Mračni grad – revolveraška priča

Kretao se skoro nečujno kroz zakrčenu ulicu. Koračao je lagano, usporeno, klateći se pomalo. Nije mu se žurilo. Bio je zadovoljan što se plan odvija kako treba. Samouveren. Iz daljine je izgledao kao velika bela ajkula u moru sitne užurbane ribe pritisnute nebitnim problemima. Ruke u džepovima otežavale su mu provlačenje kroz masu ljudi koja mu se kretala u susret. Ali opet, neprirodno se lako sklanjao, naginjao i izbegavao sva ta ramena koja su mu išla u susret. Osim jednog.

Rame istureno iz obesti, koje divljački odbacuje ljude na sve strane i koje mu prilazi brzo, neprirodno brzo, kroz masu sad već zakrčenih i usporenih ljudi. Znao je taj tip ljudi. Drkoši, klinčadija koja gura bakice i dekice po ulici, uvek sa spremnim odgovorom „šae matori, šo se vučeš, a?!“ Šta to uopšte znači, pitao se.

Rame užurbanog klinca njegove visine stizalo je ka njemu. Nije se sklonio. Nikada nije vario decu koja prebrzo odrastu. Prebrzo prestanu biti deca i postanu problemi. Lagano se pogurio i isturio sopstveno rame za sudar – pravo na putanju klinca koji je taman otresao bakicu sa pijačnim cegerima. Prasak. Delikvent, mnogo lakši od njega samog, uz komičnu piruetu strovaljuje se na dupe. Zaprepašćenje prisutnih i iskrivljeni osmesi. Ulepšao im je sivi jesenji dan.

Nije mu to trebalo. Ako ikada, sada ne želi da privlači pažnju. Previše toga je na ulogu. Ipak, osmeh mu zatitra na uglu usana. Kratak i iskrivljen, ali pravi osmeh. Nastavio je da hoda pogurivši se malo i pritiskujući laktove uz telo. Osetio ju je. Hladnu i reljefnu, ispod dugog kaputa. Drška novog revolvera, nabavljenog samo za ovu priliku, od likova mnogo mračnijih od njega samog. Bez mnogo pitanja. Samo jedno. Jesi li doneo keš? Keš, kao i sve ostalo odavno je bilo spremno. Grešaka ne sme da bude.

Drago mu je što je uzeo revolver. Težak je i robustan, sa malim kapacitetom. To mu nije bilo bitno. Uvek se grozio poluautomatskih pištolja. Veliki su, previše lagani, sa previše metaka na raspolaganju. Njemu je trebao samo jedan. Ostalih pet nameniće drugim ljudima i drugim vremenima. U tom trenutku, svih šest čekali su u svojim komorama, kao zamrznuti u vremenu. Mirni i nepokretni, a opet na samo delić sekunde od eksplozije pune života, zvuka i vatre, samo da bi trenutak kasnije tuđi život uzeli. Čekali su strpljivo.

Bio je siguran da će sve proći bez greške. Nije kao da mu je prvi put. Posegnuo je ispod kaputa, vrhovima prstiju nežno prelazeći preko kontura po drvetu drške. Skoro je vreme. Izbio je na prazan prostor u toj pokretnoj reci ljudi, samo da bi na trenutak video njega – debelog gmaza u bašti prepunog kafića. Stigao je. Sve je kao što je i planirao. Nedelje osmatranja su se isplatile. Sve se savršeno poklopilo. Bahati oznojeni smrad opet prepričava neku lažnu dogovoštinu, iritantno urlajući. Velika grupa ljudi tupo gleda u njega i razvlači povremene osmehe, lažne kao i sise riba u njihovom društvu. Sve je u toj slici bilo fejk, a opet tako tragično istinito. Sponzoruše i sponzori, mafijaši i političari. Svi za istovetnim stolovima i u istovetnim separeima. Gadili su mu se. Da može da bira, bio bi daleko od svega toga. Ali, posao je posao.

Izdahnuvši vazduh koji je sada već neprirodno dugo držao u plućima, uradio je ono za šta je vežbao mesecima, godinama. Ono za šta je plaćen. Ruka je nehajno krenula ispod kaputa, prirodno, kao kad neko vadi mobilni telefon da se javi majci. Samo što on na ovakve poslove ne nosi telefon, drotovi ih lako prate. Možda je preterao ovaj put, možda je preduboko zgrabio dršku, pomislio je. Možda će mu nišan pobeći zbog lošeg hvata. Previše kolebljivih misli u samo jednoj sekundi…

Ipak, izvukao je revolver bez greške. Kao i bezbroj puta do sada, pri treninzima i drugim poslovima, sve se kretalo robotskom preciznošću. Osa cevi kao da je imala svoju volju, kao da se sama ispravila, a nišani poravnali sa glavom debelog. Opet se osmehnuo. Samo na delić sekunde. Opet samo krajem usana. Niko ga nije ni primetio. Svi su gledali u zadriglog lažljivog krimosa. Ali gmaz… On je bio okrenut na pravu stranu. Pravo ka njemu. Pogledi su se sreli. Debeli je razrogačio sitne svinjske oči.

Tupo klik i rezak zvuk vrelih gasova koji bujaju iz čelične cevi u prohladno jesenje veče. Debeli se trznuo i zabacio glavu. Pogodak je bio savršen. Zrno je završilo u desnom, pomalo razrokom oku. Telesina se zamrzla na nekoliko sekundi, a onda se samo strovalila. Kao kula od karata ili raspolućena svinja kada padne sa nogara za obradu. Mrtav.

Istrenirani, tečni povratni pokret i nežni zvuk upadanja metalne cevi u kožnu futrolu. Ponovna pohvala sebi što je izabrao revolver, a ne prigušena klinačka sranja sa bezbroj metaka. Njemu treba samo jedan. Lagano se okrenuo, ne na peti, nego kao neko koga je pozvao drugar da vidi još jedan par dobrih nogu ili sisa. Sasvim prirodno i neprimetno. Sekund je prošao. Barutni dim se još nije ni razišao. Odjednom. Histerija. Panika. Stampedo.

Ljudi koji urlaju, vrište, padaju, dižu se i skaču. Gaze preko drugih da bi spasili svoje bedne živote čak i po  cenu toga da oduzmu tuđi. Jedna devojka leži nepokretna, već predugo. Možda je dobro, možda je samo ugruvana. Ne… Ipak ne. Iz uveta joj curi krv. Tužno, ali i korisno. Još problema za i ovako preopterećene drotove koje zabole uvo za krimose i sponzoruše. „Nek se ubija bagra“, kroz zube će procediti neki ofucani inspektor i spakovati fasciklu sa predmetom na gomilu sa već izbledelom etiketom: NEREŠENO.

Znao je da je siguran. Niko ga nije video. Bar niko ko može da ga identifikuje ili prepozna. U gužvi i panici ljudima se priviđaju čudne stvari. Mozak im se igra sa memorijom. Adrenalin šiba uspavane sinapse i od belaca čini crnce, od kepeca dvometraše, a ovakvi neupadljivi likovi ostaju baš to. Neupadljivi likovi.

Nije ni bitno. Ako ga neko stvarno prepozna, opiše barem približno, ponoviće se proces. Samo ovaj put cilj neće biti zadrigli krimos, nego neko ko želi da bude heroj. Heroj koji želi da učini ispravnu stvar.

Nažalost, saznaće ubrzo.

Heroji umiru mladi.