Overa semestra
Sedeli smo na hladnom podu fakulteta, naslonjeni na zid, a šalter se činio jezivo dalekim. Ćomi, moj kolega oštećenog sluha i kratke pameti je jednom rukom popunjavao formulare a drugom sugestivno češkao međunožje, što je nekoliko studentkinja žurnalistike ispratilo nesigurnim pogledima punim zebnje i skoro roditeljske zabrinutosti. Ja sam, već preiskusan u overama semestara, završio s formularima odavno – sada već ŠV obrasce popunjavam za 25 sekundi, semestralni list za 40, znam napamet JMBG i broj lične karte, a sa sobom uvek nosim i četiri fotke, vozačku, saobraćajnu, rendgenski snimak abdomena, poster Rivalda, kao i sliku Tome Nikolića, formata 30×45, zlu ne trebalo. Što će reći, od mojih prosečnih 6 sati čekanja, cirka 5 sati i 57 minuta otpada na nerađenje apsolutno ničega. U tom momentu, bio sam u poodmakloj čitanje-novina fazi, zaintrigiran člankom provokativnog naslova, „Sprečen šverc sira i tompusa“.
„Pa mamu im jebem, pa šta im sir smeta…“, prokomentarisao sam za sebe, ali galama koju je pravilo 500 ljudi u redovima je prikrila moj vapaj raozočarenja. U daljem prelistavanju prekinuo me je Ćomijev lakat, po sedamdeseti put.
„Je li, kako se zove asistentkinja Miše Kobaje? Nešto Vesna… Vanga… Varda…?“
„Ne znam, brate, nisam ja to slušao. Možda Vanja?“
Glasno se nasmejao.
„Hahahaha, Vanja, pa zar to nije muško ime? Vanja Grbić, Vanja Bulić i onaj… Vanja Štulić?“
„Misliš Džoni?“
„Šta Žoni?“
„Dž. Džoni. Dž! Kapiraš, Dž, kao… Džarmuš.“
„E, muka mi je od tih tvojih Jermena iz menadžera“, odmahnuo je rukom i vratio se formularu.
Kako se još jedan od mnoštva nepotrebnih razgovora sa Ćomijem završio, podigao sam se na noge da vidim koliko ljudi još ima ispred nas. Kao i obično, bilo je više ljudi nego ranije. To je prvi zakon funkcionisanja fakultetskih šaltera – što je red kraći, to je širi. Izraženo u ciframa, na svakog čoveka koji overi semestar ispred tebe dolaze još dva retarda koji se diskretno privaljuju uz nekog koga poznaju, ili se prosto samo privaljuju. Neki se prave ludi u fazonu kucam poruku-preturam džepove-kopam po telesnim otvorima, a neki počnu s ritualom opravdavanja – „Ja sam išla samo po kafu“, ili „Ja sam bio ovde pre tri sata, a to što mi je faca izgužvana a podočnjaci k’o sarme, to nije jer sam sad ustao nego jer ja tako volim“ ili „Ja sam bio ovde pre nego što je Tito umro, samo sam bio da se isplačem“.
Uzdahnuo sam, ponovo seo pored Ćomija i nastavio da listam novine. Opet me je prekinuo.
„Kako bre ne znaš kako mu se zove asistentkinja? Debela, crna, ramena k’o Kličko, šake k’o kutlače?“
„Pa ne znam bre mamu mu jebem, dosta više s njom! I nemoj više da češeš muda mame ti, one dve te gledaju već neko vreme, eno jedna je već uzela telefon da zove pandure, dečka s Detelinare ili ćaleta iz Futoga. Najebaću na kraju zbog tebe.“
Razmišljam, jebote, kako smo dogurali od toga da visoko obrazovani stari Grci leže zavaljeni u krugu, svaki sa po krčagom alkohola i zdelom maslina i po celu noć vode najdublje rasprave o istinskoj samospoznaji do toga da danas, ni soma kilometara odatle, 500 visoko obrazovanih Srba sedi ceo dan u holu i tiho pizdi čekajući pečat kojim se potvrđuje da su deo roditeljske plate, iz nikada razjašnjenog razloga, dali dotičnoj obrazovnoj ustanovi. Zaista, ŠTA je overa semestra? Čemu ona služi? Ja svoje studije mogu bez nekih problema da zamislim i bez tog rituala – nešto sumnjam da mi duboki razgovori sa gluvim Ćomijem i upala prostate koju ću dobiti od sedenja na podu mnogo pozitivno utiču na život ili obrazovanje. Da su nas bar stavili u isti red s hungarološkinjama pa ajde, ali ovako stvarno nema smisla.
„Je li, Ćomi?“
„Hm?“
„Jel kontaš brate, nekad, kako te guši ova birokratija? Šta hoće od nas? Jel to neka fora da nas kontrolišu, ili je čisto iživljavanje, da nam pokažu da su nadmoćni i da mogu da nas nateraju da radimo najbesmislenije stvari samo jer im se tako hoće? Jer, ako je to, mislim da nam na ovaj način šalju dosta jaku poruku“, obrnuo sam prstom krug u vazduhu, aludirajući na 500 ljudi u prostoriji koji čekaju, popunjavaju formulare, spavaju, prde, plaču, svađaju se i, bez izuzetka, očajavaju . Aludirajući na rapsodiju loših vibracija i loših mirisa koja nas okružuje. Jedan drugar mi je, davno, izneo dobro razrađenu teoriju o tome kako, ako si, recimo, sat vremena u busu sa 50 ljudi, bar 10 njih će u nekom momentu da prdne. Ne mogu da ne mislim o toj teoriji svaki put kada se nađem u istoj prostoriji sa puno ljudi.
„A, dobro, lepo se družimo“, odgovorio mi je Ćomi, kezeći se glupavo.
Ponovo sam otvorio novine.
Prošla su nova dva sata, i do zatvaranja šaltera ostalo je vrlo malo vremena. Ispred nas je bilo previše ljudi da bismo imali ikakve šanse da stignemo do šaltera na vreme, ali mi smo ostali u redu, čekajući sam kraj, bez ikakvog razloga, al jebiga, naučili su kako da nas iskontrolišu da po automatizmu radimo šta oni ’oće a da toga nismo ni svesni i mi sad tu ne možemo ništa. Takva vrsta kontrole je valjda okej kad imaš posla s decom, evo Ćomija su njegovi puštali da radi šta mu se ćefne pa je uspeo da ostane nagluv za ceo život zahvaljujući tome. Kao klinac je proburazio sebi bubne opne kašičicom za sladoled, nakon što mu je komšija Bane rekao da, ako kopa po ušima dovoljno duboko, može da iskopa gomile blaga, ne znajući da je malo đubre okoreli bukvalista. Al’ to je nešto drugo, ne prihvatam da me neko ovako jebe u ovim godinama, alo bre, ja sam zdrav, prav, sam perem svoje gaće, ne može to tako.
„Izvini, da ne znaš kako se zove asistentkinja Miše Kob…“
„Ma more TERAJ SE U PIČKU MATERINU više i ti i Miš… a, izvini, mislio sam da si neko drugi.“
Ćomija više nije bilo, a pored mene se stvorila oniža ženska osoba sa naočarima i fasciklom u rukama.
„Mislio sam da si mi kolega, a ja sad stvarno ne znam gde je on nestao…“, rekao sam, osvrćući se.
„A, da, ja imam malo dublji glas zaista“, nasmejala se, „ali kažu mi da je to seksi.“
„Jeste, ženski bariton kroz koji provejavaju godine cigara, alkohola i jezivog skičanja o tvojim besmislenim problemima dok ti dečko/brat/ćale gledaju utakmicu je strašno seksi. Kladim se da ni te naočare nemaju dioptriju.“
„E, nego“, pravila se da me nije čula, „jel’ bi mogao da mi overiš semestar? Evo, tu je sve, a ja stvarno moram da žurim, imam zakazano kod lekara“, pružila mi je fasciklu koju nisam prihvatio.
„Nemaš, sigurno nemaš. Ideš tu iza ćoška na frape od maline sa drugaricama i onda ćeš da im pričaš kako si do jaja rešila overu semestra jer umesto tebe čeka neki ljaljan kome je držanje fascikle koju si imala u rukama najbliži kontakt sa ženskom osobom koji je ikada imao, ne računajući mali incident sa majkom zbog koga je dve godine posećivao psihoterapeuta. E pa neće moći. KOSOWO JEST SERBSKIE!“
Uputila mi je pogled najdublje mržnje i otišla. Odmah zatim, vratio se i Ćomi.
„Matori, ja moram da skinem patike, noge mi se saftaju.”
„Skidaj, Ćomi, skidaj šta god ’oćeš, ja palim, dosta mi je.“
Pogledao me je iznenađeno.
„Ali, deset do tri je…možda stignemo…“
„Nećemo stići, nećemo sigurno, ispred nas ima ljudi k’o na seoskoj slavi a i onaj retard je na šalteru već pola sata, pokušava da ubedi referentkinju da mu je uplatnicu pojeo lokalni cigan, Ćamil, DA TI JEBO ĆAMIL MATER, JEL ME ČUJEŠ?”, naglo sam se proderao u pravcu šaltera, pa se ponovo okrenuo Ćomiju. „Tako da, bez obzira na radost koja me prožima na pomisao da s ovim divnim ljudima na ovom simpatičnom mestu provedem još malo vremena, ipak idem. Živeo ti meni, i skini te patike, da se uguši stoka mamu joj jebem.“
Potapšao sam ga po ramenu i krenuo da se provlačim napolje kroz masu. Vratiću se sutra da ponovo pokušam da iskoristim pogodnost overe semestra, i opet će da me jebu, i opet neću stići na red. I svi će biti tamo opet, i Ćomi, i riba bez dioptrije, i lik kome je Ćamil pojeo uplatnicu, i zabrinute studentkinje žurnalistike. I ti ćeš biti tamo. I svi ćemo ćutati. Vidimo se.
