IgNobel: nagrade za tarzanstvo u nauci
Za svako ozbiljno naučno istraživanje i dostignuće koje bi moglo da promeni svet ili makar ponudi neki novi materijal za tariguz, postoji bar jedno istraživanje u koje je uloženo isto toliko truda, ali s ciljem koji nema veze sa životom. Za ove prve postoje Nobelove nagrade – ali i za ove druge postoji odgovarajuće priznanje, još od 1991, kada je grupa naučnika sa MIT-a u Bostonu posle preduge noći igranja MUD-ova i konzumiranja kokakole smislila da bi bilo kul da postoje “alternativne” Nobelove nagrade. I kao što ozbiljni ljudi rade čak i kada se radi o neozbiljnim stvarima, odmah su počeli da traže kandidate – i ubrzo su organizovali prvu dodelu, koja je bila pravi hit, iako je sama ceremonija bila žešći transfer zbog svojih pokušaja da bude “humoristična”.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Humor. Kako ga zamišljaju naučnici s MIT-a[/typography]
IgNobel nagrade su suvo zlato, samo treba da se pravimo da ne postoji ceremonija dodela, kao i da se ne udubuljujemo previše u njihovo “smešno” ime koje je fora otprilike samo studentima šekspirologije. Skidamo im kapu zato što su nam za ovih dvaes godina skrenule pažnju na neke stvarno hardkor dileje, kao i na neke inače ozbiljne naučnike koji su istraživali potpuno retardirane stvari. Evo naših favorita.
[typography font=”Special Elite” size=”40″ size_format=”px” color=”#d66a11″]Fizika i hemija[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Voda se seća, voda zna![/typography]
Žak Benvenist – 1991, 1998.
Ovaj poštovani francuski imunolog se jednog dana prosto pokenjao po svemu što je radio decenijama i poslao časopisu Nature studiju o tome kako se aktivnost antitela nastavlja i kada se razblaže vodom do te mere da ih više ni nema. Što će reći, da voda preuzima odlike antitela, što će reći da voda ima “sećanje” i da može da pohrani podatke ko fleš memorija. Urednici Naturea su se zaglavili u vratima njegove laboratorije u želji da reprodukuju eksperiment, ali im nešto nije baš išlo. Ubrzo su provalili ne samo da Benvenist nije baš u statistiku uključivao podatke koji mu nisu odgovarali, nego i da je imao stipendiju od proizvođača homeopatskih “lekova”. Homeopatija je inače (retardirano) verovanje da se “istim leči isto”. Po tom principu je dovoljno uzeti blažu verziju otrova rastvorenu u vodi da bi se izlečilo trovanje ili B92 razvodniti u Pink da bi pobedio Pink u gledanosti. Očigledno, homeopatija ne radi – što Žaka nije sprečilo da tvrdi da “memorija” vode može da se prenos i i preko računara i neta, za šta je zaradio još jednog IgNobela. Žak, brate, da voda pamti, znali bismo to odavno, jer bi nam se već nekako osvetila za sve što smo do sada izasrali u nju.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Doduše…[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Kako nestaje pivska pena?[/typography]
Arnd Lajke – 2002.
Naučnici su odavno provalili kako i zašto nastaje pivska pena, ali niko nije bio siguran kako ona nestaje, verovatno zato što nikog nije boleo kurac. Ali kurac Arnda Lajkea sa Univerziteta u Minhenu nije podlegao bolu, nego je rešio da bi mogao da svoje kapacitete usredsredi baš na to. Nikada nećemo znati njegove motive – možda se previše smarao na oktoberfestu svake bogovetne godine, možda je izgubio najboljeg prijatelja u naglom nestanku pivske pene – ali znamo rezultate: Lajke je zaključio da pivska pena prati matematički zakon eksponencijalnog opadanja. I tu je negde stao, jer su mu nadležni upali u laboratoriju i odvukli ga na preki sud zato što je ostavljao pivo da izvetri. Kao što će završiti i svako drugi ko to radi, kad Tarzanija bude neka vlas.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Prvo su došli po one što ostavljaju pivo da izvetri…[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Preko čega je najbolje vući ovce?[/typography]
Džek Harvi, Džon Kulvenor, Voren Pejn, Stiv Kaul, Majkl Lorens, Dejvid Stjuart i Robin Vilijams (ne taj Robin Vilijams) – 2003.
Ekipa australijskih naučnika se okupila da uradi nešto za svoju domovinu, poznatu po ljubavi prema ovcama, izraženoj u raznim oblicima. Pošto su ovce taman dovoljno pametne da kapiraju kada im se sprema šišanje, siroma farmeri moraju da ih vuku po patosu. Ali, često se ovca tare, olupa pod, zakači se, ma šou bude. Pitanje koje se prirodno postavlja je: može li se nekako naći najbolji tip patosa za vučenje ovce po? Odgovor se nalazi u njihovom radu “Analiza sila potrebnih da bi se ovca prevukla preko raznih površina”: drvene daske sa blagim spustom, na svakih deset spustiš za jednu širinu daske. Ovce, dolazimo, dršte se!
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Haha, ložimo vas. Nemate za šta.[/typography]
[typography font=”Special Elite” size=”40″ size_format=”px” color=”#d66a11″]Medecina[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Sejf seks sa lutkom[/typography]
Elen Kleist i Harald Moi – 1996.
Mali test. Rolplej takoreći, da vidimo da li imaš štofa da budeš true mornar, da se ganjaš po vlazi i smradu, ripaš kroz oluje i nepoznate luke, da trpiš umesto da trpaš.
Jedne noći si na dužnosti, bude neko sranje u mašinskom pogonu, ti odeš da probudiš čoveka kome je to posao… I kad on mumlajući ode iz svoje sobe, skapiraš da je u krevetu iza njega ostala lutka na naduvavanje. Da li
a) se okreneš i vratiš svojoj vernoj džigerici u čaši ili
b) odma izvadiš mornarčića i na brzaka odradiš lutku svoga kolege?
Odgovor je u slučaju neimenovanog mornara, junaka studije doktora Klesita i Moia, bio isti kao kod svih pravih mornara – b). Ako si i ti odgovorio pod b), čestitamo, dobio si gonoreju. Dotični mornar se ubrzo požalio na peckanje i sekret na piši, a kleo se u kevu i u pljosku da nije pipnuo ni muško ni žensko tri meseca. Ipak, kada su ga malo pritisli (po glaviću, da iscede još malo sekreta za analizu) setio se svoje divlje avanture s lutkom. Kada su doktori ispitali vlasnika lutke, on se setio da je gle, baš svršio u nju par minuta pre nego što je kolega došao da ga budi. I da, priznao je da i njega pecka od dan pre nego što se ukrcao na brod, ali nije cava pa da se žali. Iz svega je proizišao bar jedan boljitak za čovečanstvo: zaključeno je da polne bolesti mogu da se prenesu i preko seks lutke.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ti si mi prvi.[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]A kako bre izgleda taj seks uopšte?[/typography]
Vilibrod Veijmar Šulc, Pek van Andel, Eduard Mujar, Ida Sabelis – 2000.
Tj. kako izgleda koitus, ali li ono, stvarno – iznutra? Odgovor na to je dala ekipa naučnika iz Holandije, pošto su imali tu sreću da za eksperiment mogu da odaberu Holanđane, koji svi imaju minimum 3% THC-a u krvi, te su otvoreni za to da se dovate i na najmanje seksi mestu na svetu – unutar aparata za magnetnu rezonancu. Rezultat njihovog istraživanja je objavljen u prestižnim medicinskim časopisima, a možeš ga daunloudovati sa youjizza, ako malo jače potražiš. Ne, mi ti tu nećemo pomoći, jer smo čuli da svako ko vidi taj snimak izgubi želju za seksom jače nego da se probudio ujutru u nepoznatom krevetu pored blaženo usnulog Dragana Marinkovića Mace, u nežnom medveđem zagrljaju Dragana Markovića Palme.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Da, tako nekako.[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Struja ne radi na otrov[/typography]
Pacijent X i Dr Ričard Dart i Dr Ričard Gustafson –1994.
Pacijentu X ne treba nikakvo ime, jer je čovek stvarno pravi pacijent: ovaj bivši američki marinac je, kada ga je ujela zvečarka, rešio da pravi marinac nema šta da traži sa doktorima i toksikolozima i ostalim nrdovima. Tu dolazimo do “X”, jer je čovek umislio valjda da je X-men sa mutantskim afinitetom ka struji, pa je kao terapiju sebi propisao elektroškove. I to vrlo kreativno izvedene u domaćoj radinosti: prikačio je svećice iz auta na usne, nagruvao kola na 3 iljade obrtaja, i tako izdržao pet minuta. Ono, da pročisti otrov iz sebe. Srećan kraj je ostavio drugima. Konkretno, doktorima Dartu i Gustafsonu, koji su mrtvi ladni malo posle incidenta objavili rad na temu “Neuspeh tretmana elektroškovima prilikom trovanja otrovom zvečarke”.
[typography font=”Special Elite” size=”40″ size_format=”px” color=”#d66a11″]Mir brate[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Gej bomba[/typography]
Rajt Laboratorija, Dejton, Ohajo – 2007
O ovome se pričalo pre par godina, i zvučalo je kao neka kurir-haarp-kemtrejl-mamicu-im-agresorsku-šta-će-sve-smisliti-da-zatru-seme-srpsko-misliš-da-je-slučajno-Dejton priča. Ipak, u njoj ima istine, utoliko što je ovo oružje masovne destrukcije (anusa), u novinama kreativno kršteno kao “gej bomba”, stvarno istraživano od strane Amera. U dokumentima koje su nadležni iz ove vojne laboratorije morali da dostave novinarima na osnovu zakona o slobodnom pristupu informacija, zaista je opisan teoretski princip “gej bombe” koja koristi koncentrisane feromone, a sam efekat oružja na živu silu je skroz carski opisan kao “neukusan ali ne-smrtonosan”. Iako prototip još uvek ne postoji, sama studija je zaslužila nagradu za mir više nego Obama i EU zajedno, jer ideja “vodite ljubav a ne rat” nikad nije bila doslovnije shvaćena.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Džoš, mislim da je sada trenutak…[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Oš te zveknem punom ili praznom flajkom?[/typography]
Stefan Boliger, Stefen Ros, Lars Esterhelveg, Mihael Tali i Beat Knojbil – 2009.
Mene lično uvek više boli prazna pivska flaša, jer tuga tog prizora je za moju krhku dušu gotovo neizdrživa i odmah je moram utopiti u nečemu što će je ispuniti, recimo isto takvoj punoj flaši. Neki taj bol ne umeju da kanališu drugačije osim da zveknu prvu njušku u kafani tom praznom flašom… Ali, da li je to optimalan postupak? Da li je maksimalni kapacitet bola zaista prenet? Istraživački tim sa Univerziteta u Bernu u Švajcarskoj je rešio da jednom za svagda odgovori na ova pitanja i postavi jasne parametre kafanske tuče, naravno, bez uračunavanja nepredvidivih destabilizujućih faktora kao što su Žare i Goci. Zaključak istraživanja: pune boce se lome na 30 kilodžula primenjene sile, a prazne na 40. Propratni zaključak istraživanja, koji čini celo istraživanje besmislenim: ljudska lobanja prska na oko 20KJ primenjene sile.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Staropramen o,5l, pun[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Boli u p**ku materinu![/typography]
Ričard Stivens, Džon Etkins, Endru Kingston – 2010.
Ovo je pravi primer traganja za saznanjem koje svi već znaju, ali je moralo biti eksperimentalno potvrđeno u ime nauke! Obimno istraživanje u izvedbi profesora sa Kil Univerziteta u Engleskoj bilo je usmereno ka tome da otkrije da li psovanje zaista olakšava bol ili se samo tripujemo. Zaključili su da se tripujemo – i da nam to zaista olakšava bol. Sada bar kada keva ili žena krenu da te preko pogledavaju što psuješ krsnu slavu, opštiš sa porodičnim stablom i natačinješ i sunce i boga na isti kurac, možeš da im kažeš da odagnavaš bol (što si pao na Turke protiv Rumuna), engleski naučnici dokazali.
[typography font=”Special Elite” size=”40″ size_format=”px” color=”#d66a11″]Poslastice za kraj[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Šta ćemo sve da gurnemo u rč (ako se ukaže prilika)[/typography]
Dejvid Buš i Džejms Sterling – književnost, 1995.
Kada je te noći u njihovu hiruršku salu došao JOŠ JEDAN sredovečni advokat sa rektalno zaglavljenim objektom koji nema šta da traži u rektumu (konkretno, bočicom Impuls dezodoransa), Buš i Sterling su mu zaboli anesteziju u kičmu, izvadili klešta i iščeprkali inkriminišući objekat. Većina američkih hirurga bi tu završila priču i sela u svoje maseratije i otišla da kara glumice – ali ova dvojica su bili iz neke druge serije, sitkoma valjda. Ljudi su rešili da se edukuju na ovu temu i pretražili svu stručnu literaturu, da vide koliko se to zapravo često događa i šta sve ljudi meću tamo, da bi bili spremniji za neminovni sledeći slučaj. I tako su napisali neponovljiv rad na tu temu, koji je obogatio anale i medicine i književnostii. U 182 slučaja koja su iskopali, kao što je očekivano, dominiraju dildoi, vibratori, motke, boce, voće i povrće, ali ima i nekih unikatnih predmeta kao što su kutija sa alatom (pitanje je da li se računa, jer bila je u robijašu), sijalice, rezači, drška od biča, zamrznuti svinjski rep (?) i TUMOR SA KENGURA (???). Ostaviću vas da zamišljate ovo poslednje, kao i face doktora dok su sve te artefakte izvlačili iz pacijenta.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Evo vašeg problema.[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Koliko jako pingvin kenja?[/typography]
Viktor Beno Mejer-Rošou i Jožef Gal – biologija, 2005.
Odgovor na pitanje sada postoji zahvaljujući ovim hrabrim ljudima. I kao i svi zaista bitni odgovori – nije bitno kako to tačno, bitno je da znamo da neko tamo to zna. Da možemo mirnije da spavamo uz potvrdu toga šta je sve moguće, samo kada je cilj jasan, vredan i kad iz njega pod pritiskom izleću brabonjci od tunjevine!
