Dvostruki standardi – licemerje u pokretu

Ustao je i seo pred tanjir vrele supe. Okrenuo ventilator prema sebi, kenjao malko ali efikasno što sin Milan troši novce na karakušljive levičarke što ne jedu žumanca pa još propusti ručak i ide na burek kad se konačno probudi, izvalio se na kauč i jeb’o mater Miri Adanji Polak. Nije promenio kanal. Uspravio se iz dremke kada ga je žena šljisnula muholovkom po nogama: „Radoslave“, nema pola sata kako si se digao, mrdaj da sednem!“.

A kolega Radoslav ispraćen je iz Jugodenta uz otpremninu od dve plate još proleća 2000. Sin Milan se od tada naslušao o letovanjima u Trstu sa tablom slanine u gepeku i jednim rezervnim gaćama, ali pošto tatko jedanaest godina nije našao firmu koja će tim vremenima da plaća parastose, priče ostaju u „ne seri ćale“ domenima. Pošto od nečeg mora da se od’ranjuje podmladak i plaća javni servis, Radoslavljev nesputani duh prepozna u taksiranju savršenu priliku za (privremeni) frilensing.

Izmestio ti Radoslav onomad guzicu, brijao se ako je baš kontao da bi moglo, i jeb’o mater kome je ‘teo, a ne koji mu kanal zapadne u ženinom rejonu. Dođe oktobar, smeni se vlast, pa opet, i ne lezi Radoslave, ne ide više na divljaka (osim za EXIT uz oficijelni blagoslov lokal-patrijota). Ajd’ u firmu, izbrijavaj se, ne puši u kolima, peglaj košulju i vozi 20 min na NBG pa do pekare za minimalca. I kako se potrošačka klopa s vremenom iz hleba polako apgrejdovala u bred i pitu, tako je i taxi postajao pristupačniji, pa se neizmišljeni junak priče po malo čemu epske i viteške, priučio i nekakvim engleskim frazama i posve akademskim destinacijama. Taxi nuba bi u udruženju prepoznavali po govorancijama o SKC-u, starijeg referenta po pomenu Kolarca, dok su samo Radoslav i tanana tru ekipa znali iza čije je vikendice u Obrenovcu letnje grotlo FLU-ovaca. Želeo je da može da poplati svakog meseca državi šta je dužan pa da spava mirne savesti (ne), a završio iznedrujući subkulturu.

Nadkultura

Mira Adanja Polak: I hvala gospođici Toplica na prezentisanju ovih divnih konstrukcija, da kažem figurica od slame, ko kaže da sve mlade devojke danas pohrle u glavni grad čim završe osnovnu školu, ko kaže da su zanatstvo i rukotvorenje izumrli, i uopšte nije tačno da ju je Bora Otić prvi intervjuisao. A danas sa nama, potpuno posebna priča, na ovo sam morala da vam skrenem pažnju, beogradski taksista, gospodin Radoslav Tatić.
Radoslav: Dobar dan.
MAP: Mm, dobar dan gospodine Tatiću.
R: Dobar dan, gospođo.
MAP: Mi se saživljavamo sa ubeđenjem da su taksi vozila negde, da kažem, leglo nekulture, i da su sami taksisti neotesani, prljavi, čak eto, i da im nedostaje govorne kulture, jelte…molim vas, zašto to nije tačno?
R: Vid’te gospođo,…
MAP: I ja kažem.
R: Pa realno.
MAP: A kako to da ste Vi izuzetak?
R: Znate, to što ja zarađujem za život vozeći taksi ne znači da sam nekulturan. To meni uostalom i nije neko primarno opredeljenje, stanje u našoj zemlji je takvo da radi ko šta stigne, a ja sam zapravo u osnovnoj školi uzeo dva privatna časa flaute.
MAP: Znate zašto Vas pitam, jel sam se ja baš danas vozila taksijem.
R: Pa da, i u Beograd uostalom dolazi sve više ljudi iz inostranstva, ne mogu ja njima „helou“, a ovamo češem muda, slušam narodnjake.
MAP: Pa da, evo ja imam dva prezimena na primer.
R: Upravo. Uostalom, to nisam ja, ponavljam, igrao sam folklor dva leta, putovalo se, ja i moju decu danas usmeravam na prave vrednosti, a novac mi omogućava da u tome uspem, ne radim ja za mene, moje je prošlo.
MAP: Ja isto.
R: Naiđite da slušamo Šopena, ne košta ništa, a obogaćuje.
Režija: Košta.
MAP: Košta, dabome da košta, intelektualnog angažmana košta, nešto na šta danas možda nisu svi taksisti spremni.
R: Jasno. Ali eto, sve nas je više.
MAP: Za svaku pohvalu.

R: Evo sinoć baš, upada mi momak u vozilo na semaforu, ja stojim crveno, ni dobro veče ni pomoz’ Bog.
MAP: Iju!
R: Kaže „do Slavije“, ja njemu „dobro veče“. On me pogleda sve zbunjeno, pa mu ja rekoh „izvolite“, a on će „Slavija…?“, ja kažem „može“. Pokupismo neku mladu devojku, gre’ota, sve našminkana lice joj ne vidiš, pa one grudi onako isturila, pih…
MAP: *kiseli facu*
R: Pa ne realno, ja znam moja ćerka se kurva samo u kožnim mantilima do grla, kaže „crno je boja univerzuma“. I stigosmo mi do Slavije, kad izađe mladi gospodin iz auta, a devojka vadi novčanik iz torbice.
MAP: Nemojte reći.
R: Ja znam, postoji valda neki red, i posle istu tu devojku sam vozio kući, kaže on ništa nije plaćao, samo su jedno piće popili, i onda kod drugara na proslavu rođendana. A prvi im sastanak.
MAP: Samo ne prvi…
R: I ja isto kažem. Pa valda se devojci plati piće, ja znam koga sam sve vozio, šta su meni sve ljudi ispričali, po pedeset eura plate za dva pića na splavu, a ne ovako.
MAP: Ali građani su, kako kažete, u teškom finansijskom stanju?
R: To ja ne znam, moj sin Milan kad vodi devojku negde, ja mu uvek dam „evo sine jebi u hotelu k’o svi dripci koje vozim, i doručkuj u Bredu i Piti, pa se dovezi taksijem kući da ne čekaš autobus“.
MAP: A kažite mi, kako Vi sa mesečnim primanjima taksiste uspevate da održite tako visok standard sinovljevog tetrebisanja i time učinite svoju kritičnost prema manje galantnim mušterijama plauzibilisanom?
R: Pa znate, mi u udruženju imamo izreku…
MAP: Van pameti.
R: Upravo.