Kapiraš, Maksi, Pekabeta… Ma nije važno. Elem, žena mi kaže da si završio grafički dizajn, šta je to koj kurac?“
„Radi se o aranžiranju vizuelnih elemenata, gde se verbalna, auditivna i taktilna komunikacija pokušavaju sublimirati u optički izraz. U pitanju je, dakle, veoma kolaborativna disciplina, što nalazim interesantnim.“
„Aha. Pa ja sam i rekao ženi da crtaš, ali eto, ti si to lepše formulisao.“
Reč formulisao asocirala je Maksimilijana na večnu filozofsku raspravu o odnosu forme i sadržine koju se dečko u Lakost džemperiću nije libio da iznese dok se ja nisam libio da sipam pivo po svojoj jetri. Nisam ni trepnuo, a rasprava je već otišla na rane radove Serena Kjerkegora te na dilemu da li je vagnerijanstvo oteralo Ničea u mrak nacional-socijalističke ideologije. Moja žena i njena debilna snobovska drugarica Tea, koja roni suze na romane Mir Jam, a ustvari samo želi da primi kurac po mogućstvu duži od krem-bananice, oduševljeno su slušale Maksija, opijene šarmom i blistavim zubima koji bi sevnuli s vremena na vreme.
„Op, stigla i klopa!“, jedva sam dočekao. „Maksi, tvoje brokole u rižotu divno izgledaju, sigurno su izvrsne, a sos bernais im izvesno daje otmeni šmek. Saće i moj biftek. Tea, ta tri zrna graška i kraba nisu ceo obrok, sigurno su ti doneli na probu? Ako, ako, i moj deda je uvek govorio da rakiju treba probati pre nego što se kupi kilo na pijaci. Glup srlja, pametan proba, govorio je moj deda. Samo je probao toliko hronično da je umro od ciroze. Šta ćeš, tako ti je, ženo, što me stežeš ispod stola? Ah da, ne priča se sa punim ustima, oprostite…“
Krvavi odrezak od celih 50 grama sa garnirungom u vidu snopića boranije makar me je lišio popuštanja kaiša, što bi neminovno bilo registrovano kao seljački manir. Nije mi se čak ni pušilo, kako bi trebalo posle roštilja. I da jeste, restoran je bio isključivo nepušački. Nasuprot meni, Maksi je predući poput mačora vario svoj brokoli i osokoljen nastavio sa metroseksualnim temama – nijanse plave u poznim delima Endija Vorhola te uticaj Kajzer čifsa na izborno ponašanje eldepeovkinja. Rešio sam to da presečem. Najpre diskretnim zevanjem, a onda i pričom.
„Dobro, Makso, Vorhol i to je sve u redu. Nego Mesi car, Barselona peder?“, već sam supito baljezgao na šta je moja žena povremeno prekidala raspravu sa Teom o tome ko je jebozovniji, Zverka ili Ian, te kolutala očima, ali tako da samo ja to vidim.
„Mesi je, čini se, dobar u toj igri, no sama igra mi nema draž. Opijum za mase, rekao bih“, ustvrdio je Maksimilijan.
„Ma idi bre. Pa šta ti pratiš, biatlon?“
„Da, bavio sam se njime svake godine kada smo zimovali u Sankt Moricu. Ali me posebno intrigira Tajger Vuds. Vide li ti, druže, kako je znalački odigrao prilazni udarac na 17. rupi prošlogodišnjeg US opena? To me i danas razgali.“
Posle još nekoliko duplih konjaka – rekli su mi da ne služe vinjak, pa sam uzeo njegovu francusku verziju – te još nekoliko pokušaja konverzacije, postalo je jasno da bi Roni O’Saliven i Nataša Kandić pronašli više zajedničkih tema od Maksimilijana i mene. Ja pročitao Družinju Sinji Galeb, sažetak Ane Karenjine, Pesmu leda i vatre, a Maksa čita Nikolaidisa i Teofila Pančića. Ja slušam Tozovca i Offspring, Maksa sluša minimal i Čajkovskog. Ja prvi put jebao pijan na ekskurziji neku matoru kurvu sa gangrenom, Maksa misli da je seks spoj dve duše.
Taman kada mi je tolerancija išla ka nuli, a želja da pojedem gurmansku u Gril unu i zaspim mrtvim snom rasla – postalo je još gore. Iskusio sam najveće zlo double datea, kada jedan par pokušava da pokaže da je kulji i skladniji tako što završavaju rečenice jedno drugom.
„Mislim da ćemo ovog leta ponovo u Nicu, prošle godine je bilo fantastično…“, počela je Tea.
„Svakako, poslužilo nas je vreme, jedrenje je tamo divno, mada ćemo hotel menjati“, nastavio je Maksa.
„…jer u hotelu sa pet zvezdica da ne služe kavijar prepodne, pa to je neprihvatljivo“, nadovezala se njegova sisatija polovina.
„Apsolutno. I treba da ih molim da me puste na golf-teren pre sedam ujutru. Nečuveno“, dovršio je Maksa, a ja sam znalački iskoristio trenutak dok je Tea uzimala dah i uleteo klizećim u njihovo cvrkutanje:
„Eto, mi ćemo u Paraliju. Svoji na svome, što se kaže. Samo, ponećemo naš paradajz ove godine, onaj grčki nije ni za kurac.“
Nije prošlo mnogo, Maksa se dosetio da sutra u 9 ima zakazano sa privatnim fitnes instruktorom, razmotriće neke vežbe za bočne trbušnjake i udeo ugljenih hidrata u prvoj užini.
„Konobar, da platim!“ – rešio sam da mu se svojim divčibarskim običajem poserem po Lakost džemperiću, pa šta košta da košta.
„Molim te, emancipacija nalaže da svako pl…“
„Ma pusti te američke izmišljotine, Makso, ja plaćam, pa mi smo ovde stalni gosti… Gde ode ovaj konobar? Pih, ostavi čovek kožnu knjigu i ode, a ja tražio da platim!“
„Tu se stavljaju pare“, procedila je žena.
„Aha. 16.342 RSD. Dobro, šta, to zaradim za tri nedelje, pičkin dim. Konobaaar! Metio sam u knjigu 16.500, to je za tebe. Odosmo mi!“
Rešili smo da prošetamo do kuće. Dobro je za zdravlje, a i budžet je stanjen. Žena je ćutala frtalj sata. Onda je konačno progovorila.
„E ako si im rekao za Paraliju, baš su mi se na vr’ pičke popeli sa Azurnom obalom, snobovi gadni.“
„Ma on peder.“
„A jesi video šta je ona kretenuša obula uz onu haljinu?“
„Kurva.“
„Ma da. Ajde žena te časti pljeskavicu, istrošio si se pošteno. I drugi put mene pitaj šta da igraš na RKC. Totalni je to fudbal.“
