Fudbal, nepresušna tema za diskusiju na ovim prostorima. Generalno, uvek ćete imati stabilnu većinu naroda, koja priupitana za reprezentaciju i naše klubove, odgovara sa: “Ma pravo da ti kažem, ne gledam ti ja to, to nema tri bele veze, ne nerviram se zbog fudbalera, gledam Đovaka i vaterpoliste, to su momčine, uvek donesu medalju hehe.”
Iskrenih je u ovoj grupi možda 5 odsto. Fudbal je najpopularnija igra na svetu, pa i kod nas i to što ti hoćeš majicu da pojedeš kada vidiš Pantelićevu motoriku drogiranog vombata, ne znači da ćeš sad zbog toga moći da se primoraš da s uživanjem gledaš 15 ljudi u bazenu kako se lopta, sa tri moguće varijacije postizanja gola.
Neosporno je da često imamo nerealna i nerazumna očekivanja od naših fudbalera – ali često možemo čuti i isto tako nerealne tvrdnje kako pojma nemamo u fudbalu i kako nikad nismo ni imali. To jednostavno nije tačno. Domaći fudbal je tokom istorije postigao neke vrlo zavidne rezultate a evo i primera.
Crvena Zvezda – Bajern
Nema sumnje da je finale, finale. Da ima taj svoj značaj ma koliko bila preružna utakmica, kao što je to bila utakmica Marseja i Zvezde u Bariju ’91.
Ali revanš polufinala KŠ te godine je bila utakmica za anale. Utakmica, koja je na neki način, najviše obeležila tu Zvezdinu sezonu. Dovoljno je reći da sa insertom Augentalerovog autogola počinje špica za emisiju ” Sećanja” na SOS kanalu. Ono, ide taj ludački gol u pozadini, lagano kreće das u boot a Mile Kos popravlja zubalo u studiju.
Zvezda je u Beograd došla sa više nego lepih 2-1 iz Minhena. Publika, koja se brojala u 6 cifara, pada u trans posle Mihajlovićevog golaca za 1-0, ukupnih 3-1.
Međutim, nijedan stereotip nije nastao bezveze. Pa tako ni onaj, pomalo otrcani, kako Nemac igra do devedesetog minuta. Igra, jebiga. Bajern preokreće rezultat na 1-2 i u umirućim momentima utakmice, na Maru se navlači mijazma produžetka.
I onda taj momenat. Zvezda drlja oko kaznenog, bez nekog reda i poretka, Mihajlović ubacuje užasnu loptu u 16, centaršut za koji bi Nikola Mikić rekao: “O, sramotnog li centaršuta.” Klaus Augentaler reaguje kritično, ali donekle objašnjivo. Jebiga, loše čovek zahvatio loptu. Zato, golman Bajerna reaguje potpuno neobjašnjivo, pustivši Augentalerovu nesrećnu sveću da se nekako ušunja u gol i pošalje Zvezdu na duel sa Olimpikom.
Stadion eksplodira, Prosinečki iz milošte nabada ekonoma ili koga već, a Milojko Pantić ima jedan od svojih momenata za riznicu.
Njukasl – Partizan
Stereotipi ne nastaju bezveze, ali česta je situacija da neko uradi nešto, što se vezuje stereotipom za nekog drugog, i to onda prođe nekako nezapaženo, nespomenuto.
Šta je Partizanovo izbacivanje Njukasla, tada veoma jakog Njukasla, jačeg nego što je sad sa Dembom Bom i Siseom, nego jedan sjajan germanluk?
Izgubio si kući 1-0 prvu utakmicu, dolaziš na sever Engleske, niko se baš nešto ne pretrza od verovanja da ideš dalje. Ali Partizan igra jednu sjajnu utakmicu, zrelu, odgovornu. Turbo Iliev u 56. minutu postiže gol za vođstvo. Partizan na toj utakmici 120 minuta ne prima gol od Njukasla.
Ostalo svi znaju. Nije bilo toliko davno. 2003. Penal serija, ajmo Milivoje i Partizan kao prvi srpski klub u Ligi Šampiona. Ogroman uspeh, pogotovu kada se uzme u obzir i kasniji, sasvim korektan nastup Partizana u grupi sa Marsejom, Portom i Realom.
Urugvaj – Jugoslavija
Malo starine. Zašto da ne, valja se. Prvo svetsko prvensto u fudbalu, Montevideo 1930. Polufinale sa domaćinom.
Film “Montevideo, Bog te video” je neosporno jedna lepa, pitka limunada za široku publiku. Što je skroz u redu. Da ti momci iz tog davnog doba u ril lajfu nisu bili iole šmekeri, sigurno ne bi mogao da se napravi takav film.
Nije to bio potpuni amaterizam. Već tu fudbal nije više zezanje, Moša – jebač slikarke, igra za pare, hrvatski igrači ne odlaze na prvenstvo zbog raznih kuloarskih igara i interesa, a uostalom, trebalo je lecnuti toliku lovu da se tada ode do jebenog Urugvaja.
Na samom prvenstvu Jugoslavija, recimo, pobeđuje Brazil. Sasvim zasluženo stiže do polufinala sa domaćinom. Utakmica koja verovatno nije mogla da se dobije ni u tri života. Prvo što je Urugvaj verovatno bio nešto jači, drugo što je na prvom svetskom prvenstvu, kod njih u državi, moglo da im se sudi apsolutno svašta.
Jugoslavija je u ovom meču rano povela i kasnije postigla čist gol koji je poništen. Pošto su onemogućeni da vode 2-0, primaju dva brza komada i tada sledi momenat za anale kada pandur na stadionu izvodi aut Urugvajcima na brzaka, za smuljavanje trećeg gola. Tu je Moši, Tirketu, Beku i ostalima verovatno bilo jasno koliko je sati, te do kraja Urugvaj pobeđuje 6-1.
Hrvatska – Jugoslavija
Poslednje kolo kvalifikacija za EURO 2000. Mi prolazimo sa iksom, ako Irci ne dobiju Makedonce u Skoplju, izbegavamo i baraž. Hrvati, važeći treći sa Mundijala u Francuskoj, moraju da dobiju da prođu.
Hrvatska je u tom trenutku bolja ekipa od Jugoslavije. U prvom meču, završenom sa 0-0 u Beogradu, sa sve nestajanjem struje, bili su bolji, Šuker tresao okvir gola. Sada imaju iza sebe i vrelu atmosferu na Maksimiru. Vrela je preblaga reč. Pakao. Pahomijeva krv, kada vidi da je Rajan Gosling na svoj profil postavio nove slike iz osnovne škole, sa časa fizičkog.
Hrvati odmah kreću jako. Jedna lagana, školska akcija, Bokšić hladan kao špricer, jedan nula. I onda Srbi pokazuju da u ovakvim utakmicama nikad ništa nije jasno i gotovo. Do kraja poluvremena idu dva potpuno otklonjiva centaršuta sa strane, sa gotovo iste pozicije. Dejan Stanković i Mijat. Leđima. Dva gola leđima. Ladić je odbranio, nije odbranio…
Mario Stanić u drugom poluvremenu izjednačuje na 2-2 ali to je sve od Hrvata za to veče. Nama se poklapaju i Irci i Makedonci sa iksom i idemo direktno na EURO sa koga će nas išutirati Holandija u četvrtfinalu, 6-1.
Pečat utakmici ostavlja Batica Mirković, hvatom za muda Roberta Jarnija. Gotovo ispred sudije, na čije će butine onda odmoriti noge, očekujući neumitan direktni crveni za pokušaj štrojenja.
Crvena Zvezda – Borusija Menhengladbah
Ovo je jedna utakmica za koju smatram da nekako nije dobila dovoljno prostora u kolektivnoj fudbalskoj svesti ovog prostora.
Svakako, na to jako utiče činjenica da je Zvezda izgubila ovo finale Kupa Uefa 1979. Ali opet, nekako prelako promiče činjenica da je pored 91. bilo i ovo finale evropskog takmičenja, pogotovu što je tad Kup Uefa bio mnogo ozbiljno takmičenje, takmičenje u kojem su igrali svi koji nisu bili prvaci država a ne kao danas, takmičenje koje igraju peti, šesti i sedmi iz najjačih liga i koje 2 puta u 3 godine osvaja raspali Atletiko Madrid.
Tada se finale igralo u dvomeču. U prvom meču u Beogradu, bilo je 1-1. Zvezda je povela golom Miloša Šestića. Autogolom Jurišića, Nemci odlaze na revanš sa dobrim rezultatom.
I tamo se događa, pa, možda i najsramnije sviran penal ikada na svetu. Računajući i sve mečeve naše lige. Tim penalom Borusija dobija revanš 1-0 i dripački otima evropski trofej jednoj strašnoj Zvezdinoj generaciji. Dule Savić, a na Hajberiju muk, odnosi se na utakmicu Kupa Uefa u Londonu te godine, Šestić, the Žonpi, Zoran Filipović…
Jugoslavija U20 – Zapadna Nemačka U20
Za kraj jedna zanimljiva utakmica. Titula šampiona sveta za Jugoslaviju. Doduše, za mlade, ali ipak titula.
Na turniru u Čileu, 1987, Jugoslavija je imala paklenu ekipu. I to ne najjaču moguću jer su pojedini igrači ostali kući poput Jugovića ili Piksija koji je tek prerastao taj uzrast.
Ali, Prosinečki, Boban, Mijatović, Brnović, Šuker i ostali, uključujući tu i neke stvarno ozbiljne glave (da li biste želeli da znate da Gordan Petrić ima titulu svetskog prvaka?) dominiraju prvenstvom. Posle grupe, redom bivaju izbacivani Brazil, Istočna Nemačka i u finalu Zapadna Nemačka.
Ovaj strašan tim, koji bi potencijalno mogao do titule svetskog prvaka 90′ ili 94′, biva rasturen sledom političkih događaja i ostavlja otvorenom tu večitu dilemu – da li se moglo do najviših dometa?