Regrutacija je izuzetan događaj za svakog budućeg vojnika, kao i svakog od nas koji nikada vojnik nije postao. To je dvodelna peripetija, najpre se sa šesnaest godina javiš u Vojni odsek, da te uvedu u evidenciju i otvore ti pedigre, da se tačno zna koliko ljudi u okrugu sutra može da gine za otadžbinu, zlu ne trebalo. Klimaks regrutacije ipak nastupa sa navršenih osamnaest, kada sa čoporom vršnjaka odlaziš u Regrutni centar na celodnevne zdravstvene kontrole. Nije to ekskurzija, ne, ne, a to ćeš, čitaoče, zaključiti iz moje istinite priče, ako si svoju regrutaciju zaboravio ili ako je nikada nećeš ni proći. Čitateljko, ti ćeš videti kakvu si feštu propustila time što si rođena sa sisama i klitorisom.
Vojni odsek otprema grupe na zdravstvenu kontrolu – ni po babu ni po stričevima, nego samo po azbuci. Slovo R kojim počinje moje prezime beše na redu, ali ja, iz razloga koji sam zaboravio, ne mogoh se tada odazvati otadžbini. Kada sam se pojavio na rezervnom terminu, sva gradska deca prošla su regrutaciju, a pred vojnim odsekom u cik zore, okupljao se podmladak okolnih pasivnih krajeva. Nikog živog tu nisam poznavao. Momci sa sela koji najviše dobace do trogodišnjeg smera za belu tehniku, verovatno ispravni momci, samo što, eto, obitavaju negde van mog sveta, a ukrstimo se samo u julu, na vašaru, kada oni preplave čaršiju odenuti u najkrasnije japanke i atlet majice koje imaju. Još bejaše mrak kada su tri autobusa krenula put Regrutnog centra u Nišu (redovna vojska je ukinuta, ali je ostala misterija zašto smo išli u Niš kada su Beograd ili recimo Kragujevac tri puta bliži. Mada ja neupitno verujem da Generalštab zna šta radi).
Predvodio nas je pukovnik u besprekorno ispeglanoj uniformi, vožnja do Niša bila je duga i nezanimljiva, obeležena mirisom salame i doskočicama čiji ću karakter već otkriti kroz priču. U holu Regrutnog centra raspoređuje nas ćelavi bolničar, razvesaljavajući masu svojim južnjačkim govorom, što je – uči nas televizija – samo po sebi smešno, nezavisno od onoga šta se priča. Ga, gu, gi, be umesto bre, pa nije li to urnebesno!? Ćelavi nas deli u grupe, proziva, prvo ide slovo P, uz niz standardnih prezimena iskrsne poneko živopisno ime, poput Sabahudin, Džedaj i šta ti ja znam, ali nijedan kolega budući vojnik nije privukao moju pažnju kao Petrović Vilijams, momak bujne plave kose, u kožnoj jakni i šuškavoj trenerci. Dođe i moje ime, u grupi sam sa mladim Vilijamsom, što je bio obećavajući početak.
Međutim, pre početka pregleda imamo čast da doručkujemo u vojničkoj menzi gde dlakavi brkajlija odsečno deli porcije, moraš da jedeš brzo da bi napravio mesta drugim regrutima, i već deset minuta kasnije, okrepljeni kolutom parizera i listićem kačkavalja, stojimo u popločanom hodniku spremni za niz pregleda koji će nam dati legitimitet da služimo vojnoj sili. Vađenje krvi, kontrola sluha, zatim kontrola vida gde se dešavaju neviđene zafrkancije (kolega regrut treba da kaže koji broj ili slovo vidi na udaljenoj tabli, a neko mu došapne pogrešan broj i onda se svi smeju, ma cirkus pravi!), da bi se stiglo do misteriozne kontrole opšte građe, koja uključuje i kontrolu splovila.
O tome smo slušali svašta. Recimo teraju te da skineš gaće, a ako ti polni organ kojim slučajem bude u stanju erekcije, priđe neka teta te ga ošine lenjirom, da ga vrati u prvobitni, tužni oblik. Nikada nisam saznao da li je to istina, ali sam ubeđen da samo osoba sa teškim psihičkim poremećajima može doživeti erekciju u ledenoj ordinaciji dok joj tri vojna lekara – nekakva komisija, šta li – zure u tuki. U prostoriju sam ušao sa još dvojicom, skinuli smo se do gaća, komisija je tražila da stanemo ovako i onako, da dignemo ruke, čučnemo i, na posletku, da spustimo donje rublje do kolena. Nismo stigli ni pošteno da uporedimo ko čime raspolaže, već je stigla komanda da dižemo gaće – a sa vojnim komandama se nije šaliti, za „ne mogu“ se ide u bolnicu, za „neću“ u zatvor – te je iza tog segmenta pregleda ostalo nejasno šta se zapravo pregleda. Proveravaju li da neko nema kilu? Ili samo ne žele da se u vojsku prošvercuje neki transvestit?
Opet kantina, ručak, prvu put vidimo manjerke, svi bi da probaju vojnički pasulj, stvarno je dobar, ali nema repeta, dužnost zove, ostao je još najvažniji deo pregleda – test inteligencije i opštih psihičkih sposobnosti. Tek što je test počeo, javlja se glasoviti Vilijams Petrović da upita „kakva su to ruska slova na testu, on je u Beč učio samo ova druga“. Ali vojska je i na to spremna, pa neće se odreći zdravog i pravog vojnika samo zato što ne zna ćirilicu, odnekud se donosi latinična verzija testa. Testovi, inače formatirani samo da razdvoje potpune debile od ostalih, obiluju pitanjima poput „ako čovek hoda, riba ______“ pa ponuđena rešenja „pliva“, „skače“, „puši cigaru“, „jebe“. Završavam za pet minuta, solidarno čekam još 25 da istekne vreme, kada se minut pred kraj opet javlja Vilijams da priupita šta se uopšte očekuje od njega i kako se test popunjava. Polovina regruta se ispostavlja debilima, pozivaju ih na dodatni usmeni razgovor da provere da li su samo glupi ili i ludi, spremni da sutra dignu kasarnu u vazduh, ja nije da se hvalim, ali dobijam maksimalne ocene.
Ostatak ovog živopisnog dana ispunjen je lenčarenjem u iščekivanju rezultata analize krvi i ostalih pregleda. Smemo i da napustimo Regrutni centar, ali da se ne udaljavamo, okolnim niškim uličicama promakne i po koje žensko, grupa mladih šarmera okupljena oko Vilijamsa Petrovića ispaljuje niz pick-up fazona. Ima valjda bezbroj načina da ne uspeš kod devojke, ali ja sam tog dana čuo najenuspeliju prilaznu foru svih vremena. Neko iz grupe seoskih momaka je dobacio solidno izgledajućoj dami – „Je, oćeš turpiju za nokti?“ što nema nikakve veze ni sa čim, ali je izazvalo provale oduševljenja u okupljenoj grupici. Apsolutni hajlajt dana, detalj koji nikada neću zaboraviti i kojim završavam priču, desio se nešto kasnije, u čekaonici Centra. Smožden dosadom, ja sam (tada prvi put) čitao Pesmu leda i vatre, bio negde kog bitke na Crnobujici, kada mi je prišao stanoviti Vilijams Petrović.
– Bate, šta to radiš?
– Čitam.
– Učiš?
– Ne, samo čitam.
– Znači ti to ne moraš da čitaš!!!???
– Ne moram. Zar ti nekada ne čitaš?
– Ma jok, koj će mi to kurac, pa neću da budem naučnik.
***
Dan moje regrutacije bio je dan kada sam spoznao drugu Srbiju (kada kažem drugu, ne mislim manje važnu nego drugačiju, onu koju sam samo sporadično viđao po pijaci i vašaru) koja živi paralelno sa mojim građanskim svetom, srednjim staležom. Tog dana sam shvatio zašto SPS još uvek opstaje, zašto političari tretiraju narod kao debile (onaj test inteligencije je dao odgovor) i zašto u prajm-tajmu ide „Selo gori, a baba se češlja“. Ovih dana, kada sam se setio regrutacije, setio sam se i definicije demokratije koja je opisuje kao sistem u kojem deset pametnih ljudi biva nadglasano od jedanaest kretena. Koliko je iluzorno pozivati se na neki narod, mnjenje, javnost, kada taj narod, to mnjenje i tu javnost čine Vilijams Petrović i njemu slični. I koliko je nakaradno što umni ljudi, poraženi tranzicijom, postaju apatični, počinju da trpe život umesto da ga žive, dok vilijamsi petrovići zrače kompleksima više vrednosti. Nećeš ti, Vilijamse, biti naučnik. Ali možda ćeš biti političar ili makar direktor javnog preduzeća. Ne moraš ni da skidaš šuškavu trenerku ni štipaljke sa nogavica, samo dodaj kravatu i člansku kartu neke stranke. Pa onda zapošljavaj rodbinu, otpuštaj nepodobne, rukovodi u ime naroda!
PS: Kada me je, na kraju regrutacije, pre stiska ruke koji je označio moju inicijaciju u Armiju, onaj upeglani pukovnik upitao koji rod vojske želim, ja sam rekao da hoću u padobranske jedinice. Deda mi je pričao da je tamo jača hrana.