Monikin blog: Odelo ne čini čoveka

Reč Tarzanije,

Nastavljamo sa uradcima naše omiljene spisateljice, u prednovogodišnjoj atmosferi, sa crvenom kapom na glavi i nikad pijanijim ćaletom koji čisti lovačku pušku zarad pucanja u vazduh. Kako ste mnogo iskali za nekim kontaktima do Monike, njenim slikama, sisom, njenim receptima za ajvar, kućnom adresom, dokazom o postojanju i brojem cipela, a kako mi takve podatke ne možemo da kačimo na ovaj sajt prvenstveno zato što ženu nismo upoznali, niti smo koristili njene usluge, pokušali smo naći kompromisno rešenje. Rekla nam je da ima lični blog, po kom je ovome na kraju krajeva i dala ime. Bacilli smo pogled, NAVRAGA JE NALIK, kao deca da su se igrala, ali evo linka do njega ne traži jesti, pa ko je toliko zainteresovan da joj gleda dupe i sisu, priča sa njom, raskrinka njenu masonsku zaveru, dogovori ljubavni sastanak u senci kestena, poruši joj sajt zbog bluda i nemorala kojim kvari našu divnu omladinu – sad može! Mi njene tekstove volemo i dok je tako, objavljivaćemo ih. Osim, ako ona ne odustane.

Goli ljudi veoma liče jedni na druge, garderoba je prihvatljiva maska našeg doba i služi nam da se predstavimo onako kako mislimo da treba. Kada bi neko poređao deset potpuno golih muškaraca, jednog do drugog sa rukama iza leđa, slično kao na policijskom prepoznavanju, i doveo nekoga ko ih prvi put vidi da pokuša da pogodi šta je ko od njih postigao u životu, čime se bavi, koji su mu poroci – rezultati bi bili poražavajući. Uverena sam u to. Možda niko za sportistu ili manekena ne bi rekao da je alkoholičar, što opet ne znači da bi bio u pravu, ali bi bilo neverovatno teško proceniti da li je političar u stvari taksista ili obrnuto. Bitno je samo da se ruke ne vide, tačnije šake, one sve odaju. Ovo pišem zbog toga što moja profesija donosi tu privilegiju da klijenti moraju da se skinu, a onda više nisu ni taksisti, ni političari, ni narkomani, ni sportisti, ni akademici, ni kockari… onda su ljudi koji su došli da jebu za pare i ništa više od toga. Bar dok se ponovo ne obuku u svoju uniformu po želji.

Jedan moj relativno redovan klijent je bio prvi među onima čija garderoba vara, „relativno“ iz razloga što me je posećivao samo jednom mesečno kada ide na službeni put. Imao je poprilično dobru šljaku u nekoj banci, odela, kravate, lepa supruga, službena kola, dvoje dece, sastanci… prilično cenjen u svom malom mestu, veoma dobar u svom velikom poslu, čak i pošten što je u njegovoj branši dosta retka pojava. Imao je dva poroka, žene i piće i naravno da nije voleo da ih razdvaja. Porodica je jebiga znala da bez pljoske u unutrašnjem džepu sakoa nije izašao iz kuće poslednjih 15 godina, a žena je znala da je vara. Ćutala je, nije se žalila. Bolela ju je pička, bio je dobar prema njoj, imala je sve što poželi, deca su imala sve što požele, porodična idila! Koristio je usluge prostitutki i njima je sve pričao, bar je meni sve pričao, valjda je morao nekome da se poveri, a kome ćeš ako nećeš kurvi iz drugog grada.

Pričao mi je kako je upoznao neku konobaricu, dosta mladu, došla ko zna odakle i zaposlila se u kafani koju je posećivao. Nabacivala mu se, ali ga i zavlačila. Poneki poljubac, priča, gluposti, ali seks nije dolazio u obzir. Davao joj je i lovu, šatro pozajmljivao, njemu je to bilo beznačajno, a kako kaže njoj je značilo sigurno mnogo. Zaljubio se verovatno matori kreten ili ga samo nije bilo briga. Uostalom sam je rekao da nikad pio više nije pio nego u tom periodu, mogao je da ga zavlači ko je hteo. Ipak, posle par meseci, i dalje nije nameravala da se skine pred njim niti je želela bilo kakav seksualni kontakt i on ju je ostavio. Nazvao telefonom, rekao da neće više da se viđaju, spustio slušalicu i došao kod mene da plati. Logično, bila sam mnogo jeftinija od nje, a jebiga… ja uvek dam. Tad mi je ispričao ovaj deo priče.

Nekoliko dana kasnije kad se vratio sa posla ili kafane ili odakle već kući zatekao je nju, konobaricu u svojoj kući, kako mu tuče ženu i lomi sve redom. Kad je pokušao da je smiri, počela je da tuče i njega, i što je najinteresantnije – prebila ga je! Kako jebote žena može da prebije odraslog čoveka tek tako? Pa lepo, nije žena! Ima kitu. Ta, taj, to je ostavio njih tako istučene u toj ispreturanoj kući, otišao i nestao. Žena nije mogla da pređe preko toga, razvod braka, sranja, još više pića, njoj kuća, on se seli, još više pića, otkaz na poslu zbog alkohola, još više pića, još više kurvi i, među njima, naravno ja. Pozvao me je telefonom, i to ne na običan nego na hotlajn broj i pričao, pričao… satima, sve ovo, čak ni u tom trenutku raspada svega ga nije bilo briga za pare. Čak, možda, u tom trenutku pogotovo.

Nedugo za tim sam čula da se ubio. Javila mi je jedna koleginica čiji je zajednički klijent bio. Otišle smo na sahranu, ja svejedno po danu nemam šta pametno da radim, bilo je mnogo ljudi i veoma vešto su se pravili tužni, možda iznenađujuće da ih je bilo toliko i da se toliko trude da ostave utisak, ali on možda i nije bio loš čovek, nije bio loš po druge, sebi je bio dželat. Bivši prvi komšija ga je našao obešenog u iznajmljenom stanu. Visio je u odelu sa sve kravatom i imao je pljosku u unutrašnjem džepu, praznu naravno. To mi je na sahrani ispričao stariji čovek u crnoj trenerci i cipelama, sa nekom ljubičastom kapom na glavi. Slučajno se pogodilo da stane tačno pored mene. Inače, njegov prvi komšija.