Mamurluk u bajboku svakodnevice
Opet su ti se misli rasule po mozgu kao što bi taj isti mozak po belom zidu u sudaru sa šatganom u Tarantinovim filmovima. Nema većeg smora i uzaludnijeg procesa nego skupljati ih u jedno, sad kad su te već uveliko uvukle u Avganistan psihičkog života. Konačno ti je zasvetlelo o čemu kenjaju sve te mind power, zen budizam, pička-je-hram i s-kurcem-u-erekciji meditacije i čuda… Sve su nikle da bi mediokretenima poput tebe našli unutrašnjeg psa čuvara koji će da prikupi ovce kada završe sa ždranjem i kenjanjem po cvetnoj livadi. Dobro, to za kenjanje su u pravu, al’ od tog cveća nema ni latice. Od svih tvojih ovaca u glavi, ti si najveća… ovca, koza, magare, a možda i svinja… ma svaka prosta domaća životinja koja je savila glavu ponizno ka zemlji, da joj ne smeta sunce i da ne vidi zvezde, i tako zarobljena u brlogu svojih fizioloških potreba preživljava jebeni Dan mrmota over and over OPET…
A kako ti je samo bilo dobro kad si imao 18 dina i kada si bio 100% siguran da si otkrio pravi smisao svog postojanja: naduvati se, usrati se od alkohola, biti u nečijoj vagini dovoljno dugo da sutradan možeš da se pohvališ bez bojazni da će ona o tome pričati kako su se trenutak tvog ulaska i izlaska sjedinili u jedno, ne zbog toga što je vreme stalo od romantike, već što ti ni japanski metro nije ravan po spidu, i naravno, odšljakati svoju dnevnu smenu u kladionici da bi se materijalno obezbedio za narednu turu istog “smisla života”.
Ili pamtiš još bolje, kada su ti sa 10 svi snovi živeli zatvoreni unutar parčeta gume zapremine “4/3 R na treći Pi” i bio si opet siguran da si našao zanimanje kojim želiš da se baviš do kraja života – da se igraš. Ili još srećnije prve mesece kada si zasigurno imao hranu i čiste pelene, koje na žalost ni ne pamtiš, jer da ih pamtiš, za sve ovo bi te sada boleo “lepi đoka, ljubi ga baba”, jer bi sedeo u hermetičkom NASA zatvoru sterilnijem od Tesle, umrežen u beskonačno plus jednu elektrodu, koja meri čak i misaoni potencijal tvojih spermatozoida radi potencijalnog biološkog oružja (a ti si oduvek mislio da nemaju ama baš nikakvu ulogu u tvojoj, nazovi, kreativnosti).
Sad nemaš ni 1, ni 10, ni 18, već preko 28… Nemaš uvek ni šta da jedeš. Ni čistim gaćama ne možeš da se pohvališ baš svaki put, jer je njihova čistoća počela da zavisi samo od tebe…. Daaa, konačno si shvatio da žena koju držiš za sisu može samo jednom u životu da ti bude bogom dana, za svaki naredni put moraćeš debelo da se nacimaš. Odavno više ne znaš ni čime možeš, a kamoli čime želiš da se baviš u životu, a pitanja o njegovom smislu si spakovao u fioku retorike poput onih Da li Bog postoji? Ko je ubio Zeku Rodžera? Kako je propao rokenrol? Da li se tvoji matori jos uvek krešu? Džidža te vozi kao probušena guma, ali opet, ma koliko te sve bacalo u bedak, upecao si u sebi zrnce zdravog razuma da rešenje ne treba tražiti u apgrejdovanju svog narkomanskog statusa.
Alkoholizam je već druga priča, ona legalizovana. Tvoj fakerski položaj je zavidno porastao u poslednjih 10 godina. Sad možeš celih 5 min, a kad ti nije stalo i duže. Neočekivano je porastao i broj onih do kojih ti nije stalo, ali možeš i njima da ga isevaš, nisi stipsa. Konačno jenjava duševna patnja što većina reklama za uvećanje stojka vodi formatiranju harda zbog polno prenosivog virusa. Sad znaš da ima i onih pički kojima je “dobro i kad ne svrše”, pa iste maksimalno zloupotrebljavaš za vaskrsavanje svog kaptalizmom izmučenog i “demokratijom” izneverenog ega…
Nisi se ti rodio da radiš! Ne svaki jebeni dan! A pogotovu ne subotom! Jednom si negde pročitao da rad uopšte nije svojstven ljudskoj prirodi. Ako pođemo od Darvina, a ne od Biblije, čovek je nastao od majmuna, a ne od jebenih mrava, pčela, dabrova, Crnaca i sličnih gamadi koji su se neki kurac istripovale da stalno moraju nešto da rade. A šta rade majmuni? Prosto, majmuni se majmunišu.
Tako je, baš kao i ti prethodne večeri na raspaloj pijanci sa dugogodišnjim ortacima i kratkoročnim ribicama koje su, bogtepita kako, te nedelje ušle u vašu galaksiju poput komete, i isto će tako za par dana izleteti iz nje (osim ako se neko pametan od vas ne nađe pa joj ureže u matericu svoju svetu vodicu). Nesređene misli, nedovršena sećanja… Pa logično je, jer jedan sat spavanja na kauču preko plastičnih flajki, jakni, nečijih gaća i stomaka večitog nejebičara, nije dovoljno da se uspostave tako delikatne sinapse memorije u tvom mozgu natopljenom srkom i šmrkom. A svim silama se trudiš da se i ne uspostave, priznaj?
Ma, jašta! Kome treba sećanje na “Smack my bitch up trip”, na ispuš kod jedine koja nesto vredi, ne zato sto je ekstra hot, već zato sto su druge ekstra not, na gadan iskenj u oguljenu šolju oguljenog kupatila iznajmljene gajbe bez centralnog grejanja, na nejednake sise nove komšinice, na ortaka koji banjava u sobu i sijalicom od 200 W tebi osvetljava saznanje da je bilo bolje da si je trsio sa burkom na glavi, a njoj da ti je miško k’o keramički patuljak u nepokošenoj bašti nekih gasterbajtera koji su daleko od doma svoga (jebiga, nisi se nadao karačini)… Samo da sada možeš da zaspiš i ugušiš mrakom ovaj brlog od misli, kiselinu u očima, vlažnost u želucu, bol u kosi, ispunjenost u rektumu… Da se iskenjaš na ovaj dan, na sve srećne ljude, bolje živote, državu i buđavo socio-ekonomsko uređenje koje ti ne da da petkom na miru ločes ko stoka.
