Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: To šiba spid ko ludo!

Da raščistimo odmah – pod jedan, amfetamin iliti spid je droga koje kod nas nema čistije od 10%. Pod dva, amfetamin nije isto što i metamfetamin tj. meth niti isto što i MDMA tj. ekser, iako su hemijski prilično srodni, a ima sličnosti i u efektima. Pod tri, tru čisti spid ne bismo preporučili ni Ivanu Ivanoviću da nam dođe na vrata u pola noći u fazonu “Matori, treba mi da prebrodim džet-leg, sacam s Ju-Es Oupena, mozak mi je narajcan na Istern Stendard Tajm, evo već osećam jutarnju erekciju, shvati me”.

Ipak, spid-frikove treba shvatiti, jer amfetamin je zajeban baš zato što te mnogo gotivno radi  – ono, energija, hiperaktivnost, ne setiš se da jedeš, samo piješ –  na početku, kada od par crta možeš da trsiš ribu celu noć dok istovremeno trsiš ortaka u PES-u. Ali, ako nemaš mere i stalno se douzbrzavaš, već za par nedelja ćeš provaliti da ti strelica ide na dole ako dozu ne dupliraš, minimum – što znači da ćeš morati da dupliraš i prihode. Nema frke, samo uradiš dve crte i šljakaš ceo dan i noć. A jebiga, i sutradan tako, jer je tek petak, zajebao si se, mislio si da je četvrtak. A onda u petak veče još dve-tri crte i opet tršenje itd… Ali to nije najgore. Ako šljakaš svakodnevno, krene nadrkanost. I to ne ona klasična “spavao sam tri sata a sad moram da utovarujem blokove gde je ta loza koji kurac?” nadrkanost, nego ona koja može da te natera da skočiš i odgrizeš njušku komšinicinom pekinezeru što svaki put laje kad te vidi u hodniku.

Kad radiš spid stalno, nadrkan si stalno – kad te šljaka jer su ti muda za dva broja veća, a kad ga nemaš jer što ga jebeno nemaš? Za sve to imamo da zahvalimo dopaminu, neurotransmiteru koji je čisto zadovoljstvo u obliku hemikalije i kojeg amfetamin aktivira u kombo-kaskadnom-efektu za tripl demidž. Rezultat je bolja fokusiranost, samopouzdanje, podignut seksualni nagon i energija na maksimumu bez potebe za hranom – dok te šljaka. Ali, da je dopamin kurva, bio bi ona iz predgrađa Sao Paola što čim te odvede u avliju iza favele izvadi palamar od tries santima kojim te šljepi posred čela pre nego što ti zapali novčanik, čuku i bubrege. Kada te pusti, nisi ni za kurac, a pošto je dopamin vezan za mehanizam osećanja nagrade u tvom slabašnom majmunskom mozgu, brzo ćeš potražiti još – i dok treneš, radiš dnevne količine za medalju. A da ti na pamet nije palo pucanje spidom direkt u venu, to je bolje da ostane zaboravljeno zajedno sa štrokavim njujorškim bitnik pesnicima iz pedesetih koji su se toga prvi setili, a među čije zločine protiv čovečnosti se ubraja i porađanje hipi pokreta.

Da, spid je dugo bio neukaljanog ugleda i legalniji od poslednjeg filma koji si pogledao. Mi smo ga doduše ispušili što se tiče nonšalantnog odlaska u apoteku po svoju dozu ubermensch-tableta još pre nego što smo bili ćevap od kojega je ćaletov organizam dobio protein koji je u mudima sintetizovao u spermatozoid, ali pre pola veka to ti je bilo ko da kupuješ kafetin: “Bardan, nešto bih smršo, a imam i ispit preksutra”, “Ofskroz, dečko, evo ti par Deksija”, “Težak ispit teto, daj tri”, “Nemaš frke, sinak, i pozdravi mamu, evo jedan bonus za nju (mig)”.

Pre nego što je postao široko dostupan spid je, kao i sve, prvo bio vojna tehnologija. Otkriven je još krajem XIX veka u Nemačkoj i gle čuda, baš su se Švabe prve dosetile da ga daju svojim pancerima, doduše tek tamo oko kretanja na Staljina. Naravno, pošto su amfetamini do tada postali opšte poznata stvar, druge vojske nisu dugo čekale da upotrebe, tako da je krljanje dspijem veoma brzo postalo tradicija u oružanim snagama. A realno, koji general bi se odrekao nečega što njegove vojnike pretvara u psihotične drkadžije a još i kreše troškove komore?

Upotreba najčistijeg amfetamina je tokom Drugog svetskog rata bila redovna stvar među udarnim trupama, tenkistima i pilotima Vermahta, japanske i američke vojske. Ali, kao i svaka žurka, i ovoj je morao doći kraj. Izbio je mir, veseli vojaci su pohrlili kućama da ispresavijaju svoje žene, a onda odmah ujutro ka najbližoj apoteci po fiks – ali, zastali su u kupatilu već posle jutarnjeg piša, jer su provalili da gospođa već ima prepoznatljivu kutijicu, za sopstvene potrebe! Ispade da su doktori za sve to vreme opušteno prepisivali spid ženama, jebiga, ipak su morale da rade dva posla – da menjaju svoje muževe u fabrikama, plus da domaćišu. Nije ni čudo da je tih godina buknuo feminizam i da je prvi put definisan PMS.

Ovaj period naročito Ameri danas pamte kao zlatno doba, bejbi-bum, kada su svi izvršavali svoje radne zadatke s osmehom, kada je svako znao svoje mesto, kada su i direktori i sekretarice pušili u ofisu, benzina bilo ko deteline i cela zemlja cvetala nađubrena dopaminom. Spid je dao taj dodatni bust američkoj privredi da se izvuče iz sranja nastalog Velikom depresijom – jebiga, trebalo je neko da pravi sve te tenkove, kamione, avione, isto koliko je trebalo neko da ih vozi celu noć. Zato nije čudo da su nastavili da regularno snabdevaju svoje džijadžojce i očajne domaćice nepatvorenim spidom sve tamo negde do Vijetnama, kada je ipak postalo očigledno da miks slobodno dostupnog oružja i blago psihotične populacije ne obećava prosperitet na duže staze. Mada, nisu ga nikad zabranili, samo je sad na recept, rispekt.

Nemaju samo Ameri da zahvale amfetaminu za svoje privredno čudo. Tu su pobednici ipak Japanci, opet indirekt zahvaljujući Amerima. Svi znamo da je Ujka Sem pred kraj rata zlostavljao Japan u maniru prekaljenog pedofila, ali trešnjica je usledila tek kada je Mekartur zaveo vojnu upravu. Jedna od prvih stvari koju su vojne vlasti uradile je bilo zavođenje reda u medicinski sistem, a red je u ovom slučaju značio rad, tj. da se amfetamin, koji je do tada bio dostupan samo Carevoj vojsci, pusti u redovnu prodaju. Ostalo je teklo samo po sebi: vojaci su provalili civilima koliko je spid gotivan kada treba da zasučeš rukave i izgradiš kompletnu infrastrukturu u ratom razjebanoj zemlji. I Japosi k’o Japosi, zgutnuli, zasukali rukave i napravili moderan Japan. Za manje od deset godina. Naravno, čim su se Ameri pokupili, opet su ga zabranili – a nije im ni trebao više, zapatio im se valjda u genima njihovim nenormalnim i eto ih sada u XXIII i po veku, uprkos svim naporima prirode da ih vrati u XIII. Zato, sledeći put kada upališ Soni, sedneš u Tojotu ili gledaš Takešijev zamak, seti se da bi sve to bilo nemoguće bez spida i zahvali se Raidenu što nisi Japanac, bole te kurac.