Psihijatar – šta će ti to?

– Gospodine Sredoje, opet kasnite, a znate da je moja deviza vreme je novac.

– Blago tebi kad imaš devize, meni sad žena daje samo za Domaćicu na meru i Step od limuna. A to da ti je vreme novac mnogo bolje zna moj novčanik nego ja. Jes’ ti siguran da si zakletvu polagao kod Hipokrata, a ne kod Raleta makroa?

– Oprostite, moliću, šta ste time hteli da implicirate?

– Ja sam Matić, a ne Molić. ‘Teo sam da kažem da je jeftiniji sat kurve nego sat kod tebe, pa reko’ da i ti Raletu ne daješ neki veći procenat pošto pičke nemaš.

– Dozvolite, to poređenje je krajnje neumesno. Dotičnog i ne poznajem.

– Nomalno da je neumesno. Tamo ja legnem preko nje, ona preko mene, pa klekni, čučni, gimnastika iza glave, a ovde me zavališ na kauč i ispituješ porodična stabla mačaka koje sam gađ’o iz pištolja na kapisle kad sam bio mali. A super ti je tamo, evo ti ove tangice.

– Otkud Vam to?

– Dade mi jedna mala Raletova za uspomenu, kaže da sam je otres’o k’o prašnjav itison.

– Ali zašto Vi to meni dajete, pobogu?

– Nikad od tebe biznismen. Pa ako si z’interesovan. To ti je umesto preporuke; samo reci da sam te ja posl’o, biće popusta.

– Da nastavimo gde smo stali prošli put.

– Stali smo kod tvog pitanja kakav mi je bio trpezarijski sto u detinjstvu.

– I?

– Jesu tebi pare to’ko udarile uglavu? Kak’e veze imaju mačke i hrastovi stolovi s tim što ja spičkam bruto nacionalni dohodak Lesota za 10 minuta na ruletu?!

– To pitanje je bilo upućeno sa ciljem da utvrdim eventualnu vezu okruglog stola, hladne porodične atmosfere i Vašeg podsvesno reflektujućeg bega od usamljenosti i padanja u kandže ruleta koji je, gle čuda, takođe okrugao.

– Meni izgleda da ima serpentine k’o Ibarska magistrala pa stalno na crno upada, DECU MU JEBEM. 14 PUTA ZA REDOM, EEEEEEJ

– Dobro, dobro, smirite se. Dakle, ipak je bio okrugao?

– A šta, da mi je astal bio pravougaonog oblika onda bih zaglavio kod šibicara?

– Molim Vas da ne dovodite u pitanje moju stručnost, ipak sam ja medicinu završio na Sorboni.

– Meščini da si je ti završio na Burboni, izgledaš k’o da nemaš regal za pića već sve što dobiješ skladištiš u rejonu želudac-duodenum. Da s’ ti završio medicinu ti bi lepo iš’o da vadiš bubrege za Učeka, premošćavaš vilama broburažene vratne arterije, krpiš rupe na maloletnicama koje su prometnije nego E-75 u julu.

– Opet počinjete staru priču. Da li ste uopšte zadovoljni napretkom koji smo postigli terapijom?
Onako, ne drhtim više kad prođem kraj kazina da ljudi pomisle kako imam epi napad il’ nedobog ono Kasijusovo treskanje.

– Mislite na Parkinsona?

– Ne, mislim na Kleja. Muhamed Ali za neupućene.

– Nismo se razumeli.

– Nema veze, teraj dalje. Ionako sam ti platio unapred pa ovo dođe praktično džaba, a štono kaže naš narod: mufte je i sirće slatko.

– U redu, dijagnostifikovali smo poremećaj patološko-kompulsivnog kockanja i od Vas sam uspeo da dobijem priznanje da ste svesni da imate problem.

– Nis’ ti ništa dobio, dobio sam ja krivičnu prijavu kacam prod’o tuđeg vola kako bih vratio dugove profesionalnim lomiteljima potkoleničnih kostiju. Zato su me i poslali k tebi.

– I to je dobro za početak.

– Ovo ti je prva pametna što si prozborio. Normalno da je dobro, ostali odma’ lome u kuku, al džaba ja to pričam ženi kad mi više ništa ne veruje.

– Bitan je pristanak, na to sam mislio.

– Nema tu šta da se pristaje, biju ne pitaju.
– Aman čoveče okanite se više lomljenja i prebijanja. Da se vratimo korenu problema. Koja Vam je bila prva igračka, pre tog pištolja?

-Krava…Forkulja.

– Zašto?

– Parcela 12, levo od kapele.

– Ne razumem.

– Idi na novo groblje, parcela 12, pa pitaj pokojnu mi babu što mi je kupila plišanu kravuljinu umesto auta na daljinski sa antenom.

– Danas ste posebno dekoncentrisani. Zašto tako pogrdan izraz, forkulja?

– Nije to ništa pogrdno, to ti isto k’o kurva.

– Ne bih se složio, sve su to izuzetno vulgarne i šovinističke klasifikacije ženskog pola, no dobro, da ne ulazimo diskusiju. Da li smatrate da je to možda razlog za izraženu sklonost ka plaćanju za seksualne usluge koju nesumnjivo iskazujete?

– Razlog je Mile mesar.

– On Vam je pokazao gde toga ima?

– Ne, on pravi bogovske kobasice, a otvorili smo i pečenjaru popola pa mi je žena dostigla gabarite omanjeg Marbo dostavnog vozila. E pošto sam ja bolestan samo u mozak, a ne i u oči, ne mogu golu da je vidim bez naočara za varenje, a kad ih stavim odma’ zove tebe.

– A gajite li emocije?

– Ma jok, samo svinje i nešto malo tovnih pilića.

– Molim vas da se uozbiljite.

– Izvinjenje upućujem k’o što spravu ukrućujem. Ekspresno.

– Da li su ovi vaši poroci uticali na odnose u porodici?

– …………………….

– Sredoje?

– ………. Ma jesu, kako nisu. Ja se samo tako pravim šašav, ali vidi Sredoje sve.

– Recite mi nešto više o tome što vidite.

– Ne vidim, ali čujem te bolne uzdahe i jecaje moje mezimice u sred noći. Tek joj je 17, ali sve razume. Preko dana je čila i razdragana, dobro uči, sve radi samo da se majka i ja oko nje ne sekiramo. Ali kad se zatvori u četiri zida proživljava ona sve to. Da joj nije onog momka, ne znam kako bi izdržala, stalno je teši i šapuće ŠŠŠŠŠŠŠŠ.

– A Vaš sin?

– Krv moja junačka. Skoro se vratio kući iz Crne Reke. Zatvorili je, al’ se on baš tih dana izlečio. Karakter, tu je sav na mene. Sad je tu kod kuće, pomogne malo u pečenjari, odnese neku porudžbinu pa uzme sebi za trošak. Da ima.

– Eto vidite da nije uvek sve crno. Vole vas deca, žena, eto i toj prostitutki ste prirasli za srce. Vi ste, Sredoje, u duši dobar čovek.

– Ma nisam dobar. Dobri ljudi ne ostavljaju najmilije k’o suv veš na štriku kad krene pljusak samo da bi sebe sačuvali. A šta sam ja sačuvao? Ništa. Sve sami promašaji.

– Vreme nam je isteklo, ali nastavićemo. Drago mi je da ste se otvorili. Da se vratimo sad kockanju…

– TO LUTKO, DA SE VRATIMO, NEGO ŠTA?! A šta ono reče; ne može uvek da bude crno? KUĆU I OBOR NA CRVENO! Aj z’ra’o.

Tekst poslao Hiosciamus, po običaju. Moš i ti, nemoj da te sramota.