Šta ćeš uraditi od svog mladog života?

Nekada davno, u dalekoj zemlji iza sedam brda ako baš rešite da idete dužim putem, i iza nijednog mora jer se CG otcepila a Panonija isušila, živela su tri prijatelja u izobilju piroški, sarme i alkoholnih ugođaja. Tri su prijatelja tri majke imala, ali su u slozi živela, kao da su od iste krvi. Kada ne bi imali – jedan bi drugog pomagali, štapom i kanapom. Bukvalno, štapom bi prebili deda Milentija, a kanapom vezali baba Ginu kako bi se napili mleka podno deda Milentijevije krava. A kada bi imali – opet bi jedan drugom dali, i uvek kajmaka sa vrha šolje izjednačili tako da svima isto bude. Bilo je to vreme želudačnog prosperiteta, duvana adaptiranog za lokalno tržište, i loše državne uprave, ali bolju niko nije ni pamtio. Tri su prijatelja odrastala životu u susret.

Prvi se dečak Nenad zvao, Nenadom ga majka prozvaše, jerbo Predrag brat blizanac mu beše. Predrag po rođenju dušu Bogu dade, al ko ga jebe, prirodna selekcija. Nenad je među trojicom najbolje pruće gulio, uvek njime predvodio, i drugare od devojčica branio. U školi se držao mesta mu datog, zadatke ispunjavao i katkad još tražio.

Drugi se dečak Mijat zvao, Mijatom ga majka prozvaše jer nije gledala snimak penala i prečke. Mijat je među trojicom ponajviše lutao, a kad bi negde i stigao, ne bi bio uveren da je u tom trenutku baš -tu-. Mijat je previše guglao Zenonove teoreme i bilo je jasno da će studirati komparativnu književnost i živeti od Posebne kad poodraste.

Treći se dečak Đorđe zvao, Đorđem ga mati po junaku prozva, jer da joj 1995. Đole Trendža nije sredio da ode da puši kurac Rumunima u Beču, ne bi imala ni za ćeramidu nadkućom, a kamoli da se zajebava odgaja decu. Đorđe je među trojicom samo BIO i ni po čemu se nije isticao. Da pak Đorđa ne bi, trojca bi opet dvojac bili i eto ti loše podloge za priču, onda bi morali da budu slepi il nešto.

Ne bi dugo, i dođe pubertet po svoje. Nenad se knjige lasno do’vatio, pa je i Dobricu Erića ogulio. Kolekcije ćaćine Smokvina Lista i Vročeg Kaja, Ničea i Nušića iz biblioteke, Valjarevića i “fifti šejds ov grej” kradeno sa sajma za d’ima za potpalit; sve je Nenad čitao, jer želeo je ljude da razume i vodi, ovce ne behu mu dosta. Mijat se onog istog Smokvinog Lista lati, pa ubrzo i shvati, “koji kurac, imam juporn”. Cigara i pive, žene da žive, a političari da se jebu usta. Tako je Mijat pripovedao, i tako se u životu rukovodio. A Đorđa nit je zanimalo pive nit gulit mačora, nit se on za antičke retorike zanimao, nit je zadaće učit volo. Đolu nek je tako kako jeste, a i opet da ne bude tako, ha opet će nekako biti.

“Samo dok nije da NIJE, a drugojače vazda će bit”, govoraše Đola.

Raziđu se prijatelja tri, domove napustili, kuće raskućili, matere rasplakali, i odu leteti kud ptice uglavnom lete. Dogovore se da se u isti čas kroz trideset pet leta sretnu, porazgovaraju se o danima prošlim i vide mogu li se stari ljubavni dugovi iz srednje još pojebat.

Prođe godina, prođu i dve, zauka ti se ono vreme, i prođe i trideset četir. Smeni se vlast, isplate učinci, život se sutonu bliži. Jer jebo one fegete što rade jogu do osamdesete, ovde se sa 55 zaključuje testament i pali Žikina Šarenica.

Stiže ti Nenad, stao pa čeka. Iz belog sveta nema svaki dan let. Stiže i Mijat, pa Nenada ljubi. Čekaju Đorđa, kad eto ga Đorđe, nije ni stig’o, nego tu živi. Skinuli kape, ljube se, grle, svaki je drugog poželeo više. Upitali kratko, pa se još glede, ne mogu drugom pobrojiti sede. Stišali, seli, ogladneli silno, pa zviznu Savki “donesi i vino”. Poskoči Savka, špricer i meze, da se pregrize onako, bezveze. Nikome sad do pršuta nije, neg’ daj ko kakve bojeve bije. Trideset ipet gospodnjih leta rasla su braća po krilima sveta, stigao časak da se pripoveda. Kud je koj bio, šta je naučio, kakva mu sreća krojila bit, kako od iste zemlje i šenice izrastu kršna čoveka tri, različit svaki – dal srećan ijedan, iste su kuje tad bili štenad, a sad su drukči čoveci svi, pričom će svojom povesti Nenad:

“Zadaću jesam pisao časno,

mećao jesam samo u rasno,

učio škole, nije da nisam:

kud mi ode mladost.

Nije u zadaćoj sva mudrost sveta,

nije u pički sav sok od zove,

nema fakultet što ima firma,

američke vrste.

To što se traži ocene nisu,

to gde se jebe nije kod kuće,

velik je megdan kugla zemaljska,

biznis partnere ja volim da karam,

omastim kvarno pa metem na frku.

Ljudi su stoka, ne treba im bolje,

ali vas volim, na srce ruku,

vi ste mi dali i snage i volje

da sve to prođem, da kući stignem,

da pijemo špricer.“

Misli se Mijat, ne pozna druga, al baš ga briga, noć još je mlada. Dal je on japi, il kriminalac, pre toga je bio i ostaće – brat.

“Ja ne znam biznis, nit imam para,

sve što sam hteo je stvari da znam.

Ko koga bije i ko koga kara,

to nije mojeg zanimanja srž,

jer ja sam sa neta.

Filozofi drevni, filozofi novi,

objavljuju pisma i prodaju muda,

a ja sam TRU i imam šlifa,

spavam na podu nečije kuće,

Beograd ceo meni je dom,

tamo se umni i duhovni sjate,

pa srolamo džojus.

Pivo, cigara, vinjak da žigne,

kurac u šaku – ako se digne.

Ako i ne: nije sramota,

u glavi živi sva moja krasota

i moje sve. Samo da živim,

to smis’o je života, a ne da slinim,

da brinem što starim, što nemam gde.

Sokrat i Hegel, Kusta i Šotra,

to nema pojma, jebalo lek.

Ja kad poletim, baš ovih dana,

čuda ću činim i objasnim sve.

To da ja ZNAM, to mi je važno,

a da li jesam, ili pak ne,

ko mu jebe mater.”

A Đorđe ćuti, danas k’o nekad, na svu tu buku on ne bi da doda. Redom je treći, to uvek je znao, i sad je stig’o na njega red. Mijat i Nenad grle se opet, vole što nije zalud detinjstvo, što kroz mudrost ovu sve ima smisla, što su daleko od rodnog gnezda i koraka dečjih. Opet se stiša cmakanje silno, napetost raste, gasnu se sveća, odškrinuše vrata i nestade net, vreme je stalo, ustao Đorđe, prstom pred sebe pa sve traži reči, pogledom luta po kucima krčme, a Nenad i Mijat sve zijati stali kroz zagrljaj bratski dok Đorđe najzad ne odluči naglo, šta će da kaže:

“Koji ste vi moroni.”

Ustade Đole i otide ženi

na sisu rodnu da joj polegne,

i veličini da joj se divi.

Da mu je toplo, toplo i meko,

da oznoji sisu znojem sa sebe,

da zaspi u njoj kao i sinoć,

i noć pre toga, i noć pre toga,

i tries ipet gospodnjih leta

pre.