Pismo bivšoj ribi
Draga nikad prežaljena ljubavi,
Danas je konačno istekla šestomesečna zabrana prilaska tebi, koji mi je časni sud naše divne zemlje odredio jer je moje ponašanje bilo socijalno neprihvatljivo. Odmah da ti kažem, poserem im se u čarapu. To što oni nazivaju socijalno neprihvatljivim ponašanjem, to je zapravo ljubav. A oni su slepi kod očiju i ponašaju se kao da nikad nisu pročitali stranicu nekog Dučića, Bajrona, Disa ili bar kolumnu Teofila Pančića. Pa hajde reci iskreno, šta je loše u tome što neko iskazuje naklonost prema svojoj devojci time što je dnevno nazove 200 puta sa 20-25 različitih brojeva, ili što pošalje broj sms-ova uz pomoć kojih bi Branko Radujko ostao direktor Telekoma i proglasio treći kvartal prošle godine za najbolji u istoriji poslovanja? Da ne govorim o tome, koliko ti bezdušni državni aparatčici nisu imali sluha za kreativnost, afektivnu ljubomoru i agape koji sam gajio prema tebi, o božanstvo moje. Znam da sad verovatno žališ što si vrištala kad si me videla kako visim na tvojoj terasi, znam da žališ zbog toga što sam mogao da poginem i znam da sad razumeš da sam itekako imao razloga da proverim šta radiš, jer si mi tog dana odbila preko 40 poziva. Popeti se na jedanaesti sprat je bila sitnica i kap u okeanu stvari koje bih za tebe uradio.
Pismo sam hteo da ti napišem rukom, mastilom na papiru, kako dolikuje jednom čoveku koji se kune u Onjegina i njegove ideale, međutim, em su me u Maksiju gledali ko bolida kad sam tražio guščije pero i tintu em sam znao da će mi suze navirati dok budem pisao, pa bi se mastilo skroz razmazalo po hartiji. Stoga sam rešio da objavim ovo pismo elektronskim putem i to ne na televiziji na kojoj jako uspešno radim već 20 godina već na internetu. Moja mama kaže da je tako najbolje, ona veli da je u internetu budućnost, a mama nikad ne greši. U susret su mi izašli momci sa sajta Tarzanija. To su divni, mladi ljudi. Dobro, vole malo više da popiju i puše neke čudne cigare ali su jako pozitivni i veseli (možda baš zbog tih čudnih cigara, ne znam). Za svega 500 evra, 20 kila vrućeg pečenja i 8 gajbi piva su pristali da se ovo pismo pojavi na njihovom sajtu i tako otisne u etar i, nadam se, dopre do tvog snenog, plavetnog pogleda.
Mama kaže da je kurziv keva.
Sad ću ti nešto priznati, mada mislim da to već shvataš. NEDOSTAJEŠ MI! Jako. Da znam ko je prvi izgovorio kako vreme sve leči, pronašao bih mu grob, ekshumirao ga, popišao mu se po moštima, posrao, ispovraćao, spalio ih ritualnim plamenom, onda ponovo popišao i rasuo pepeo u neki svinjac da završi kao veprovski izmet. Kurac moj leči. Još je gore. Svakog dana je jebeno gore i gore. Ne prestaje. I neće… nikad, to već sad znam.
Nedostaju mi tvoje ruke jer njima si otvarala moje poruke (i vrlo verovatno ih odmah i brisala), odbijala moje pozive, mahala ljudima upomoć na ulici kad sam te onomad jurio sa prstenom. Sećaš li se samo kako si se zabezeknula kada sam iskočio iz zeleniša dok si kupovala karfiol na pijaci? To su bila vremena, a ne ova sad pustahija.
Nedostaju mi tvoje grudi. Dobro, sad ćeš reći šta ima da ti nedostaje nešto čemu si video samo obrise kroz tkaninu, ali veruj mi da ih sanjam svake noći. Mama mi udrobi plazmu u mleko, ja popijem, stavim kapu sa kićankom na glavu, palac u usta i sanjam ih. Prvo ih budan sanjam, kako ih sišem, ližem, podešavam frekvenciju bradavica i pokušavam da ih ušmrknem kao Aca Lukas vanilin šećer. Onda zaspim pa mi se jave u snu, nekako tople i mlečne. Jednom sam sanjao kako sanjam da Vudi Alena juri gigantska dojka preko nekog polja. Zadivljujuće. Mama kaže da je od previše plazme, otada mi pravi samo poparu sa mladim kajmakom.
Nedostaju mi tvoja bedra. Priznajem, morao sam prvo da guglam šta su bedra, ali mi svakako nedostaju. Možda zato što nikad nisam video kako izgledaju, a tako sam želeo.
Na kraju shvatam da mi nedostaje i tvoje ignorisanje, tvoj bes, tvoje prijave policiji, tvoj vrisak kad se oduzmeš od straha prilikom svakog mog iskakanja iz žbuna. Nedostaje mi vođenje ljubavi sa tobom (ovde molim maliciozne čitaoce da preskoče komentare u kojim govore kako je to zato što nikad i nisam vodio ljubav). Znaš, često te zamišljam kako si na meni i kako se njišeš levo-desno u ritmu sambe. Mama kaže da je tako najbolje, ona tako najbrže svrši.
Ljubavi moja jedina, ti možda misliš da je četrdeset osam sekundi naše veze mala stvar. Dobro, ti verovatno, odnosno, ti i ne misliš da je to bila veza već trenutak pomračenja tvoje svesti kad si usred enormne količine alkohola u krvi odlučila da se povatamo u sobi gde su bile poslagane jakne svih učesnika žurke, ali veruj mi, to su najlepših četrdeset osam sekundi mog života (mama se sad malo ljuti). U trenutku kad si malko došla sebi i pogledala u polumraku s kim se ljubiš i vataš preko odeće pa počela da povraćaš, meni su kroz glavu prošli stihovi Rodžera Votersa “mi smo samo dve izgubljene duše koje plivaju u akvarijumu” i znao sam da si ti ta, od Boga rođena a za mene stvorena. Stoga, apelujem manirom Nade Macure, klečim kao Marija Magdalena pred raspetim isusom, kumim te kao da si direktor javnog preduzeća… vrati mi se, učini ponovo moj život dostojnim.
Zauvek tvoj,
Deki Pantelić “Kešolovac”
p.s. Pozdravlja te i mama
