Rokenrol za kućni savet

Ova je imala loptasti oblik, elastična poput plastelina, a dovoljno kompaktna da je mlaz vode ne rastvori nego u komadu potera u slivnik koji će je konačno odvesti u kanalizaciju, Savu, Dunav, Crno More i, posle obrnute osmoze koja ne može biti potpuna, u čašu nekog Rumuna ili eventualno Bugarina. Dakle, moja kuglica šlajma je tog jutra bila savršena, šepurila se iz umivaonika zahvalna Duvanskoj industriji Niš koja joj je omogućila zavidnu veličinu te Subotičanki čiji joj je Gorki List dao predivan ten. Voda je nosila tu fascinantnu izlučevinu ka Rumunu, najavljujući još jedan dan koji ne bi trebalo da bude mnogo gori od prethodnih 9187 dana mog života.

***

Nikada nemoj pomisliti da dan ne može postati gori. Može. Uvek. I nema to veze sa majorom Edvardom Marfijem i njegovim zakonom. To ima veze sa činjenicom da je život govno, ali ono dijaretično koje se difuzno rasporedi po enterijeru WC šolje tako da voda iz kazančeta ne može sasvim da ga sapere, nego moraš i ručno da zalegneš. Neraskidivu analogiju života i proliva spoznao sam, u njenoj punoći, tog dana, dakle 9188. dana mog života, istog onog dana koji je porodio jednu savršenu kuglicu šlajma i nije nagoveštavao ovakvu fabulu. Ipak, evo me u podrumu rođene zgrade, gde sa mokrom platnenom vrećom na glavi čekam da mi Stajić ponovo u nos i usta sipa vodu iz kace koja još miriše (ili bazdi, stvar je ukusa) po prošlosezonskom kiselom kupusu.

Anđelko Stajić, major kao i Edvard Marfi, samo u penziji, kršna je ljudina iz stana broj 71 na osmom spratu, tačno preko puta lifta. Još je JNA Stajiću dodelila baš taj stan, a sa njim i savršenu ključaoničnu osmatračnicu sa koje se vidi ko na narečeni sprat električnim dizalom stiže, a ko isti sprat napušta. I kada. O komšiji sam do danas znao da je džangrizava matora drtina, da nije ljubitelj sapuna i sličnih derivata hemijske industrije, ali nisam znao da ima tolike ručerde i da ga snaga još nije napustila. Znao sam da bije ženu, ali nisam znao da će da bije mene. Znao sam da mrzi skraćenice poput SAD, FBI, CIA, ali nisam znao da voli njihove gvantanamovske metode isleđivanja. Posle treće generalne probe davljenja, setio sam se nekakve reportaže koju sam gledao možebiti na nekoj produhovljenoj televiziji, poput History kanala. To ne znači da ja taj kanal pratim, nego da je verovatno bilo poluvreme.

Stvar se zove Waterboarding, poznata i omiljena postaje posle napada na Njujork 2001, koristi je američka obaveštajna služba kako bi objasnila pohapšenim muslimanima da su oni krivi za sve nedaće sveta. Princip je jednostavan – zatvorenik leži, vezan, sa vrećom preko glave, i naliva se vodom zbog koje ima utisak da se davi. Nije, naravno, isključeno i da se stvarno udavi ili da pretrpi gadna oštećenja pluća, a da, zbog prekida dostave kiseonika, mozak nepovratno strada i preporuči nesrećnika za doživotnu psihijatriju što je manje vedar scenario od davljenja. CIA ne briga mnogo – osumnjičenih ima dovoljno. Ali ja brigam, ne bih baš da skončam u vlagom obloženom podrumu solitera, a da mi poslednja misao bude posvećena aljkavoj tetovaži „JNA Bjelovar 1969“ na nadlaktici penzionisanog oficira, mog prvog komšije.

„Dragi komšija Jakšiću“, počeo je Stajić, pošto mi je popustio improvizovanu kapuljaču, „izvini, jebiga, na ovim metodama, ali ko neće milom mora silom. Ti znaš da ja nisam prek čovek…“

„Znam, znam. Zna i tvoja žena“, progovorili su moji testisi kroz moja usta.

„Ajde Jakšiću, to što se ja nekad posvađam sa ženom…“

„Posvađaš!? Gađaš bre ženu cvikcanglama kao Apač, dva puta su mi probile zid što i nije čudo s obzirom da živimo u komunjarskom soliteru, a te tvoje komunjare su svugde gledale da ućare, pa i kada su zidove pravili.“

„Jakšiću, za ženu i nekako, ko je jebe, ali komunizam mi ne diraj. Zalivaću te dok ne crkneš, zabole me za ovu… Maletiću, kako se zove ono da ne bijemo pedere i Hrvate?“

„Tolerancija“, javio se prvi put Maletić. I on je, dakle, bio tu. On me je zapravo i navabio u podrum. Neka crkotina smrdi iz mog podruma, rekao je, i požurivao me da siđemo dole. U mraku je moj potiljak sačekao tučak za meso, a onda daska, konopac i kaca sa vodom. Bora Maletić, sa drugog sprata, preveslao Drinu i nastanio se u našem soliteru, poslednjih deset godina nosi iste farmerke, iste patike, istu kožnu jaknu i istu zalizanu frizuru. Kada Maletić hoda, on baca noge levo i desno, a ipak se nekako kreće pravolinijski – da bi stereotip bio potpun, samo još treba da ispod glasa deklamuje: Devize, ajmo devize… A eto, takav jedan mufljuz i jedan matori penzioner držali su me pod šahom, i u neznanju – ja naime pojma nisam imao o čemu se radi. Majka me je uvek učila da lepo pitam kad nešto ne znam.

„Šta hoćete bre vi od mene pizda vam materina ona nenormalna?“, lepo sam pitao.

„Prvo, jarane, da se smiriš. Nije fino da tako vičeš na nas, a mi na tebe, evo, glas nismo podigli“, pričao je Maletić cinično smirenim tonom. „Ti znaš da je komšija Stajić predsjednik Skupštine stanara, a ja blagajnik. Imaš, dakle, posla sa službenim organima ove zgrade.“

„Ti ćeš, Maletiću, imati posla sa službenim organima ove države, a tvoja šveca će imati posla sa mojim službenim organom, kad ti budeš na mardelju.“ Već sam uveliko gazio granice koje bi trebalo da oseća vezan čovek, do malo pre davljen po američkim metodama.

„Eto, Jakšiću, i ovo sam spreman da ti zaboravim kao čovjek, samo ako se urazumiš i čuješ što imamo za reći. Sledeće sedmice su ovdje izbori u Skupštini stanara. Tebi je, držim, u interesu da sposobni ljudi poput komšije Stajića i mene ostanu na svojim pozicijama i dalje rade za dobrobit ovog solitera.“

„Samo vi radite za dobrobit solitera, a mene pustite, imam neodložna posla.“

„Pustićemo te, Jakšiću, ako se dogovorimo“, ponovo se uključio Stajić. „Vidiš, ja kao komunista i idealista nikada nisam verovao u opoziciju i tu… kako beše Maletiću?“

„Predstavničku demokratiju“, priskočio je blagajnik zgrade.

„E to. Jer, ako je vlast savršena – kao što je Titova bila i kao što je ova naša u zgradi – šta će nam opozicija!? Svako opoziciono delovanje u tom smislu jeste diverzija, podrivanje našeg samoupravnog sistema i pokušaj skretanja sa puteva revolucije.“

„Pređi na stvar, Stajiću, počeće mi Njemci“, požurivao je predsednika Stajića blagajnik Maletić.

„Stvar je, naime, u tome što oni intelektualci sa 12. sprata hoće da se kandiduju za funkcije u Skupštini stanara i lobiraju po zgradi. Nude uvođenje brzog interneta, krečenje zidova, a sa prihodima onu…“

„Transparentnost“, pomogao je Maletić.

„To. U moje vreme je poštena inteligencija ćutala i radila šta joj se kaže, a sada se uskopizdila. Vidiš, Jakšiću, mi koji cenimo tekovine ovog solitera nećemo dozvoliti da se one tako urušavaju. Kada kažem mi, tu mislim i na tebe – ja te, bez obzira na teške reči, smatram svojim saborcem i drugom“ – major u penziji je trijumfalno završio govor i teatralno mi skinuo vreću sa glave, valjda kao znak dobre volje. Oči su se polako privikavale na podrumsku tminu, a čim su se dovoljno privikle spazio sam treću priliku zgužvanu u uglu.

„Baba Milka! Šta ćete vi ovde?“, dreknuo sam.

„Evo ja starački, sine. Ti, jesi završio za ekonoma?“, odgovorila je baba Milka, legendarna komšika sa prizemlja koja je bila matora i kada je moj otac bio dete. I tada je terala decu ispred prozora, vikala da će da krepa zbog njihove buke tokom kućnog reda, ali je nekim čudom izbegavala taj scenario već decenijama.

„Ma manite fakultet, šta ćete vi sa ovim bitangama!? Pa ovo je udruženi zločinački poduhvat!“

„E sine, ne zna baba. Meni su samo rekli da ću biti zamenica predsednika Kućnog saveta i da će da ograde tamo ispod prozora da deca ne lupaju lopte. A i ovaj mali Maletić je pominjao pare od vešeraja, pemzija mala, a zejtin poskupeo…“

„Kakve pare, kakav vešeraj?“, pitao sam.

„Ma pusti staru, izlapela od kad smo joj kupili naočari za noćno gledanje da špijunira komšije“, vadio se Maletić. „A vešeraj, znaš da ga izdajemo onom debelom advokatu kao kancelariju, kapne dobra para mogu ti reći. Ali od kad smo napravili onu sumnjivu nadgradnju sa još sumnjivijim investitorom – rapsodija.“

„A zato si ti blagajnik, bagro jedna. Pa šta vi hoćete od mene?“

„Rekao sam da ovi sa dvanaestog hoće da se kandiduju. Računam danima, prebrojavam, dole na niskim spratovima imam sigurne glasove mojih penzionera, ali gore iznad osmog sam tanak, kampanja mi je više puta sabotirana“, rezonovao je Stajić. „Znam da si ti, Jakšiću, apolitičan, apstinent od izbora takoreći – i to je ispravno i legitimno. Mladi ljudi treba da uče i rade, a ne da glasaju i mitinguju. Ali kako god okreneš, fali mi tvoj glas za reizbor. I glas tvoje devojke.“

„Odakle meni devojka?“

„Imaš, imaš i devojku, živi tu sa tobom te ima pravo glasa. Evo vidi“ – Stajić mi je pružio nekakvu listu stanara načinjenu zbog plaćanja infostana. Pored mog stana 72 naškrabano je bilo – 2 osobe.

„I kako će ta imaginarna devojka da glasa?“

„Ispravno – za nas! Neće ona da glasa, biće sprečena da dođe – ozbiljnu curu si našao, ima predavanja na fakultetu – pa ćeš ti da glasaš umesto nje. Sa ta dva glasa dobijam, prognoza ne može da pogreši“, zadovoljno je konstatovao Stajić.

„A šta ja imam od toga?“, nezadovoljno sam pitao ja.

„Funkciju“, reče Maletić. „I to ne bilo koju – bićeš zvanični ključar. Kod tebe će stajati ključevi zgrade, podruma, biciklarnika i potkrovlja, bićeš glavni za interfon i komunikacije u zgradi što te, je li, čini nekakvim portparolom izvršne vlasti. Znaćeš bre šta ko radi!“, trijumfovao je Maletić.

„Zabole me šta ko radi“, replicirao sam.

„Informacija je moć“, našao se Maletić skoro uvređenim.

„Pa jeste, sine, interesantno da znaš ko je kad došao i otišao iz zgrade, ljubi te baba“, podržavala ga je Milka.

„Jesi li sa nama ili si protiv nas?“, pitao je Stajić dok je polako, kao nehajno, ponovo pripremao onu vreću.

„Sa vama, dakako“, zauzdao sam svoje testise i odgovorio suvislo. „Ali ne bih da budem taj ključar, previše je to odgovorno. Ako hoćete moja dva glasa, samo treba da na Skupštinu stanara donesete ugovore za uvođenje brzog interneta. Ne mogu više da se zlopatim sa bežičnim – ona govna sa dvanaestog stavila šifru.“

Maletić i Stajić su se zgledali i slegnuli ramenima. Prećutna saglasnost. Baba Milka isto nije imala ništa protiv interneta, njoj je bio bitan kućni red, da se ne lupa pod prozorom od 15-17h, što je htela da razvuče na 14-18h. Napetost kao da je razvejana promajom, Stajić se glupavo, zaverenički smeškao, valjda da premosti neprijatnu tišinu tokom koje mi je konačno oslobađao vezane ruke. Maletić je gledao u niz tiketa i sa telefona tiho sricao rezultate.

„Znaš“, počeo je opraštanje Stajić, „nisi ti rđav mladić. Žao mi je što je ovako ispalo, ali se nadam da ćemo se od sada slagati kao ljudi i komunisti.“ „Da, nema ljutnje, jarane“, dodao je Maletić i džiberski pružio ruku.

Nisam mu dao svoju, nije mi bilo do slaganja sa komšilukom. „Vi ste veća govna nego što sam mislio“, rekao sam vukući svoje telo iz podruma. Čuo sam i odgovor nekog od njih dvojice: „Život je govno, mi se samo prilagođavamo.“

***

„Cheesecake vam je odličan. Molim za još jednu čašu kvasa“, mrmljao sam kroz puna usta. Kolač, pa makar i avangardni, jeste bio najbolje što mi se desilo od kako sam prošao kroz vrata stana 101 na dvanaestom spratu.

„Dakle, ako sam dobro razumeo, vi želite samo malu protivuslugu?“, rezimirao je arhitekta, grleći svoju ženu koja je upadljivo insistirala na političkoj korektnosti u imenovanju njenog zanimanja – „psihološkinja“, ponovila je nekoliko puta. Nije mi to smetalo, bilo je vreme da se i ja prilagodim.

„Da, samo malu protivuslugu. Ja prelomim izbore za vas, a vi mi omogućite da dalje pomažem ovom soliteru kao blagajnik. Ipak sam apsolvent ekonomije.“