Sam protiv svih – akcioni filmovi 80-tih, prvi deo
Osamdesete godine dvadesetog veka su, na neki svoj izopačeni način, bile totalno kul. Furala se estetika koja verovatno nikada više neće doći u modu, mjetal i glem su bili mejnstrim, a američka kinematografija je počela da cepa majice i da se divljački busa u grudi. Ako smo nešto naučili od te decenije, onda je to sledeće – suptilnost i umerenost su odlike pičkica. Akcioni filmovi doživeli su apsolutni vrhunac, evoluirajući iz eksperimenata sedamdesetih u masa-masa-definicija-masa izdrkavanje nadobudnih junoša koji prskaju testosteron po američkoj zastavi. Protivprirodni bućkuriš nabreklih bicepsa, sumanutih frizura i opšte ksenofobije, izrodio je žanr koji je, i pored svoje treš prirode, podigao nasilje na orgazmički nivo. Sam protiv svih fazon sledio je dobro utabanu stazu raznoraznih super-heroja prošlosti, istovremeno izbacujući neke nove junake.
Ova lista pokušava da usmeri na neke klasike žanra. Apsolutno svaki od ovih filmova je izvrsna zajebancija za gledanje u društvu, a u nekim duhovnijim (čitaj – pijanim) ličnim trenucima, mogu poslužiti i kao dobra motivacija za, manje-više – bilo šta. Serijali Rambo i Death Wish su izostavljeni zbog činjenice da njihovi delovi ne mogu biti istrzani iz celine. First Blood i originalni Death Wish ne mogu se naći na ovoj listi jer ne ispunjavaju kriterijume, a neki njihovi nastavci (drugi, odnosno treći) pomalo su besmisleni bez svojih prethodnika. Drugim rečina, zaslužuju posebnu studiju.
Svaki film ocenjen je korišćenjem skale zajebanosti, koja sadrži nivoe od 1 do 5 bronsona. Jedan bronson je SI jedinica koja se koristi da opiše količinu muda koja je potrebna da bi se postupilo poput Čarlsa Bronsona u prvom delu Želje za smrću.
Iako u naslovu stoji da su obuhvaćeni isključivo filmovi iz osamdesetih, postoje dva izuzetka. Under Siege i Stone Cold snimljeni su početkom devedesetih, ali poseduju duh prethodne decenije. Zbog tog i nekih drugih razloga (Stiven Sigal i Boz Bosvort), greota ih je izostaviti.
RAW DEAL (John Irvin, 1986)
Ko? Mark Kaminsky (Arnold Schwarzenegger)
Protiv? Neke narko-mafije
Rani Švarcenegerovi filmovi su uvek poseban slučaj, pretežno zbog toga što ovaj Hitelrov sunarodnik nije nimalo ispeglao svoj naglasak. Stoga, imamo situaciju u kojoj bivši bodi-bilder, koji priča poput mešalice za beton, glumi šerifa u mičigenskom gradiću (dobro, takođe je i bivši FBI agent). Taj detalj prikazivanja Arnija kao čoveka koji pokušava da živi običnim, prigradskim životom uvek otvara neku nadrealnu dimenziju, koje su samo osamdesete mogle da prihvate kao verodostojnu kopiju američkog bivstvovanja.
Kako to obično biva, stari poznanik iz službe dolazi sa jednim, poslednjim zahtevom. Čikaška narko-mafija mu je roknula sina, te je na Kaminskom da se infiltrira u zločinačku organizaciju i potpuno je razjebe iznutra. Naravno, Švarceneger tu filozofiju sledi tek polovično, pa u određenom trenutku pograbi jebeni arsenal i uništi govna spolja. Scena naoružavanja postala je stub u Arnoldovoj karijeri (istu stvar čini i u filmovima Commando i Terminator 2). Kakofonija škljocanja šaržera predstavlja pravu uvertiru u masakr koji će Kaminski nonšalantno načiniti uz zvuke “Zadovoljstva” Rolling Stonesa. Bez preterivanja, u pitanju je jedna od najsavršenijih akcionih scena ikada snimljenih. Predstavlja glorifikaciju ne samo suvog žanra, već i našeg, posmatračkog, uživanja u besmislenoj pizdariji.
Kako se stvari u nastavku filma odvijaju, nije potrebno objašnjavati – prema striktnoj formuli, nasilje dodatno eskalira, a Arnold po sekundi stvara više udovica nego kineski rudnici.
Bonus : Švarcenegerovu psiho-ženu glumi Blanš Bejker, koja svoje domaćinske veštine pokazuje na mnogo eksplicitniji način u filmu Girl Next Door.
Koliko je zajeban?
GYMKATA (Robert Clouse, 1985)
Ko? Jonathan Cabot (Trostruki svetski šampion u gimnastici, Kurt Thomas)
Protiv? Pola fiktivne države, Parmistana
Ovako – u srednjeazijskom kanatu Parmistanu, svake godine održava se “igra” koju niko nije uspeo da pređe već 900 godina. Sama pobeda donosi junačini priliku da zatraži jednu stvar od moćnog kana. 1985. godine, Amerikanci šalju svog predstavnika zato što je, pazi sada – Parmistan idealno mesto za uspostavljanje star wars satelita. Ne zajebavam se, ovo je rečenica iz filma. I naravno, koga bi poslali? CIA agenta? Mornaričke Foke? Čitavu tenkovsku diviziju uz vazdušnu podršku bombardera? Ne, naravno da ne! Šalju gimnastičara koji je takođe i tepač (otuda i gym-kata) da odradi stvar i istovremeno vaspostavi demokratiju. Znate, tipična američka taktika.
Parmistan, osim što ne postoji, poseduje i druge interesantne karakteristike. Na primer, zaglavljen je u srednjem veku. Ali ozbiljno – ljudi jašu konje, vitlaju sabljama i imaju izuzetno lošu dentalnu higijenu. Druga zanimljiva odlika jeste demografija. Naime, Parmistan naseljuju samo nindže i Cigani. Ta misao zabavljala me je do samo kraja filma, sve dok u odjavnoj špici nisam video imena poput “Zlatko Pokupec” ili “Slobodan Dimitrijević”. Drugim rečima, Gymkata je koprodukcija Metro-Goldwyn-Mayera i Jadran-Jebenog-Filma. Sniman je u bivšoj Jugoslaviji, uglavnom na primorju.
Gymkata je totalni treš. Priča se u svakom trenutku tvrdoglavo protivi zdravom razumu. Akcione scene su nevešto izvedene. Gluma je užasna. Svi pričaju tečni engleski, nema čak ni truda oko akcenta. Glavni lik pola filma nosi neki šugavi džemper. Kan izgleda kao Patrik Stjuart upropašćen alkoholom i demencijom. Iliti, film je odličan. Sve svoje gluposti nosi dobro sa sobom, te nije iritantan, već je jednostavno smešan. Posebno se ističe scena koja deluje kao da ju je režirao Linč po scenariju Jodorovskog, koji je film namenio Van Damu. Traje pet minuta i snimana je u slow-motionu, a prethodi joj najluđa akcija ikada zabeležena na filmu.
Bonus : Yakmalla! Uzvik za svaku priliku!
Koliko je zajeban?
INVASION U.S.A. (Joseph Zito, 1985)
Ko? Matt Hunter (Chuck Norris)
Protiv? Komunista koji pokušavaju da unište Božić.
Sva sranja na stranu – Čak Noris je sasvim sigurno jedan do najgorih glumaca svoje ere. On je hodajuće stablo s bradom, koje lagano može da zavidi liku koji je glumio Lurča u Porodici Adams na širini spektra facijalnih ekspresija. Ovome u prilog ide i jedno interesantno istraživanje: od 1985. godine pa nadalje, Noris ima najnižu prosečnu ocenu filmova na sajtu Rottentomatoes.com. A kada se upari sa svojim burazerom-scenaristom Aronom, dobijamo bisere poput Invasion U.S.A.
Dok se Hanter rve (bukvalno) sa krokodilima po močvarama Floride, prepredeni Rus, Mihail Rostov, kuje plan da sa hiljadu ljudi okupira SAD. U sceni koja nema apsolutno nikakve veze sa ostatkom filma, Rostov prodaje heroin legendarnom Biliju Dragu, samo da bi ga par kadrova kasnije upucao (i to dva puta) u međunožje. Kakav govnarski potez.
Visprenost Arona Norisa kao pisca provlači se kroz čitav film. Iako nema potrebe da vam naglašavam da je Invasion U.S.A. natrpan klišeima, red je da pomenem nekoliko rečenica koje Hanter izgovara u filmu:
“You should let me kill him while I had a chance.”
“Remember, I work alone.”
“You owe me for saving your ass in South America.”
“It’s time to die.”
Klimaks filma odigrava se u nekakvim kancelarijama. Hanter ubije dvadesetak ljudi i onda u spektakularnoj sceni, sa tri metra udaljenosti, raznese Rostova bazukom. Instant svrš!
Bonus : Postoji knjiga pisana po filmu.
Koliko je zajeban?
