Od sutra sam bolji čovek
JUČE
Ne znam da li vam se ikad ovo desilo.
Kucam danas seminarski i nakon dva sata i pola otkucane strane i 37 puta preslušanog „Donesi divlje mirise“ od NJKV Nina morao sam napraviti pauzu i otići da šoram. Ne lezi vraže, osetih grč u genitalijama. Da li zbog šorca, seminarskog ili nečeg trećeg ne znam. Znam da je to znak odozgo. Od Nina. Vreme je da se menjam.
Na razvojnom putu svakog mladog čoveka dođe dan kada mora da odluči hoće li biti majmun ili pravi Tarzan. Čovek je u evoluciji par puta obrnuo krug. Sišli smo sa drveta, napravili nož od kamena, ubili lava i postali kraljevi džungle. Podigli smo se na dve noge, navukli Air-max na njih, ubili ili proglasili ludim prave kraljeve džungle i opet postali majmuni. U nama teče majmunska krv, teško je boriti se protiv toga.
Kad ti je dan i cela godina kurcu, kad znaš da ti je život organizovan k’o napad naše fudbalske reprezentacije, kad priznaš sebi da si majmun i da tavoriš u mestu češući majmunska jaja, tad je vreme za velike odluke. Ustaj majmunčino!
Teško je biti čovek. Ljudi su kroz istoriju sa sedam, osam prstiju dizali piramide, ćutke goreli na lomači zbog uverenja, gladni i bosi sa 35 kila kostiju pešačili albanskim planinama i na sijaset načina se upisivali u istoriju za šesti razred Radoša Ljušića. Izmišljali neke hemije, fizike, matematike, astrologije, astronomije, gastronomije, ekonomije. Ne mogu baš da se setim tačno, al tako neke zajebane smo stvari radili.
Pokušavam da se setim šta je najveće ljudsko dostignuće u ovom našem vremenu i ne mogu da se odlučim. Nešto po čemu će nas, ako nas ne uništi neka kometica, tamo u trihiljaditim pamtiti. Šta smo dali čovečanstvu i istoriji? Nuklearno naoružanje, zenit evropske kulture, humanizma i procvata oličen u EU, američku demokratiju, Turke i Poljake u nemačkom ili crnce u francuskom fudbalskom timu, tu i tamo nekog vanvremenskog umetnika poput Nina Rešića ili nešto šurnajesto ne znam. Ne znam. Neka nam istorija sudi.
Zato oću da budem bolji homo sapiens. Malim stvarima i odlukama se velike velika dela počinju. Kišovite oktobarske noći, dok su napolju zavijali vukovi i teška tama pritiskala Smiljan, kraj ognjišta u trošnoj kući stari prota Milutin je taslačio misionarski skromnu ličanku Georginu. U julu se rodio Nikola Tesla.
Nije poenta da se kad s jeseni, kad dođu kiše i oktobar dva, počnete heftati svu noć da pravite Tesle. U stvari neće da škodi, nego ne ciljam na to. Zapravo ciljam, ali hoću da kažem nešto drugo. Jebite se, ljudi! Zajebavam se. Život je kratak to ’oću da kažem. Radite nešto dobro sa njim. Ja ne tražim mnogo. Da budem neki kul lik, zdrav, prav, obrazovan, cenjen, da živim u nekoj mirnoj, sređenoj zemlji, da radim nešto za šta sam stručnjak, da se uveče otpustim kravatu i da se u nekom lepom autiću vraćam gajbi svojim dvema ćerkama, tatinim sinovima i ženi koju volim da u mirnoj noći uz puckanje vatrice i neko dobro vino pravim Teslu. Tata ti gej.
DANAS
Juče sam pet puta obećao sebi da je danas okrećem novi list. Da ustajem u sedam, idem na plivanje, trčanje, novi režim ishrane, da učim pet-šest sati, da ću baciti smeće, zaraditi neku kintu i biti bolji čovek. Novi ja. Slagao sam sebe stohiljaditi put. Jebi ga.
Ali sledeće sezone, tj sutra okrećem novi list, Tesle mi. A ti?
SUTRA
Nešto sam ovih dana razmišljao, ali da me jebeš ne znam šta.
Tekst poslao čitalac Ajax. Pošalji i ti tvoj tekst na citaoci@tarzanija.com ili nam ga, da se duhovito izrazimo, šukni u inbox naše FB grupe.
