– Šta misliš da počnemo da živimo zajedno?

– Ako ti tako kažeš, ljubavi.

– Šta, tako bez razmišljanja?

– A ne znam… Što da ja mislim… (onomatopeja sagnute glave i zastiđivanja)

– Pa ono… I o tebi se radi.

– A nema potrebe… Ti si muška glava, ti si pametniji…

– (onomatopeja prijatnog iznenađenja) A je l’…?

– Tako je.

– I ako ja kažem da živimo – da živimo?

– Ako ti kažeš, tako mora biti…

– Aha… Samo da znaš, ja ti nisam ovako nešto za po kući da sredim i to.

– Nema veze, ljubavi, sve ću ja da čistim i da sređujem…

– A i u kuhinji znam samo da ispržim.

– Sve ću ja da spremam, to su ženska posla, nisu za ljude…

– A i volim da jebem, to mi je neka strast.

– (onomatopeja zastiđivanja) Ti si moj gazda, čini od mene što ti volja…

– Odlično. Odlučio sam da ćeš da živiš sa mnom.

– Kako ti rečeš, čoeku moj.

***

– Ljubavi?

– (onomatopeja ručnog struganja drva)

– Ljubavi? Ej?

– (onomatopeja kratkog hrkljaja, grgoljenja šlajma i mašinskog struganja drva)

– Ej! Ej!

– (onomatopeja strugare)

– Lukić potvrdio ostavku!

– (onomatopeja iskakanja lančanika i pratećih posledica po strugaru, katapultiranje krmelja od naglog otvaranja očiju, naprsla plafonjera) HRKLj-ŠTAKURAC-STVARNO?!

– Spavaš li?

– (izbečene oči, muk) Spavam. (zatvaranje očiju)

– A ja ne mogu da zaspim…

– (onomatopeja proizvosnje rezane građe)

– Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. (blago drmanje) Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. Ej. (drmusanje) Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! Ej! (uzimanje čaše, umakanje prstiju i kapanje vode u ušnu školjku)

– NE DAJ BOŽ-VOD-BRRRRRRRRRRRRRR!!!

– Ej!

– Šta je?! Šta je koji kurac više?!

– Ni ti ne možeš da spavaš?

– Ne mogu, jebote! Ne mogu! Kako da spavam kad si me napala tu ko ona pomarandža sa interneta što napada pošteno voće i povrće-

– …hoćeš da kažeš – hoćeš da kažeš da imam – CELULIT?!

– Nis-…!

– …i zbog toga me uznemiravaš u POLA NOĆI?!

– KO-…-JA-TEB-UZ-…!

– Znači, budiš me u pola noći da bi mi rekao da sam DEBELA, da sam RUŽNA, da sam MLITAVA, da sam BEDAN IZGOVOR ZA ŽENU, da sam SVIIIIIIIIIIIIINjA?!

– Ne-…!

– Ljudi spavaju u ovo doba, a ti mene budiš da bi me vređao?! Kakav si to čovek?

– Ali-…!

– Znaš šta si ti, ti si jedan najobičniji sadista! Jedan OKORELI SADISTIČKI PSIHOPATSKI DEGENERIK! I ja sa tobom nemam o čemu da pričam više!

– Šta bre-

– Vrati mi jorgan, to je moj jorgan! I ćebe!

– A čime ja da se pokrijem?!

– Ne znam čime se MUŠKE ŠOVINISTIČKE SVINjE pokrivaju, ĐUBRE JEDNO, ti mene kao voliš, ti mene ne poštuješ, kažem da te volim, ti ni da pomeneš, ja bih da te ljubim, ti glavu okreneš, čemu to, mnogo boli što smo zajedno, BUAAAAAHAHAHAHAHAHAHA, gle četiri sata, moram da spavam, laku noć, ljubavi.

– (onomatopeja češanja iza uveta)

***

– Ljubavi, molim te, lepo se ponašaj, jednom godišnje je slava kod mojih, hajde potrudi se samo taj jedan dan, nemoj da budeš stoka!

– Zašto, jebote, pa kad sam bio stoka kod tvojih, uvek sve fino ko čovek, cveće za tvoju kevu, piće za ćaleta, domaćinski razgovor, sv-…!

– Dadadadadadadadadada, dobro, dobro, dobro, prekini sad, ĆUTI VIŠE, nemoj da praviš gluposti, ne pričaj mnogo, ne pričaj uopšte i lepo se ponašaj, jasno?

(za slavskim stolom)

– Jao mama, što ti je lepo ispao kolač, kako si mu lepo izvela cveće, pa ove pletenice, pa karnerići, pa klasovi pšenice, pa pare, pa grozdovi, pa tajna večera, pa seoba Srbalja, ma niko ne zna kao moja mama, ni ono tvoje govno koje daje sebi za pravo da me zove snajkom, je li tako?

– Jao hvala ti sine, ti si moja ćerka, tebe mama voli najviše na svetu, pa Anandi, to sam ja od moje mame naučila, a ona od svoje, to se kod nas prenosi sa kolena na koleno.

– A šta ti je ovo, mama, lepo si ga napravila, a ne znam šta je?

– To je ćero muški ud, to nemojte da dirate, to sam napravila za tvog oca, Radoslave stoko, ovo da pojedeš da popraviš učinak akobogda i meni da svane, ne sad, nisam rekla da može bagro alava, nisam iznela rižoto od morskog krastavca, seljačino jedna, pedeset godina si sprcao u dupe a ne znaš ni šta je morski krastavac.

– (onomatopeja uvređenog tasta) Kako ne znam, to-

– Ne znaš, ne znaš, ne možeš ti to da znaš, ti dan-danas sričeš, tako te je naučio tvoj učitelj u Pičkojevcu, kako ti se zove ta tvoja selendra.

– Nem-

– UMUKNI MAJMUNE, sram te bre bilo, raspravljaš se tu sa mnom pred decom, ćerki traume da nabiješ kao što si meni, ceo život si mi upropastio, stoko jedna, vidiš li ti ćero moja šta mi radi ova životinja!

– Zašto si takav, tata, zašto mučiš moju mamu, pogle je jadnu na šta liči, BUAAAAAHAHAHAHAHAHAHAHAHA!

– Ja sam bre volela u životu da izađem, da popijem i pojedem i da se proveselim, bila bre gradsko dete, moderna žena, a ovaj tvoj otac mrcina jedna, večito ko mumija, balsumirao se ko Lenjin, ja čula preko drugarice sviđam mu se pa da se upoznamo, Bože, mi se upoznali a ja se mislim u sebi: „Meni još jedan otac ne treba“ ali mic po mic pa se zajebem i eto me sad, zakopala se za ceo život.

– Zašto si joj to uradio tata, zašto si nas zlostavljao tako?!

– Dođem ja kod njega, počeli mi da živimo, ja kad sam došla ma to je bilo prelepo, sve blato, znaš kako, ulepljeno, nikakvo, seljački, taman kako on i njegovi vole, e onda sam došla ja i donela malo kulture i elegancije, sve sam uzela pod svoje, pobila mu one životinje i bacila, šta je, šta se mrštiš majmune poljoprivredni, to ti jedeš svinje jer ne znaš za bolje, ja sam pokušala malo da te uljudim, da te civilizujem, ali ne, ti si stoka i seljačina, to ti je.

– Nemoj- (onomatopeja tastvovog ropca)

– ŠTA NEMOJ, nećeš ti meni da određuješ kad ću ja da pričam, ja sam bre žena emancipovana, kulturna bre, imam višu ekonomsku, ja sam dama za tebe, sirovinčino jedna, vidiš li ti koja ti je jajara otac, to je bre nesposobno, da vidiš ti gde je on živeo pre nego što sam ja došla, evo ti slike, pokaži i ovom ovde kako se zove, jesi mi ti dao ovo cveće?

– Jeste, ja sam i dalje u igri za vašeg zet-

– Mrzim ruže, volim karanfile, ovaj ti neka budala.

– Ali prošle godine sam vam doneo karanfile, pa nis-

– Tad sam mrzela karanfile, evo slike, vidi kuću, pogledaj, pogledaj tu lepotu, gle svinjac, vidi nijedan stub, nijedna figura, ni fontanu nije imao, nema muškatle, nema lepe čoveke, klavir nije imao, tako su oni voleli da žive, pa sam onda ja došla i sve to lepo razjebala, i one govnare mu rasterala, ništa me ne gledaj Radoslave, pa šta ako rodbina neće više da priča sa tobom, jaka ti rodbina, sve seljačine, treba ih pobiti.

– Svaka ti čast, mama!

– Ma i njega je trebalo da oteram, đubre jedno, odmah pošto sam rodila tebe je trebalo da ga oteram, ništa mi ne treba ni on, samo smrdi tu po kući, TIŠINA! ni reč da nisi zucnuo, stoko jedna, pa šta što je tvoja kuća, za tebe je svinjac, u svinjac ću ja tebe da zatvorim tako mutavog i nesposobnog, svinjo jedna.

– A ja ću da mu natovarim socijalnog radnika, pa ću da presavijem tabak, pa ću da ga tužim za zapostavljanje deteta, pa će da ide u zatvor, jebem mu majku, šta je ćale, tišina, to moja baba nije, ja sa tvojim seljacima nemam nikakvog posla, ja imam svoju baku.

– (onomatopeja preznojavanja potencijalnog zeta) Nas dvoje bismo mogli da kr-

– TIŠINA, SEDI DOLE!

– TIŠINA, SEDI DOLE!

– (onomatopeja tastovog umornog pogleda potencijalnom zetu koji govori da je zauvek izgubljen i da odsad pa do kraja večnosti može da kaže samo jedno.)

– Da, draga. (Onomatopeja mirenja sa sudbinom jedne izgubljene duše.)