5 najvećih ploditelja iz prošlosti

Vilt Čembrlen je tvrdio da je u razne šupljine spavao oko 20.000 žena, što bi bilo u proseku 1,2 žene dnevno od njegove 16. godine pa do smrti. Viltu su ljudi verovali koliko i svakom nadrogiranom šabanu kojega su usrale ozbiljne pare, znači 10%. Iako je i 2.000 impresivan broj, on smešta Vilta ispod velikana koji se nalaze na ovom spisku, jer nije sve u kvantitetu. Pravi ploditelji imaju stila, što znači da se seks i novčanik ne mešaju osim ako nije dogorelo do glavića. Istinske legende ostavljaju čvrste dokaze o svojoj plodnji u vidu traga od vrišteće dece, ucveljenih žena i ispunjenih dnevnih kvota urednika  tabloida. Top plejeri ulaze i u istoriju i u sve ženske rupe, nezavisno jedno od drugoga.  Zato smo sigurni da si čuo za sve ove ljude, jer jebu na više nivoa, ali možda ne znaš koliko su bukvalno jebali.

Pablo Pikaso

Za Pikasa svi znaju, poneki umeju čak i da navedu neku njegovu sliku, ali niko živi ne zna koliko je tačno pičetine odvojio Andalužanin plamenog pogleda tokom svoje 92 godine života. U vremenu i mestu u kome je odrastao, mužjakom se postajalo na proveren način naših dedova: sa 13 godina, ili čim iz bobana izleti vodica malo gušća od limunade, šta pre naiđe, dobijao si od ćaleta 10 groša, 3 tapšanja po ramenu i jedan šut u dupe, iskusno naciljan tako da te usmeri ka najbližem bordelu. Tako je mladi Pablo, kao i svi njegovi ortaci sa fudbala u balonu, odmah stekao istančanu ljubav prema ženskom rodu, konzumiranom u obilnim količinama. Taljubav ga nije napuštala sve do 1965. kada je morao da ode na operaciju prostate, koja valjda nije imala drugog načina da do Pikasovog mozga doturi poruku “O MENE UDARAJU KARLICAMA VEĆ ŠESET GODINA, SVA SAM KO KRVAV BIFTEK AMAN ČOVEČE” nego da naraste na veličinu krofne. Čovek koji nikad nije bio bez bar jedne berli ligal ljubavnice , koji se dvaput ženio, i sve to vreme još i redovno išao na kurvanje,  ostao je impotentan.

To ga nije sprečilo da i dalje pokušava da se uvuče u gaće svakom ženskom čeljadetu koje mu uđe u salon, što je činio na sebi svojstveno lascivan način: nabrzaka bi izvajao figuricu sa velikom kitom u erekciji i poklonio bi je dotičnoj koja mu je zapala za urokljivo oko, često mrtav ladan pred svojom ženom Žaklin (jer ga ova uglavnom pred kraj života nije puštala nigde samog, doduše, pomalo iz straha da se ne presamiti negde usput). Ne baš suptilno, ali boleo ga je kurac, on je bio Pablo jebeni Pikaso.

Erol Flin

Ideal muškosti je skliska stvar, nikada jednog oblika, nemoguća za svođenje na jedan faktor – osim što s rezultatima nema rasprave. Tako, kada bi se danas na Fristajleru pojavio Kazanova lično verovatno bi popio dva “Beži bre smrdi ti iz usta” i jedno “Čime si ti došao? Vremeplov? Ne znam za tu marku, jel to nemačko?” pre nego što bi digao ruke, depilirao pazuhe i prodao zlatni prsten da sredi protetiku. Erol je bio nesumnjivo lep čovek, mada se nosio kao fićfirić (što je reč koja otprilike može da se upotrebi samo u rečenici s Erolom Flinom i eventualno onim likom iz Montevidea što svima ide na kurac) – ali je iznutra bio đavo iz Tasmanije. I to bukvalno, jer je tamo rođen, sa svim viškom testosterona koji sleduje uz to. Kao klinac nije silazio sa jedrilica i brodova i lokalnih cupi, a do svoje dvadesete je oplovio celu Novu Gvineju.

Ipak, sve vreme se ložio da bude glumac, tako da, kada je usmerio svu svoju mužjačku energiju ka tome, uspeo je da u roku od par godina stigne u Holivud i postane jedna od najvećih filmskih zvezda svog doba, akciono-romantični junak koji je postavio standarde prema kojima se holivudski vlažitelji gaćica i danas ravnaju, npr. Džoni Dep se računa kao 0,5 Flina, a Tom Kruz kao 0,04 Flina.  Jedini problem mu je predstavljalo to što je žene, piće i gudru voleo više od bilo čega, pa i filma, što nije promaklo tadašnjim tabloidima, ma koliko četrdesete godine XX veka bile jedno pitomije doba.

Kada se sa 33 godine prijavio za odlazak u rat, našli su mu uvećanu čuku, malariju (koju je zaradio na Novoj Gvineji), sjebana leđa (zbog čega se navukao na pajdo), hroničnu tuberkulozu i, naravno, popunjem album Venerične Bolesti 1942. Imidž mu je zbog toga malo propao – iako je nastavio da glumi Robine Hudove, kauboje, pirate i mačevaoce, nikada ga nisu više gledali kao pravog mužjaka. Što samo pokazuje koliko su ljudi plitki, jer koliki baja treba da budeš pa da i dalje glumiš šmekere i jebavaš maloletnice iako imaš zdravstveni karton penzionisanog železničara? I  “maloletnice” nije preterivanje, jer iste te godine su mu sudili za navođenje maloletnih lica na blud, i to dva maloletna lica istovremeno. Srećom po njega, još uvek je bio toliko popularan da su ga oslobodili optužbi, iako je bilo jasno da je sve što su tvrdile klinke prilično realno. Što je potvrđeno kada je pred kraj života, sa 50 godina, rešio da ženi 15-godišnjakinju. Srećom po sve nas, umro je od srčke pre nego što je to mogao i da sprovede, čime je pomrsio planove Stenliju Kjubriku, koji je, dileja kakav je bio, ozbiljno ponudio Flinu i njegovoj “ženi” da glume u Loliti.

Fidel Kastro

Faca pored koje na plakatima stoji “Bori se protiv nemogućeg i pobedi” je morala da bude na ovoj listi, naročito zato jer je Fidel možda jedini živi čovek koji može bez blama da stavi tako nešto pored svog lika. Ne samo da je praktično sam organizovao narod u gerilsku vojsku koja je osvojila svoju zemlju, nego je i njome vladao toliko dugo da je video leđa (i sahranu) jedno desetorici američkih predsednika – dok, s druge strane, ni jebena CIA nije uspela da mu doaka svo to vreme. A nije da nisu pokušavali.

Naše divljenje prema Fidelovom liku i delu je postalo samo veće kada je pre par godina procurela informacija iz njegovog, inače strogo čuvanog privatnog života, da je matori duže od četiri decenije u svoju dnevnu agendu uspevao da uglavi bar dva do tri slota za seks. Tačnije, pre svakog obroka. Što nas dovodi da zaglupljujućeg broja od 35.000 žena. Jeste da je to priča koju su plasirali kubanski disidenti, ali deluje nam veoma verodostojno: da smo mi Kastro i mi bismo imali specijalne timove sa zadatkom da svako jutro pročešljaju kubanske plaže u potrazi za svakakvim kafenim nijansama i probranom nauljenom butovinom. Naravno, ne bi to uvek bile nove, što da maltretiramo ljude nek uzmu i oni nekad slobodan dan i svare nešto – uvek bi se izdvojile favoritkinje koje bi dobile priliku da ponovnim performansom pokažu svoju odanost idealu stalne revolucije (u dupe). Teoretiše se da je redovan seks sa mlađim, pa upola mlađim, pa na kraju i triput mlađim ženskinjem tajna Kastrove dugovečnosti, uprkos jednakoj strasti koju matori ima prema viskiju i cigarama.

Porfirio Rubiroza

Bez konkurencije najveći šmeker XX veka, polo igrač, reli vozač, meganadaren i gigaobdaren, čovek na koga je Hju Hefner mislio kada je svoj magazin nazvao “plejboj”, Porfirio Rubiroza je jedan od onih koji su prosto rođeni da jebu. Pomoglo mu je i to što je bio dete iz ekipe koja je vladala tada još uvek egzotičnim karipskim rajem zvanim Dominikanska republika, tako da je išao da uči škole u Parizu i još kao klinac se sprijateljio sa legendarnim Rafaelom “El Jefe” Truiljom… Legendarnim pre svega po tome što je za vreme 30 godina njegove diktature pobijeno oko 10% stanovništva Dominikane, uglavnom Haićana, uprkos tome što je po svim drugim kriterijumima delovao kao zlotvor iz crtaća sa Duškom Dugouškom.

Ne, ozbiljno, pa 20 iljada ljudi je pobijeno tako što su Truiljovi vojnici svakom koga vide pokazivali crtež PERŠUNA i pitali ga “Šta je ovo?”… Pošto Haićani i svi francuskog porekla, za razliku od latina, ne umeju da kažu  “R” a da ne kotrljaju. I to je za njih bio dovoljan kriterijum za metak u vugla.

Ali, da se vratimo na Rubirozu, koji je bio dovoljno pametan da se ne meša u te neprijatne stvari kao što je život u Dominikani, nego je lepo otišao u diplomatiju. Od svog ortaća El Jefea je dobio otprilike najbolje radno mesto na planeti: inspektor ambasada. Što je značilo da mu je posao da putuje po svetu i uvaljuje se kod dominikanskih diplomata. Ovo je obilato koristio da upadne u visoko društvo i tamo nađe nešto što vredi otrsiti. Porfirio je strogo delio tršnju na dva segmenta: 1) za svoju dušu, gde su uglavnom padale glumice kao što su Zaza Gabor (koja je bila sve samo ne to) i Merlin Monro; i 2) biznis, gde je išao na pobedu u vidu ženidbe bogatašicom ili ništa. Koliko je ozbiljno uzimao taj profi aspekt dokazuje i to što se pet puta ženio, svaki put sve bogatijim ženama, što se nikad nije zajebao da napravi decu, i što je svaku ženu ostavio tako iskusno da je dobijao deo imovine i alimentaciju. Tako je s vremenom i isključivo kroz brakorazvodne parnice postao vlasnik plantaža kafe, brodskih flota, polo timova, nekoliko sportskih kola,  i – ne zajebavamo se – B-25 bombardera. Dva B-25 bombardera.

I sve to je stekao preko kurca. Truiljo je za Porfiria rekao da je najbolji mogući diplomata jer se dopada ženama i mnogo lepo laže… Ali mnogo tačnije su ga opisali pariski kelneri kada su one hevi djuti mlinove za biber počeli da zovu “rubiroza”. I da, Miki Rubiroza iz “Grlom u jagode” je dobio nadimak po njemu, iz sličnih razloga, i čista moć tog imena je usmerila karijeru Mikija Manojlovića tako da sledećih 15 godina nije igrao u filmu a da ne umoči bar jednom. Što se oriđinale Rubiroze tiče, on je u svojih 56 godina života sabio više muškosti nego što ima na celom internetu danas, čak i ako je proveo dobar deo igrajući jebeni polo. Makar je poginuo tako što se skucao ferarijem u kesten – pošto je celu noć partijao jer je njegova ekipa osvojila polo kup.

Džingis Kan

Svi profi oficiri i ljudi koji imaju u podrumu pejntbol opremu vlaže na Džingis-kanove poduhvate kao Goga Sekulić na novčanicu od 500 jura. I s dobrim razlogom. Džingis-kan je od rulje zaraćenih plemena koja su se vijala po čmaru Evroazije napravio vojnu mašineriju koja je u narednim decenijama demonski pregazila pola te iste Evroazije. I pregazila bi, spržila i preorala verovatno i drugu polovinu da nisu imali retardiran običaj da moraju svi da se vrate kući pre nego što se proglasi novi Kan (jedan od retkih Džingisovih loših poteza). O Džingis-kanu borcu, filozofu i kuvaru možeš da čitaš na sto mesta, ali kada želiš nešto više da saznaš o Džingis-kanu trsitelju, naići ćeš na malo neočekivanu literaturu u vidu genetskih zapisa.

Međunarodna grupa genetičara koja je proučavala sastav Y-hromozoma, prikupljajući uzorke iz čitavog sveta, došla je pre desetak godina do neočekivanog otkrića: skoro 8% ili 16 miliona ljudi na teritoriji nekadašnje mongolske imperije ima identičan Y-hromozom, što znači da potiču od jednog muškarca. Što znači da je neko postavio univerzumski rekord plodnje koji verovatno nikada neće biti oboren.

Pošto se ne zna gde je Džingis-kanov grob, niko nije mogao da mu uzme uzorak s potkolenice da proveri da li je to baš njegov hromozom, ali uzimajući u obzir njegova osvajanja i činjenicu da su Kanovi imali pravo da prvi biraju plen tih osvajanja, što je normalno uključuvalo i žene, Džingis se nameće kao najverovatniji kandidat.  Ne znamo koliko je on lično imao dece, ali zapisano je da je njegov najstariji sin Tuši imao 40 jebenih sinova, dok je njegov unuk Kublaj-kan imao 22 priznata sina (što i nije preterana cifra kada se zna i da je svake godine proširivao harem sa 30 novih devica).  Kada se sva ta tršnja fraktalno razgrana na nekoliko vekova, jasno je da ima smisla u tome što svaki drugi tadžikistanski čoban može da se hvali kako je potomak najvećeg osvajača i najvećeg jebača u istoriji. I Džingis-kan ne zaslužuje to mesto zahvaljujući pukoj količini labija u koje je grunuo svog imenjaka, nego zato što je od toga nešto i ispalo, uglavnom devet meseci kasnije. Čovek nije bio prosto alfa-trsitelj, nego alfa-ploditelj.