Monikin blog: Monika, drago mi je…


Reč Tarzanije,

Posle prva dva, a pre četvrtog teksta, koji nas je oduševio najviše do sada, morao je doći jedan ovakav u kom, od nedavno, naša omiljena prostitutka pokušava da objasni otkud njeni uradci ovde i otkud uopšte ona u poslu kog se naše babe gade, a mi ni najmanje, naprotiv. Uljudno smo zamolili da nam pošalje nešto o sebi i da nam pošalje sliku – poslala nam je nešto o sebi ali bez slike tako da ćemo morati nastaviti da budemo naporni. Opet vops, opet motanje duvana i opet najava sledećeg teksta na koji se zaista neće dugo čekati. Ne zato što žurimo, nego zato što je najbolji.

Nakon prva dva teksta primetila sam da se nisam predstavila. Nekulturno od mene, priznajem, mada, s obzirom na to čime se bavim nekultura je ono što mnogi očekuju i svakako nije moj najveći životni problem. Nekultura je poput smrada iz usta, zadaha, svima smeta osim tebi samom, nisi ga ni svestan, ali retko ko će ti ukazati na problem. Nikad se nisam predstavljala ovako, uvek se predstavljam kao neko drugi, kao nešto što nisam, čak i nemam nameru da budem, jer ne želim da osetim kako mi se sluz pogleda ljudi koji postoje da bi osuđivali gmiže niz telo. Ovde to mogu da uradim, i to je jedan od razloga zbog kog sam odlučila da tekstove pošaljem na ovu adresu. Osuđivanje će težiti minimumu, i niko neće imati potrebu da me cenzuriše. Ova priča pripada ili ovde ili ne pripada nigde.

Osnovni razlog zbog kog sam počela da se bavim prostitucijom je moja hronična materijalna ugroženost koja se na kraju horizonta stapala sa okeanom potrebe da se bar na trenutak osećam sposobnom da vodim računa o sebi. Nisam mogla da budem u vezi sa nekim matorim gmazom ili maloumnim dilerom gudre koji bi me kad-tad otresao kao slinu iz nosa i zamenio novim, još skupljim, mesom. Nisam mogla ni da nađem normalan posao jer to, da se ne lažemo, ne bi rešilo moje probleme, a i od ovoga malo šta znam bolje da radim. Jebanje za pare je probleme rešavalo momentalno, a to što je donosilo naramak potpuno novih sranja je rizik posla i nešto sa čim sama moram da se nosim. U ostale razloge mogu da svrstam to što nemam gotovo nikakav moralni problem da budem sa nepoznatim čovekom za lovu. Čak ni bez love. Kao i to da, ako se izuzmu govnarije na koje s vremena na vreme moraš da naletiš, volim da radim ovo.

Volim i klasičnu muziku, volim ljude sa dobrim danas i bez bilo kakvog sutra, treš filmove, volim trojku, neme filmove – u njima malo toga glupog uspeju da kažu, memlu stare knjige, miris prve jutarnje cigarete koju je neko drugi zapalio, mlađe muškarce, analni seks, crno jeftino vino, starije muškarce, oralni seks, volim da se tuširam vrelom vodom kao da će ona da sprži svu prljavštinu sa mene, da odem negde gde me niko ne zna, volim seks preko telefona koji traje satima i pravi seks koji traje minutima, volim jako, volim da kucam na staroj pisaćoj mašini, bilo šta, besmislene pesme koje ću odmah zatim da bacim, koje ni ja neću pročitati još jednom. Volim da vrištim, da jecam, nebitno od da li od zadovoljstva ili bola, u sred noći sa terase bez bilo kakvog razloga. Volim pećine, volela bih da postoje vampiri, volim haltere, punu kadu, visoke štikle, pun mesec, masažu, volim da me kažnjavaju, stežu oko vrata do granice gušenja, šamaraju po sisama, broj 13, hranu koju sama sebi spremim, volim da me gledaju i da gledam. Volim prokleti život, iako su velike šanse on ne voli mene. Ko ga jebe, obostrana ljubav je svejedno precenjena.

Volim i Nikolu. On simbolizuje sve ono čemu se divim i uradila bih sve za njega. On je već uradio mnogo toga za mene. Naš problem u nesvesnom stanju leži u blatu činjenice da je bio moja druga mušterija, a prva ljubav. Nikad me nije osuđivao i izbor je ostavio meni, u međuvremenu me je skidao sa pića, plaćao da me zakrpe posle batina, terao od droge, čupao iz zavora, plaćao kiriju, abortus, nikad me nije ostavio na cedilu i nemam pojma kojom kurčevom srećom sam to zaslužila, ali eto… valjda je sudbina opet odlučila da u mom slučaju bude duhovita i namestila da se upoznamo u jeftinom hotelu, zguza, za 20 evra. O Nikoli dosta ovog puta, svejedno će se provlačiti kroz sve ostale tekstove, jer i da hoću priču bez njega ne mogu da napišem.

Nadam se da vas nisam previše smorila, da ste mi zapamtili ime. Većina ljudi ne zapamti ime onoga sa kim se upoznaje i to je uglavnom jer im se baš jebe za osobu koja im se predstavlja. Tek, kad ih sagovornik zainteresuje oni ponovo pitaju za ime, ili pitaju nekog drugog da ne bi ispali nezainteresovani smradovi. Sad kad smo se upoznali, mogu da vam ispričam sve, tako nekako to valjda ide. U slučaju da je neko zaboravio ime – Monika, drago mi je… iako vama možda i nije.