Evolucija osamnaestih rodjendana

Sećam se kako sam ja slavio punoletstvo. Nije bilo tu nikakvog glamura. Delom što nisam imao kinte, a mnogo većim delom jer nisam želeo. Tu je i konformistički momenat, radiš kao većina. Znalo se brate, iznajmiš neki mračni lokal koji je preko dana šupa gde se čuvaju kokoške ili neki kafić u koji zalaze isključivo kurve 40+ i kladioničari. Pozoveš lokalnog Winamp DJ-a, imena DJ Beba, Aleks ili Snooze, koji ponese svoj komp, do 12 keči ”Papi Chulo”, posle dvanaest Acu Pejovića, između neizostavna Galija. Pre toga u Bir-komercu kupiš pivo i votku, daš vlasnicima lokala i nadaš se da neće da ti ukradu pola cirke. Ako želiš da sprečiš masakr i ulazak na žurku lokalnih ćomana, pozoveš dva najkrupnija lika iz kraja da glume securitu. Epilog: dobijenih 12 Rexona dezodoranasa, tuča obezbeđenja između njih samih, i ako si srećnik, šljivka na tvom vratu koja ti je ostavila drugarica jer je baš htela da ti se načestita.

Od pre par godina, stvari su drugačije. Sve je dobilo neku svečaniju i manje džunglarsku notu. Manje je zvanica, svi dolaze doteraniji, mračne lokale su zamenile kafane a plastične čaše pune mešavine votke i piva zamenili su ordever i roštilj. Nema više DJ-ejeva, sad su tu lokalni Dženani, po pravilu ogromnih bicepsa, da ne znaš je li pevač ili bilder. Baloni sa helijumom sveprisutni… A nekad si od dekoracije imao sijalice crvene boje i diskokuglu. Sve to košta Boga oca, a ovamo kao kriza. Obreh se i ja na jednom takvom punoletstvu. Na nečijem osamnaestom nisam bio 6 godina, ali smatrao sam se ekspertom na tom polju. Realno, šta je moglo da se promeni? Znam šta da očekujem… Ili ne?

Znao sam da se stvari ne odvijaju onako kako sam mislio kad sam dobio pozivnicu. Papirnu, ne usmenu, kao nekad u retro fazonu ”dvajesprvog kod Rusa u lokal slavim, će se olešimo k’o štetni”. Pozivnica je bila nakićenija od pozivnice za svadbu. Zapata, upotpuni moje veselje. Upotpuniću. Svojim markantnim držanjem i poznavanjem kombinacija pića od kojih ne boli glava ali misliš da si Margaret Tačer.

Dočekali su me gore pomenuti baloni i tanjiri puni šunke i proje. PROJA JBT, NA OSAMNAESTOM. Progres. Došao sam prvi, u svom neurotičarskom strahu da ne zakasnim. Cupkao malo sa slavljenikom dok je lokalni Dženan štelovao KORG klavijaturu. A onda… onda su počele da dolaze cupi. Pre 6, 7 godina ribe su na punoletstva dolazile ili u tesnim farmericama, ili neka suknja, ako je mala baš talentovana za trpanje. Oko 11 sati počneš da joj zadišeš onu futicu a ona u fazonu ”nisam ja takva”. Ove klinke su bile doterane kao da se ženi brat rođeni. Haljine, štikle, u kesama nose baletanke, kad dođe red na ”Robot-kolo” da se ne raskrvare žuljevi. Bile su praćene mladim majmunima, tim klincima punim entuzijazma, punih iluzija da će postati parekselans jebači i bez klice ideje da je život zapravo jako sivija stvar od svega toga. Kako su to kurčeviti ljudi, ti osamnaestogodišnji papani. Totalno drugačijih interesovanja, sa nulom samokriticizma, toliko samopouzdani da je svaki pokušaj da ih uveriš u suprotno osuđen na propast.

Obično se ne obazirem na tu decu. Istina će ih udariti dovoljno brzo. Ali ja sam na taj rođendan došao sam bratom od tetke, matorim kao ja, s tom razlikom, što je on zaglavio u tom stadijumu klinačke kurčevitosti. Ubrzo se afirmisao kao alfa. Klinci su bez daha slušali njegove priče kako je zaglavljivao u marici jer je okretao Megana, kako je jebao Grkinje u Paraliji, kako je postao šef u toj i toj firmi. Na licima sam im čitao samo jedno ”I JA ĆU TAKO JEDNOG DANA”. Klinke… Svaki njegov gutljaj viskija u njima je pobuđivao neko čudno vlaženje i golicanje dole kakvo dotad nisu osetile. Kur moj nisu, to se satire od ekskurzije na Divčibarama u osmom razredu. A onda… onda su počela da dolaze pića.

Ne zavaravajte se, vi Tarzani u srednjim dvadesetim. Klinca od 18. leta ne možete ispratiti ni u čemu. Izdivljaće, odigraće 20 kola, bušiti balone, svađati se sa konobarom, muvati drugarice iz klupe, dok se ti boriš za dah jer pušiš kao Turčin. Pobediće vas u svemu… osim u piću. Iako su uvereni u suprotno, ipak imaju devičansku jetru. Tinejdžer koji se napije nije isti čovek. Kada se ja, konj od 24 napijem, povraćam, zovem bivšu, tučem se ponekad, ali moja tekstura je održana, to sam još uvek ja, moja individua je intaktna. Kad se junoša napije, on se izobliči. Faca mu se iskrivi, ne bljuje normalno u mlazu koji pogađa wc-šolju, nego nekako izopačeno, to sve ide u stranu uz zvuk koji podseća na orgazam Marka Bulata. Nasrnuće ponekad na vas starije, da vas bije, pijan od moći koju mu je podario Rubinštajn. To će se završiti njegovom lakšom telesnom povredom i sondom u želucu kojom mu ispiraju gorepomenuti vinjak. Nego… dok ovi klinci povraćaju, da se oprobam ja kod neke klinke:

-Ćao, znaš, i ja sam ovako nekad divljao, sad sam student, ozbiljniji dosta. Živim sam, i kad se napijem, radim to u velikom stilu.
-Jao, i ja volim zrelije momke. Moj Čuki je divan. Jeste da ima 30 godina, ali zato drži diskoteku. Ima da se razvede od one njegove rospije, ja ću da upišem Učiteljski i ima da živimo zajedno.
-Izvini, moram popiti jednu kiselu.

Kad sam ja imao osamnaest… jurio sam loptu, poneki CD od pornića na koji je drkalo celo odeljenje i bio sam ”zaljubiška” u jednu iz druge godine. Vremena se menjaju. Od proje do klinki koje trse ćelavi menadžeri diskoteka. I gde je ta prokleta torta više?

Jedini bastion nevinosti i naivnosti je baš ta torta i ono simpatično ”Danas nam je divan dan”. Podsetnik da su to ipak samo deca, a ne wannabe menadžeri, lerdiji i dame koje ”će uvek biti na vrhu”. Pa šta ja licemerišem, ako sad ne puštaju filmove po glavi, kada će? Ma ne bre… to sve poremećen sistem vrednosti. Ili sam ja staromodan. U… džabe roštilj, opaaaaa!!!