Kultni filmovi

Vreme je da nataknete fedora šeširiće, prebacite karirane šalove oko ramena, stavite naočare bez dioptrije i odvrnete rane radove Pavementa na gramafonu, jer ćemo sada da diseciramo pojam kultnog filma i da se smejemo svima onima koji stavljaju Star Wars serijal u tu grupu. Zaista, ogroman broj filmova opisivan je tim izrazom, uglavnom mešajući ga sa pojmom klasik, pa čak ponekad i blokbaster. Tako mi Alehandra Hodorovskog, tome moramo stati na put.

Kult je mala grupa ljudi koja fanatično obožava Eplove proizvode, Ivicu Dačića, neko pagansko božanstvo, ili u ovom slučaju film. Predmet njihovog poštovanja često je udaljen od očiju javnosti, ponekad čak i u direktnoj suprotnosti, ali se isto tako dešava i da ga upravo oni izbace u mejnstrim. Ogromna većina kultnih filmova startuje sa lošom prođom kod publike i/ili kritike, uglavnom kroz obradu kontraverznih i transgresivnih tema, rušenja konvencija žanra, avangardnim ili inovativnim pristupom, a često i činjenicom da su totalno sranje u svakom pogledu. Uz pomenuto, poteškoće u produkciji, kao i debilno ponašanje onih koji su u istu uključeni, takođe može naoštriti određenu vrstu gledalaca.

Šta god da je posredi, revnosna gomilica fanova uzdići će film do božanstva, efektno ga održavajući u životu, i ponekad putem svoje fanatičnosti direktno uticati na rast zainteresovanosti generalne publike. Pomenuti serijal Ratovi zvezda, kao i recimo nesrećni Twilight, svakako imaju ogroman broj predanih obožavalaca, čak bi se za ovaj prvi moglo reći i da je dostigao status religije (džedaj kao veroispovest je na četvrtom mestu u Britaniji). Međutim, status kultnog filma im izmiče prvenstveno zbog njihove inicijalne i kontinuirane sveprisutnosti u gotovo svim sferama života. SW bi lakše bilo opisati kao klasik, a TL kao (nadamo se) prolaznu modu među tinejdžerkama ove generacije. I, na kraju krajeva, u pitanju su ogromni blokbasteri.

U svakom slučaju, granica je često veoma nejasna i uvek podložna debati, mada se određen broj filmova sasvim komforno smestio u njoj. Nabrojaćemo nekoliko primera dovoljno poznatih da ne zbunite, ali ipak impresionirate studentkinju neke umetnosti iz komšiluka.

The Big Lebowski (braća Koen, 1998.)

Koeni su 1995. godine uzeli Oskara za Fargo i mogli su do mile volje da se izdrkavaju za svoj sledeći projekat. Naravno, na njihov pedantan način. Kada napraviš neo-noar komediju u kome je glavni lik (The Dude – Džef Bridžis) batica koji čitav dan bleji naduvan u kuglani sve dok mu se Kinez ne popiša na tepih, ne možeš da očekuješ niti preveliku zaradu, niti pregršt pozitivnih kritika. Bar ne odmah. Već kroz godinu dana sve se promenilo i Veliki Lebovski postao je prvi kultni film internet doba.

Zašto je kultan?

U bioskopima Sjedinjenih Država postoji običaj ponoćnih projekcija koje uglavnom za male pare prikazuju nešto starije filmove za koje postoji interesovanje određene publike. Jedan lokalni bioskop se dokopao Lebovskog i već prve večeri prikazivanja nekoliko stotina ljudi izvisilo je za kartu. Film je nastavio da se prikazuje sledećih šest nedelja pred ispunjenim salama. A to je bio samo početak. Ubrzo dolazi do prvog Lebovski festa u Kentakiju koji se održava već deset godina, a za petama mu je i sličan festival u Londonu. Nakon nekog vremena došlo je i do razvijanja filozofije-religije Djudeizam (Dude + taoizam) koja danas ima oko 150 hiljada sledbenika. Bez obzira na klimave početke, kult je uspeo da vine Lebovskog do visina najpriznatijih filmova Koena, Fargo i No Country for Old Men, a od Bridžisa da napravi čoveka kome bi fanovi šmrkali strugotinu sa peta i još platili za to.

The Rocky Horror Picture Show (Džim Šarmen, 1975.)

Naučnofantastična horor komedija snimljena u stilu mjuzikla o vanzemaljcima-transeksualcima sa planete Transeksualije sve sa Timom Karijem u mrežastim čarapama? Apsolutni kralj ponoćnih projekcija. U pitanju je najduže prikazivani film svih vremena, budući da se u nekim bioskopima igra kontinuirano još od 1975. godine. Sve duguje isključivo fanovima, koji su nakon mlitavog početka nakon godinu dana počeli iznova i iznova da pune svaku projekciju.

Zašto je kultan?

TRHPS je parodiranjem B-produkcije na neobičan način uspeo da pogodi određenu nišu ljudi i pritom je bukvalno eksplodirao. Ukupno, od prodaje karata i DVD-eva, film je zaradio 365 miliona dolara na budžet koji je iznosio nešto manje od milion i po. Publika u bioskope dolazi obučena poput glavnih likova (što praktično znači da je polovina ljudi u mrežastim čarapama), citira dijaloge, izlazi na binu i paralelno sa dešavanjima na platnu izvodi scene, i sve to dok ih drugi ljudi gađaju kojekakvim đubretom u odgovarajućim trenucima. Više puta je zabeležen i seks na bini, a neko vreme u Nju Orleansu lokalni idiot bi banuo motorom u bioskopsku salu i vozio ga između redova za vreme jedne od pesama koju izvodi Meatloaf. Sam kult malo je popustio poslednjih godina, što i ne čudi, budući da je perfektno odgovarao razdoblju u kome je nastao, a i uz to – sama publika je pomalo omatorila. Međutim, dokle god se prikazuje, Rocky Horror imaće jaku pratnju iza sebe.

The Room (Tomi Viso, 2003.)

Ako je Plan 9 from Outer Space toliko loš da je dobar, onda je The Room toliko loš da je remek-delo. Kromanjonac koji izgleda kao da je prethodnih mesec dana duvao lepak za parket, Tomi Viso, potpisuje ovaj film i to u ulogama producenta, reditelja, izvršnog producenta, scenariste, glavnog glumca, a verovatno i kafe kuvarice i flafera. Mesto producenta je ipak opravdao na impresivan način – film je finansirao parama koje je prikupio švercujući kožne jakne iz Južne Koreje.

Zašto je kultan?

U pitanju je katastrofa na svim nivoima, sasvim sigurno najgori film ikada snimljen. U tome je upravo i njegov šarm koji odiše naivnošću. Viso je zaista verovao da je snimio vrhunsku dramu, ali usled potpune nesposobnosti svih uključenih u projekat, ispala je neočekivana komedija. Nakon smešnih 1800 dolara tokom inicijalnog prikazivanja, putem interneta počela je da se širi reč o The Roomu. Zbog ogromnog interesovanja, podržanog čak i od strane holivudskih glumaca, sve više bioskopa počelo je da otkupljuje film. To je na kraju rezultovalo rađanjem kulta veoma sličnom onom prisutnom u TRHPS-u. Viso i ostatak glumačke postave bez blama redovno prisustvuju projekcijama, odgovaraju na pitanja publike i dobacuju se loptom s njima. Jedan fan je išao dotle da je napravio video igru, a takođe postoji i nekoliko nezvaničnih verzija knjiga.

Fight Club (David Fincher, 1999.)

Definitivno najpoznatiji film sa ove liste, čiji poster visi sa zida svakog školarca i studenta ove planete (a verovatno i neke druge) koji ima iole problema sa autoritetom. Borilački klub je primer filma koga je kult toliko izgurao u mejnstrim, da je nakon jedva deset godina već počeo da nosi titule klasika i da se nalazi na listama najboljih filmova ikada napravljenih. Ovaj izuzetno ambiciozan projekat, nekoliko puta odbijan sa svih strana, jedva je opravdao budžet i podelio kritiku na veoma sličan način kao što je to učinila Kjubrikova Paklena pomorandža četrdeset godina ranije.

Zašto je kultan?

Dirnuo je žicu na način na koji je malo filmova to uradilo pre njega. Nakon kontraverze koju je podigao u javnosti i siće koje je zaradio u bioskopima, frka oko FC-a se stišala. A onda je neko primetio da sa brojem prodatih DVD-eva raste i broj pravih klubova u kojima ljudi ubijaju jedni druge od batina. I pritom ne mislimo samo na napaljene tinejdžere, već i na japije koji su se bez problema identifikovali sa likom Edvarda Nortona. Nekoliko polu-uspelih terorističkih napada odrađeni su inspirisani filmom, a Tajler Darden postao je heroj svih buntovnika bez razloga (potkovanih plitkom, ali efektnom filozofijom) 21. veka. Njegova univerzalna tematika još neko vreme će ga držati među favoritima nadolazeće omladine, o čemu svedoči i činjenica da je to manje-više jedini film koji se neprestano penje na Top 250 lestvici IMDb-a.

Reefer Madness (Louis Gasnier, 1936.)

SAD je verovatno najparanoičnija država na svetu i često koristi industriju zabave kako bi javnost informisala o najnovijoj pošasti koja preti da uništi omladinu. Tridesetih godina prošlog veka, ta pošast bila je marihuana, pa je bio red da se snimi film koji bi pokazao šta se dogođa sa dečurlijom koja puši kojekakve droge. Tu možete saznati neke veoma korisne stvari, kao na primer da marihuana tera na (samo)ubilačko ludilo. Reefer Madness je bio u zaboravu nekoliko decenija, dok ga nije otkrio neki bradati hipik tokom sedamdesetih i prevrnuo se od smeha.

Zašto je kultan?

RM je jedan od onih filmova koji je bio namenjen zastrašivanju omladine, ali je kroz svoj sumanuti prikaz delovanja marihuane postigao upravo suprotan efekat. Postao je omiljeni film za gledanje uz travu zbog svoje potpune bizarne nepovezanosti sa realnošću. Drugim rečima, RM je našao svoju publiku u kulturi duvača, u istim onim ljudima koje u filmu osuđuje. Kult mu nije doneo nikakve pare, prvenstveno jer je već par decenija javno dobro (tj. besplatan), ali ga je sačuvao od zaborava i pored njegove neznatne uspešnosti i inovativnosti. Film se i danas prikazuje, a njegove obnovljene projekcije tokom sedamdesetih, bila su od velikog značaja za razvoj distribucijske kuće New Line Cinema (odgovorne za, na primer, LOTR trilogiju).

Šta smo još mogli da pomenemo, a nismo (ili jesmo, ali na nekom drugom mestu)?

Donnie Darko (Richard Kelly, 2001.), This is Spinal Tap (Bob Reiner, 1984.), Showgirls (Paul Verhoven, 1995.), Pink Flamingos (John Waters, 1972.), Harold and Maude (Hal Ashby, 1971.), Faster, Pussycat! Kill! Kill! (Rus Meyer, 1965.), Emmanuelle (Just Jaeckin, 1974.), Bad Taste (Peter Jackson, 1987.), Barbarella (Roger Vadim, 1968.), Zero de Conduite (Jean Vigo, 1933.), Edward Scissorhands (Tim Burton, 1991.), Withnail & I (Bruce Robinson, 1987.), El Topo (Alejandro Jodorowsky, 1970.), i još 150 drugih filmova.